Први који је истицао узроке и последице догађаја био је Тукидид (460-400) из Атина, који је написао историју Пелопонеског рата у V веку пре наше ере. Тукидид је био и учесник Пелопонеског рата, али не са успехом. Осме године рата, када су Спартанци напали важан град Амфипољ у Тракији, Тукидид се као стратег једног дела атинске флоте налазио код острва Таса. На позив друга да му притекне у помоћ закаснио је и Амфипољ је пао у руке Спартанаца. Атињани су га зато, а можда и због неких других разлога, оптужили за велеиздају и осудили на смрт. Он се смрти спасао отишавши у прогонство. Наредних 20 година живота је провео на имању у Тракији и на путовањима по ратиштима, где је сакупљао податке о рату. У Атину је могао да се врати тек после проглашења опште амнестије на крају рата, 404. године. Тачно предвиђајући да ће тај рат бити тежак и судбоносан почео је прикупљати податке одмах по његовом почетку, али је своје дело почео израђивати тек по његовом завршетку. Није успео да заврши своје дело, у описивању рата стигавши до 411. године. Како би истакао да је Пелопонески рат био најзначајнији догађај у хеленској историји, у свом делу је дао и преглед најстарије историје Хелена. Описао је и успон Атине у годинама између Грчко-персијских и Пелопонеског рата. Он је ту закључио да је узрок рата био страх Спарте од Атине, јер је по закону природе да су људска бића агресивна када су уплашена. Тако је он био први историчар који је разликовао узроке од повода, а чињеницама је тражио природне, а не натприродне узроке.

Пре Тукидида је Херодот из Халикарнаса био први нама познат који је у писању о прошлости настајао да издвоји истину од свега што се прича, проповедајући само о догађајима којима је или лично сведочио или их чуо од сведока. Он је написао Историју Грчко-персијских ратова, са уводом о догађајима који су им претходили, о народима који су у њему учествовали и којима су владали (опширно је писао и о историји Египта). Први је употребио реч историја.

Најпознатији биограф био је Плутарх из Херонеје у Беотији. Живео је у I и II веку наше ере, када су Грчком владали Римљани. Пропутовао је скоро целу Грчку. Био је и у Риму, Малој Азији и Александрији. Увек се враћао у своју Херонеју, јер није желео „да постане још мања“, иако је лично уживао велики углед у Риму. Плутарх је био лојални поданик Римског царства, захвалан за сигурност коју је свету пружила моћ Рима, али и поносни Грк, свестан великог културног наслеђа свог народа. Историчарима су значајне Плутархове Упоредне биографије истакнутих Грка и Римљана (23 пара), којима је желео да покаже Римљанима да су и Хелени имали много славних личности и великих људи. Плутарх је себе сматрао филозофом, а не историчарем, и зато пре свега истицао карактере својих јунака да би кроз њих дао моралну поруку читаоцима.

У првом веку пре наше ере живео је Диодор са Сицилије, који је у свом обимном, али само делимично нам сачуваном делу Историјска библиотека, писао историју света од митских времена до Цезарових активности. Значајна је јер су за предмет историје узете све цивилизације, а не само грчка. Диодорово поимање историје је било морализаторско. Проучивши дела ранијих историчара, Диодор је одлучио да састави дело које би било најкорисније читаоцима и истовремено од њих захтевало најмање напора, дело из кога ће свако црпети оно што га посебно интересује, као из неког великог извора, уместо да тражи различите књиге и чита неуједначена и обимна излагања.

По Диодоровом схватању, историја треба да хвали и куди по заслузи, а њена је порука да се злочин не исплати, да је судбина промењива и да човек не може да се поузда у тренутну добру срећу.

„Историја је чувар врлине славних људи, сведок злоће лоших, доброчинитељица људског рода, пророчица истине, метропола свеукупне философије, трајнији чувар предаје од свих споменика. Основно добро које пружа људима је корист, односно поука и искуство које из ње произилазе.“

Диодoр, Историјска библиотека (I,2)

Бележење догађаја из прошлости код Римљана започели су врховни свештеници. Они су сваке године у календаре бележили имена конзула и најзначајније догађаје те године. Тако су настали анали (летописи). Први историчари били су аналисти са краја III века. Писали су од настанка Рима до свог времена. Први је био Фабије Пиктор. Прво историографско дело на латинском језику “Почеци” написао је Катон Старији.

Тит Ливије (59. пре н.е – 17. н.е.) био је један од најпопуларнијих писаца антике. Читаво дело Ливијево Од оснивања града састоји се од 142 књиге. То је најобимнија данас позната римска историја. У излагању догађаја дошао је до свога доба, конкретно 9. године пре наше ере. Сачувано нам је само 35 књига, а на српски језик је преведено првих 10 књига, које говоре о најстаријој историји Рима, односно римском освајању Италије. Ливијево дело је једина сачувана историја постанка римске државе.

У предговору он дефинише циљ свог дела: описати живот и обичаје Старих Римљања, који су допринели стварању римске величине, изложити каквим су средствима и методима Римљани створили своју моћ. Тит Ливије је сматрао да проучавање историје може помоћи исправљању нарави. Ливије истиче да примерима из прошлости  жели утицати на будуће генерације и тиме допринети да римско друштво морално оздрави.

Тит Ливије не испитује римску историју него је излаже. Он у потпуности зависи од својих извора, узимајући од њих податке без проверавања. Известан период или одређени круг догађаја Ливије је обично излагао по једном извору. Слабо или нимало је користио докумeнта. Већина извора су му наративни. Складност и занимљивост стоји код Ливија на првом месту. Лепота какве легенде често га нагони да јој жртвује историјску истину. Поучном и занимљивом он је придавао више пажње него историјски битном. Јунаци Тита Ливија често држе говоре састављене по свим правилима реторске вештине. Наступа као патриота, моралиста, и врши идеализацију римске прошлости.

Полибије (205-120) је био први који је поставио кључна питања за историју Рима.

„Зашто и како су Римљани успели да завладају толиким делом Средоземља за тако кратко време? Шта је то тако посебно у римском политичком систему? Односно, како се сам Полибије строго изразио: „Ко би био толико равнодушан или лењ да не жели да сазна како је и под каквом политичком организацијом готово читав насељени свет освојени пао под искључиву римску власт за мање од педесет три године, што је незапамћено?“ Заиста, ко?“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 158.

Као разлоге за римско овладавање Медитераном Полибије је истакао: 1) добро уређење (републиканско), 2) врлине Римљана као народа уопште, 3) војну супериорност Рима, 4) повољан географски положај у центру Средоземља. Био је први писац који успехе државе изводио из њене управе.

„Полибије је познавао Рим и као пријатељ и као непријатељ и био је у јединствено повољном положају да размишља о успону града и његовим установама. Рођен у породици политичких аристократа на Пелопонезу, имао је тридесетак година 168. године пре нове ере када је Емилије Паул поразио краља Персеја и нашао се међу хиљаду грчких заробљеника одведених у Рим у оквиру политичке чистке или мера предострожности које су уследиле.

Већина тих заробљеника смештена је у лаки режим кућног притвора и разбацана по градовима Италије. Полибије, већ познат као писац, имао је више среће. Брзо се зближио с Емилијаном (по свему судећи упознали су се позајмљујући један другом књиге) и његовој породици је одобрено да остане у Риму где је постао практично младићев тутор близак ,,као отац са сином“.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 169.

Полибије је написао обимну историју Рима, која се углавном бавила временом између 220. и 167. године пре наше ере, са кратким освртом на Први пунски рат, када су Римљани 264. године пре наше ере први пут изашли ван оквира Апенинског полуострва – на Сицилију, и поговором који је причу довео до 146. године пре наше ере, у којој су Римљани разорили Картагину и завладали Грчком. Хелада је, по Полибију, пропала сопственом кривицом, јер је општу ствар заменила разузданим индивидуализмом, из којег су произилазиле сталне поделе и смањење становништва. Полибијево дело представља врхунац хеленистичке историографије.

Корнелије Тацит (55-120) је написао Анале о првој римској царској династији Јулијеваца-Клаудијеваца (27 пре наше ере – 68. наше ере) и Хисторије о династији Флавијеваца (68-96). Описао је и Германе у делу Германија. Као наставак Тацитове историје своје дело је замислио Амијан Марцелин (330-400), Грк из Антиохије у Сирији, који је писао о римској историји у периоду од 96. до 378. године. Сачуване Амијанове књиге садржа њему савремене догађаје. Као што се може закључити из разних пишчевих навода, оне су написане на основу сведочанстава очевидаца и учесника у догађајима. Писац високо цени документа, али они, по његовом мишљењу, не морају бити веродостојна.

Биографије Дванаест римских царева, почевши од Цезара и Октавијана, па наредних десет, написао је Гај Светоније Транквил (око 75 – око 160). Дело је било популарно због истицања скандалозних изопачености римских владара. Цезар је писао О галским ратовима како би оправдао и себе и Римљане због окупације ових земаља и да укаже на своје огромне заслуге за Рим. Ово дело, осим што је значајно у историјском, значајно је и у географском и етнографском погледу (поред тога што је верно изнесена топографија тих крајева, описани су и народи и њихови обичаји. Коментаре О грађанском рату Цезар је написао са циљем да се сва кривица за рат свали на Цезарове противнике и укаже на њихову државничку и политичку неспособност. Оба дела су имала сврху да прикажу Цезара као једноставног и поштеног родољуба, који само нерадо, под притиском прилика, води тешке ратове неопходне за очување Римске републике. То су дела мемоарске књижевности, али у њима аутор није писао аутобиографски у првом лицу. Да би изгледало што објективније Цезар је увек користио треће лице. Осим историјских Цезар је писао и дела других књижевних врста – трагедију, песме, писма која имају књижевну вредност…

Пет изненађујућих истина о древним историчарима