20. јуна 2026.

16–24 minutes

„Beћ y 8. и 7. веку пре Хр. Грци су се показали као живахан и талентован народ, склон трговачким и истраживачким подухватима, обдарен немалом вештином и самосвојношћу у ликовним уметностима, богат легендама о херојима и, изнад свега тога, изузетан по песничком стваралаштву које је на веома складан начин изражавало широк опсег људских искустава и осећања. Да нису постигли ништа више од тога, они би опет привукли нашу пажњу као најзанимљивији и најсимпатичнији антички народ. Међутим, они су отишли даље и додали наведеним достигнућима још многа друга. Додавали су на многим пољима: у уметности, књижевности, математици, астрономији, медицини, државној организацији, да поменемо само неколико. Ипак, можда се као најзначајнији појединачни допринос може издвојити филозофија. Њен настанак и развој једна су од главних нити из којих је изаткана културна историја Грчке 6. и 5. века.“

Мартин Вест, Рана грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 128.

Филозофијом се у антици називало целокупно знање. Сама реч на грчком значи „љубав према мудрости“. Филозофија у данашњем смислу настала је у Грчкој у VI веку пре наше ере. Првим правим филозофом сматра се Талес из Милета у Малој Азији, уз чију обалу је острво Самос, одакле је и Питагора, који је своју делатност наставио у Кротонеу, на југу Италије, где је основао филозофску школу и први употребио појам филозофија. Најпознатији је по математичкој теореми, бавио се и теоријом музике, а први је који је тврдио да је Земља округла. Живео је у другој половини VI и почетком V века пре наше ере.

„Грци су у то време такође упирали погледе и даље, у спољни свет. Студија под насловом Природа (Physis, која нам је подарила реч физика) поставиће темеље за велики део савремене науке. Египћани и Вавилонци су до тада већ вековима испитивали тајне небеса и испитивали особине бројева и облика. Грци који су живели у градовима на обали Анадолије вероватно су имали најлакши приступ тим старијим открићима. Један од тих градова, Милет, био је дом првих Грка који су их систематски проучавали. Почев од 600. п. н. е., Талес, Анаксимен и Анаксимандер, сви из Милета, почели су да излажу сопствене теорије и открића којима су тумачили видљиви свемир.

Убрзо су они, и други који су дошли после њих, у више разних делова грчког света постали познати под грчким називом philosophoi, љубитељи мудрости. То су били први филозофи. Али они су такође били и први научници и математичари, јер „мудрост“ у то време још увек није била подељена на посебне правце. Колико су тачно научили од старих цивилизација Блиског и Средњег истока – данас је предмет расправа. Оно што је несумњиво тачно, то је да су они открили један потпуно нов метод, који је од тада лежао у корену свих тих дисциплина док су се надаље развијале. Тај метод потиче из политике полиса. На исти начин на који су се грађани расправљали о ономе што данас називамо политиком, филозофи су конструисали логичне аргументе полазећи од очиглед-них појава из видљивог света, да би преиспитали узроке на којима се оне заснивају. И тако је рођена замисао, централна за читаву математику и науку, о доказу.

Тешко би било детаљно реконструисати о чему су ти рани филозофи размишљали и шта су постигли; њихови списи сачувани су само у одломцима, преко цитата које су записивали други, много каснији писци, који су обично имали сопствене филозофске секире за сецирање. Оно мало што знамо о њиховом раду показује да су многи у потпуности користили предности које им је у то време пружала свеопшта покретљивост. Питагора са Самоса, пред крај шестог столећа п. н. е., отишао је чак у Кротон, у данашњој Калабрији, да оснује оно што ће постати познато као „школа“ математике. За Ксенофонта, пореклом из Колофона, јонског града недалеко од Ефеса на егејској обали у Анадолији, каже се да је путовао широм грчког света почев од око 570. п. н. е. па током читавог свог скоро стогодишњег живота. Ксенофонт је био песник колико и филозоф, али није јасно колико су систематска била његова размишљања. Он је био први Грк за кога знамо да је прекинуо са традиционалним причама о боговима са Олимпа и уместо тога је тврдио да „постоји само један бог, највећи међу боговима и људима, који не личи на људе ни обликом ни умом“. Било је веома људски погрешити, објавио је он, и претпоставити да богови изгледају исто као ми: да су краве, коњи или лавови умели да цртају, навео је он, нацртали би своја божанства у облику крава, коња или лавова. А тамо на приморју Анадолије, Хераклит из Ефеса радио је током деценија пре и после 500. п. н. е. Он би могао да буде први који је обликовао замисао да би свемир могао да буде објашњен чврстим законима, природним еквивалентима закона који су управљали грчким градом-државом. По Хераклиту, свемир у коме сви ми живимо није створио „нико од богова или људи… него је он увек био и јесте и биће: вечита ватра која се с мером пали и с мером гаси“. То је најстарија позната употреба грчке речи космос, у значењу које она још увек има у многим језицима данашњице, истом као и реч свемир. Оригинално значење те речи је ред или поредак. Оно што Хераклит хоће да каже обухвата, дакле, замисао по којој је природни свемир рационално уређен, иако га никакво рационално биће није створило. А процесима у њему управља „мера“ – што значи, на грчком а и на данашњем српском језику, правилност која је способна да се измери. Савремена наука почиње са Хераклитом из Ефеса.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 104-106.

У V веку су деловали софисти, филозофи који су били и путујући учитељи, који су предавања држали за новац.б

„У петом веку појам софист означавао је (путујућег) учитеља, истакнутог зналца у некој вештини или уметности. Они су били рационалисти и просветитељи, људи који су покретали идеје гајећи притом индивидуализам, важну особеност грчког духа. Чувени софиста био је Протагора, близак Периклов пријатељ, човек високог интелекта и различитих интересовања. Касније, углавном захваљујући Платону, термин софист добио је негативан призвук. Софисти, по раширеном грчком схватању, били су људи који су злоупотребљавали знање и мудрост, који су манипулисали људима, који су свесно хтели да преваре публику доказима у које ни сами нису веровали. Као такве, софисте је заправо означио у Платоновом тексту управо један прави софист, Сократ из Атине. Софизам добија свој политички израз: техника заваравања масе, демагошких говора, злоупотребе логике, која је посебно долазила до изражаја међу демагозима у Атини у периоду кризе у IV веку, али и раније, у доба Пелопонеског рата.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 95.

Да буде софиста одбијао је да чини Атињанин Сократ (470-399), који је подучавао кроз дискусије свуда и са свима, „упућујући свима оно онеспокојавајуће и крајње неомиљено питање: Разумеш ли ти о чему говориш?„. Сократова етика се заснивала на самоусавршавању, које се темељило на знању.

„Најзначајније чињенице о Сократу јесу да је сав свој живот посветио филозофији и да је осуђен на смрт због своје интелектуалне делатности, под оптужбом да је уводио нова божанства и кварио омладину. Није незамисливо да су се иза овога налазиле скривене политичке побуде, с обзиром на то да је Сократ био повезан са многим аристократима који су учествовали у обарању демократије, али мржња према њему произлазила је, бар делом, из дубоког нерасположења широких слојева према филозофији.“

Џулија Анас, Класична грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 291.

Трагичан је био завршетак живота славног мислиоца.

„После протеривања олигарха, у Атини је завлада та екстремна демократија, непомирљива према својим противницима, па чак и филозофима који нису одобравали неограничену власт народа. Како је то изгледало, добро сведочи процес против Сократа, Алкибијадовог учитеља, јунака из Пелопонеског рата и познатог филозофа којег је Делфско пророчиште означило као „најмудријег међу Грцима“, будући да је био свестан свог незнања, тј. ограничености људског знања. Иако је био противник крајње олигархије из 404. године, Сократ је, пет година касније, изведен на суд због тога што је, како је тврдила тужба, уводио страна божанства и кварио омладину. Тужба се усредсредила на другу оптужбу, а иза свега је стајала политика: Сократ је био близак с људима који нису били пријатељи екстремних демократа. Он је одржао један непомирљив говор у своју одбрану и после тога био је осуђен на смрт. Одбио је да побегне, како су му пријатељи саветовали, желећи да се покори законима, макар они били неправедни. Попио је отров и умро, протествујући против света који није поштовао истину.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 92.

Најзначајнији Сократов ученик био је Платон (427-347), који је у 40. години свог живота (388. пре наше ере) основао филозофску школу по имену Академија. Названа је по месту где се налазила, вежбалишту у врту посвећеном хероју Академу, чије име значи „из мирног краја“. Ту се Платон и преселио и Академија му је заменила породицу коју није имао. Циљ Академије је био да образује и васпита нову аристократију, не по рођењу, већ по духу, која ће етичко – политичке идеје оснивачеве раширити по целом свету хеленском и где буде могуће остварити их. Рад у Академији је прекидао два пута приликом путовања на Сицилију, где је боравио три пута, на дворовима сиракушких тиранина Дионисија старијег и Дионисија млађег. Тамо је безуспешно покушао да у пракси спроведе своју теорију о идеалној држави, забележену у делу Држава, у којем се залагао за софократију – владавину најмудријих. Поред Сицилије путовао је у Египат и јужну Италију. Академија је укинута тек 529. године, од стране цара Јустинијана.

Уобичајена форма Платонових дела су дијалози.

„Уместо да нам намећу некакве поруке. Платонови дијалози нам само предочавају да постоји проблем и да његово решавање захтева суочавање доказа и размишљање.“

Џулија Анас, Класична грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 293.

Форму дијалога Платон је изабрао због дијалектичког метода доказивања истине, усвојеног од Сократа. Сократ је и најчешћи јунак Платонових дијалога. С обзиром да Сократ иза себе није оставио никакве рукописе, већ су нам његови ставови познати само на основу његових ученика (Платон, Ксенофонт, Есхин…), тешко је утврдити шта је код Платоновог Сократа сократско, а шта Платоново. У избору тема својих дела Платон се водио актуелношћу. Сматрао је да то човек дугује своме полису. Платонови дијалози били су философски одговори на актуелне теме. Већина дијалога носи имена по знаменитим Атињанима.

Платон је желео да ослика идеалан полис у коме не би било проблема. Зато се бавио свим аспектима живота. То је све требало прописати, и то тако да је могло да се живи. У почетку је био строг, а касније је био толерантнији, јер је схватио да такви захтеви нису оствариви, да је његов идеализам утопијски. У дијалогу Држава Платон говори о идеалном облику државног уређења. У таквој држави је појединац потчињен држави и присутна је сталешка подела, где свако обавља свој посао за који је унапред предодређен. Лоша страна Платоновог идеализма је што у њему има зачетка тоталитариних режима, који ће се негативно испољити у XX веку наше ере. Писао је и о образовању деце, а ту је као узор истако Спарту. Заступа је конзервативне и традиционалистичке ставове. Као идеално друштво види земљорадничко. Трговину и поморство је сматрао нечасним занимањима, и зато каже да треба живети даље од мора (оно је „извор сваког неваљаштва“). Критикује Хомера, софисте, хеленску опседнутост позориштем, а ратове са Персијом не сматра као већина поносом, већ срамотом за хеленски свет, пошто су се неки борили на страни Персије. Поред ових тема значајно место у држави заузима и тема добра, коју Платон сматра најважнијом.

„Платон је сматрао после две и по хиљаде година историјског искуства, рекло би се, помало наивно да власт за коју су се Грци четвртог века борили с толико страсти и бескрупулозности треба поверити филозофима: „Ако у државама не постану филозофи краљеви […] или, садашњи краљеви и властодршци не постану прави и добри филозофи, и ако обоје, државна власт и филозофија, не постану једно, онда […] неће престати несреће не само за државе, него за људски род“. Знање, разум, уздржаност требало би да буду основне вредности политичког живота. Платонови филозофи који треба да управљају полисима, нису само мудри већ и праведни.

При крају свог живота, средином IV века, Платон је саставио једно дело „О законима“, где је идеалистички описано уређење полиса, али полиса који би се заправо у основи разликовао од дотадашњих, који су се тада разарали међусобним ратовима и унутрашњим сукобима. Платонова идеална држава била је једна земљорадничка колонија, далеко од мора море је доносило, сматрао је филозоф, лоше обичаје и будило је грамзивост. У том граду, увек би се водило рачуна да број земљишних парцела остане исти (дакле, предвиђена је једнакост грађана), а песништво је требало ограничити, како рђаве идеје не би угрозиле овај склад. Али, управа би била у рукама једног човека, доброг и просвећеног вође, законодавца. Монархистичке тенденције епохе налазиле су места у овом Платоновом делу.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 97-98.

Два вероватно најпопуланија Платонова дијалога су Тимеј и Критија, и то јер су рђаво тумачени. У Тимеју се наговештава мит о Атлантиди. То је острво на западу које води рат против праисторијске Атине. На крају и једни и други страдају у цунамију. Тај дијалог се бави и физиком, постанком света (теологизирано). Други дијалог је краћи, незавршен, и описује Атлантиду. Почињу као слободољубиви људи, али их касније обузима жеља за имањем и јављају се моралне грешке. То је навело на идеју да је Атлантида стварно постојала. Атлантида у ствари никада није постојала, то је негативна парабола, симбол, друга страна Атине. Критија је приказ пропасти империјалистичке Атине. Цунами је Платон узео из реалног живота, јер га је подсетио на атински империјализам.

Најзначајнији Платонов ученик био је Аристотел (384-322), родом из Стагире на Халкидикију. Са 17 година Аристотел је дошао у Атину и ступио у Академију, у којој је остао пуних 20 година, све до смрти Платонове. Рано је стекао угледан положај у Академији, па је и сам од ученика постао учитељ. После Платонове смрти основао је филијале Академије, најпре у Асосу у Малој Азији, а потом и на Лезбосу. Боравио је у Македонији као васпитаник младог престолонаследника Александра на двору македонског краља Филипа II. Та епизода имала је необично мало утицаја на обојицу. Аристотел је завршио своју васпитачку мисију са Александровим ступањем на престо. По повратку у Атину, следеће године, отворио је у Лицеју (вежбалишту посвећеном Аполону Лицејском), своју властиту школу, којој је основа успостављена у ранијим филијалама Академије. Аристотелови ученици добили су име перипатичари, и то, или, као што једни мисле, отуд што је Аристотел учио шетајући се, или, као што други мисле, отуд што је учио у врту. У својој школи деловао је оснивач 12 година. Умро је у Халкиди на Еубеји, где се повукао под притиском антимакедонске струје у Атини, после смрти Александрове.

Један од највећих Аристотелових зборника био је Државни устави у 158 књига, од којих је у свакој био приказан устав једне државе. И од ових списа сачувани су само одломци. Дело Атински устав се дели на два главна дела: историјски и систематски. У историјском делу Аристотел излаже историју атинског устава од најстаријих времена до свог доба. У систематском делу Аристотел наводи уређење Атине какво је било у његово време. Аристотелова Политика представља теоријску расправу о полису и низ систематских савета како да се хеленски проблеми превазиђу. Аристотелови политички погледи су, као и код Платона, погледи традиционалисте. Налазећи се на хронолошкој граници два света Аристотел је истовремено припадао и култури Старе Хеладе и новом веку цивилизације коју је створио Александар. Поред политике и етике (карактеристични за Платона) Аристотел се бавио и логиком, природним наукама (био је први биолог), метафизиком и естетиком.

„Закони су доношени скоро за сваки град-државу и веома су се разликовали од једног полиса до другог. Пошто су системи свуда развијани од почетка, и друга правила су међу собом такође била веома различита. Називи месеци, системи рачунања историјског времена, мере за тежину и друге мере, метални новац (пошто је ковање новца уведено по угледу на Анадолију, око 600. п. н. е.), успостављање дужности и привилегија грађана, били су различити где год да одете. Савремени путник би се збунио прелазећи преко граница толико посебних законодавстава. Па ипак су сви ти прописи по својој природи били изузетно доследни у сваком од њих.

Из тих система правила изникли су облици управе. Сваки полис имао је сопствени устав, а сваки устав је био другачији од других у неким посебним тачкама. Један од задатака које је Аристотел дао својим ученицима био је да сакупе и запишу неких 150 устава који су били на снази у њихово време (сачуван је једино онај који се односио на Атину). Али почев од прве половине петог века п. н. е. могући облици управе којима је располагао полис могу се свести на три најшире врсте: владавина једног човека, владавина многих или владавина неколицине. Уобичајени грчки термини за сваку од њих убрзо ће бити успостављени као: тиранија, демократија и олигархија. Њихова прецизна значења су се веома променила интервенцијама у току два и по наредна миленијума, али све три врсте владавине су на први поглед препознатљиве у политичком речнику нашег времена.

Давно у преткласичном добу експеримента, када су све први пут испробане, тиранија је означавала владавину једног снажног човека, више диктатора него обавезно тиранина у данашњем смислу те речи. Чак су и тирани могли да буду марљиви законодавци, понекад заиста прилично напредни по схватањима свог времена. Углавном, они би се придржавали сопствених закона пошто би их већ донели, а често су поштовали и законе које су наследили. У олигархији, власт је била у рукама самопроглашене елите, на основу права по рођењу или по богатству; у демократији, власт је била у рукама масе мушких држављана. Без обзира на систем који је на власти, до краја шестог столећа п. н. е. начело да је сваки грађанин пред законом једнак постало је општеприхваћено.

Упркос свему, не би требало да сматрамо да је антички полис, како је почео да се развија од седмог века п. н. е. па надаље, био све оно што ће Аристотел и други касније тврдити о њему, поготово у погледу моралних и политичких стандарда данашњице. Ниједна древна грчка држава никада није била спремна да да пуне привилегије грађанина жени, нити робовима ишта осим основне заштите. То је значило да су они који су имали право да учествују у државним пословима чинили не више од четвртине до половине одраслог становништва. Свуда су куповина и продаја људских бића као робе биле прихваћене као део цивилизованог начина живота. Ратови међу државама најчешће су вођени не толико са циљем освајања земље колико због отимања људског капитала – у виду заробљеника који су затим могли да се користе за рад, као робови. Таква тмурна стварност била је надалеко раширена, ако не и општа појава, у то време. Али као да Грци из доба експеримента то уопште нису озбиљно преиспитивали, јер су сматрали да је њихов посао да преиспитују много шта друго у свету у коме су живели и који су око себе обликовали.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 89-90.

Најзначајније филозофске школе у хеленистичком периоду биле су стоичка и епикурејска школа, исто из Атине.

„У хеленистичким краљевинама, па и у градовима, политика је играла знатно мању улогу него раније, у класичној епоси; тако су постепено нестајале теме повезане с положајем појединца у полисној заједници, познате у грчкој филозофији од Сократових времена. Уместо тога, аполитични хеленистички филозофи препоручивали су људима да сачувају независност духа без обзира на спољно окружење. Уместо сукоба с политиком, утицаја на политику, филозофија је саветовала, у већој или мањој мери, равнодушност према јавном животу и помирљивост или пасивност према власти. Додуше, једва да је замисливо нешто друго у апсолутистичким монархијама.

Прва од две школе која је сузбила утицај Аристотелове Академије била је стоичарска школа. Стоици су били филозофи који су поучавали да се свет равна по божјој вољи која је заснована на рационалним принципимате да човек не треба да поставља тешка питања и нарочито не треба да тражи одговоре на њих. Уместо тога, људи би требало да живе у складу с божјом намером, развијајући врлине као што су умереност, храброст и праведност. Дакле, стоицизам је претежно етичко учење. Зачетник стоицизма, Зенон из Атине, подучавао је да „ми треба да сматрамо све људе друговима и суграђанима“. То схватање добро се уклапало у космополитска схватања хеленистичког света, а и утирало је пут хуманизму; нешто од стоичарских схватања касније је нашло свој израз у хришћанству, колико год да га је оно превазилазило.

Оснивач друге, стоицима ривалске, школе био је Атињанин Епикур, који је, као и Зенон, живео у ІІІ веку. Епикур је учио да се после човекове смрти душа потпуно растаче стоичари су, напротив, знали да је душа бесмртна те да нема разлога да се човек ичега плаши после смрти, пошто је свака патња искључена. Богове треба поштовати из конвенционалности, сматрали су епикурејци. Њихова учења о избегавању физичког бола, тежњи ка блаженој мирноћи (атараксија), као и да циљ живота треба да буде безболна смрт („Задовољством ми називамо почетак и крај благословеног живота“) утирала су пут једноставним интерпретацијама Епикуровог учења која су се огледала у хедонизму, себичности и атеизму.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 116.

У средишту интересовања стоичара била је етика (морал), која је по општем мишљењу била један од три дела филозофије, уз логику и физику. Унутрашњи мир човека су сматрали битнијим од друштвених питања. За епикурејце смисао је био у срећи, а стоичаре у врлини.

„Између епикурејске и стоичарске етике постоје разлике, како теоријске тако и практичне. Међутим, раширена слика о епикурејцу-развратнику који се сучељава са стоичарем-чистунцем заправо је карикатура: неки спољни посматрач не би могао да уочи много разлика између њих.“

Џонатан Барнс, Хеленистичка филозофија и наука, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 454.

Оба учења су била прихваћена у Риму. Чувени римски стоичари били су и писац Сенека и цар Марко Аурелије.

„Марко Аурелије био је човек који се предао дубоком самоиспитивању, опхрван одговорношћу за свет која је ишла уз врховну власт. Тај терет царске власти он је носио као прави стоичар, са снагом и достојанством, али не без малодушности, која провејава у његовим речима да је „све исто изнад и испод и да је то резултат истих ствари. Али, докле то може трајати?“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 201.

Цар је био овај филозоф, а син га је обрукао

1. Како се у антици називало целокупно знање?
2. Шта на грчком значи реч филозофија?
3. Зашто се у хеленистичко доба филозофија мање бавила политиком?
4. Који је антички филозоф, познат по математичкој теореми, први употребио појам „филозофија“?
5. Ко је био Платон?
6. Како је писаo Платон?
7. О чему је писао Платон?
8. Шта је лоша страна Платоновог идеализма, која се негативно испољила у 20. веку?
9. Какав је био Платонов однос према Грчко-персијским ратовима?
10. Шта је била Атлантида?
11. Шта је била Академија?
12. Чији ученик је био Платон, а ко му је најчувенији ученик?
13. Како је подучавао Сократ?
14. Како је завршен Сократов живот?
15. Која је најчувенија Сократова књига?
16. Зашто је за историчаре значајно Аристотелово дело?

---