Државом је владао фараон, власник све земље, за којег се веровало да је божанског порекла. У почетку се називао краљем. Назив фараон је грчки облик египатског назива за инстутуцију задужењу за прикупљање пореза. Фараон је био господар живота и смрти свих Егупћана. У управљану државом ослањао се на племство (аристократију), које је било из владарске породице или је личним заслугама стекло поверење владара.

„Важан аспект египатске званичне службе био је и теоријска могућност да се свако може уздићи до високог положаја – то није било ограничено на затворене, традиционалне аристократске групе. Ова могућност за напредовање давала је подстицај и мотив за „поуке“ као књижевни облик и објашњава непрестано бодрење да треба „пратити човека достојног и не презирати га зарад његовог ранијег сиромаштва, већ га поштовати, јер је његово богатство плод његових заслуга и божанске милости“. Дуге генеалогије, којима се изражава понос због нечије породице и племенитог порекла, нису присутне у натписима у гробницама – уместо тога, превладавају теме личних служби и на који начин их краљ награђује. Иако је јасно из брижљиве анализе да су се породичне везе умногоме користиле да би се осигурао приступ и обезбедило напредовање по лествици званичне службе, у начелу није постојала наследна служба, нити право на положај по основу племенитог рођења. Преовлађујућа идеологија била је да је званичник долазио на положај само зато што је добро обављао своје јавне дужности за краља и народ, помажући сиромашнима и убогима, судећи правично, добро плаћајући раднике, уздржавајући се од тлачитељског поступања. Овај узвишени концепт дужности и оданости држави представљао је идеал, а теоријски и једини разлог због којег је неко долазио на уносно место.“

Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 149-150.

Фараонова породица је заузимала посебно место у египатском друштву. Живела је у раскошним палатама, али обично није имала велику економску моћ како не би могла угрозити фараонову апсолутну власт. Фараонови синови су обављали разне високе положаје. Бракови фараонове деце са члановима породица локалних мочника служили су као средство учвршћивања власти. Фараон је обично имао више жена, а главна је била египатска краљица.

Становништво се делило на слободно и зависно (робови). Слободно становништво је имало радне и војне обавезе према држави. 

„Током дуге историје староегипатско становништво било је подељено у многе слојеве који су се, међу осталим, специјализовали за поједине послове. Поједини слојеви уживали су свој статус зависно о занимању, таленту те богатству. Разни извори наводе већи, односно мањи број класа који је варирао од три до седам. Староегипатске класе најчешће су се дијелиле на свеченство, војску, службенике, сељаштво и обртнике који су, зависно о извору, били сврстани у разне категорије.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 76. [цитат је прилагођен српском језику]

Основу египатског друштва створиле су сељачке заједнице. Већина сељака је била слободна, мада је постојала малобројна класа робова. Између сељака и царског двора, бар у време старог царства, није стајао ниједан значајан друштвени слој – није било трговаца, на пример, и постојао је само рани зачетак локалног племства. Цела организација земље, укључујући и трговину са другим земљама и систем наводњавања, били су у рукама царског двора. Рад сељака био је или опорезиван  или су они били регрутовани да раде на насипима, јарцима, каналима за наводњавање и монументалној архитектури, као што су пирамиде. Мора да су сваке године мобилисане десетине хиљада људи да би својим јавним радовима створили грађевине таквог обима које и данас постоје, мада они можда нису радили у тако ужасним условима, како је наша уобразиља створила представу о „египатском ропству“. Пре увођења сталног наводњавања, рад на обради земље није могао уопште да се одвија, или се одвијао у веома малом обиму. Сада историчари сматрају да су и пирамиде и систем наводњавања изграђени мобилизацијом радне снаге у току овог непродуктивног периода, а да нису држали хиљаде робова на раду целе године.

Виши слојеве у египатском друштву чинили су врховни чиновници, свештеници и високи војни званичници.

„Они су живели у богато опремљеним кућама окруженим рибњацима, парковима и мањим базенима. Многи чиновници проводили су фараонову вољу. Виши чиновници обављали су административне послове на владаревом двору, у провинцијама и градовима. За њихове услуге владар их је награђивао земљом и разним другим добрима (на пример раскошним палатама, племенитим металима и другим луксузним предметима).“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 76. [цитат је прилагођен српском језику]

Војници су били ослонац фараонове власти.

„Због многих су ратова службу обављали на разним ратиштима и у страним земљама у раздобљима египатске војне експанзије. Војници су за своју службу добијали плату у храни, разним потрепштинама и делу ратног плена, а од раздобља 6. века пре Христа у новцу. Само су највиши војни дужносници добијали на употребу вредне поседе. У војсци се могло напредовати зависно о заслугама у рату. На челу војске налазио се њен врховни надзорник. Тком Новога краљевства војска је била одлично организована, а утемељила се и посебна војничка класа у којој се војно звање баштинило с оца на сина. Упркос многим погодностима војни позив код старих Египћана није био на великој цени.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 76. [цитат је прилагођен српском језику]

Робови су били ратни заробљеници или становници који нису испунили обавезе према држави.

„Робови су били најнижи друштвени слој. Нису могли слободно располагати својим животом и нису имали никаква права. Служили су фараону и осталим друштвеним слојевима. Најчешће су били ратни заробљеници. Радили су најтеже физичке послове у каменоломима, рудницима и при великим градитељским подухватима. Њихови власници односили су се према њима као према радној стоци те су често били кажњавани и бичевани. Египат никада није био земља у којој је ропство било доминантно, али је оно постојало те је углавном било везано за ратне заробљенике. Библијски записи који описују Египат као кућу робова врло су претенциозни и нетачни. Сва староегипатска економија везана је за слободни рад најамника, пољопривредника, занатлија и трговаца. Стога ропство у Египту никада није било раширено. Староегипатско ропство углавном је било везано за производњу луксузне робе и домаћинства, односно постојање кућних робова који су свој робовски статус најчешће стицали током многих ратова или продајом у ропство на подручју Леванта и Нубије.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 80-81. [цитат је прилагођен српском језику]

---