На Париској мировној конференцији, завршеној почетком 1920. године, договорено је и оснивање међународне организације држава са задатком очувања мира и мирног решавања спорова. Звала се Лига/Друштво народа, а седиште јој је било у Женеви.
Лига народа је после мировне конференције контролисала територије бивших немачких колонија, а у име Лиге народа Велика Британија и Француска су контролисале бивше територије Османског царства. Неке удаљене или мале бивше немачке колоније контролисале су, у име Лиге народа, суседне велике државе. Од тих територија под контролом Лиге народа, независност је, пре краја Другог светског рата, добио само Ирак (1932).
Лига народа јесте успешно решила неке политичке територијалне спорове. Потврдила је аутономију Оландских острва у оквиру Финске, 1921. године. То су острва између Финске и Шведске, на којима углавном живе Швеђани, а у саставу су Финске (којој су и мало ближа), од почетка 19. века, од када је Русија освојила и Финску и Оландска острва. Имају свој парламент и владу, а шведски језик је једини званични. Острва су демилитаризована још од Кримског рата. Мирним путем је подељена Горња Шлезија између Немачке и Пољске 1922. године. Првобитно је, након изјашњавања становништа на референдуму 1921. године, припала Немачкој, али са мање од 60% гласова. Пољаци су се побунили, па су се на крају договорили са Немцима, чиме је сачуван мир. Немачка је добила већи, а Пољска богатији део Горње Шлезије. У новембру 1921. године Лига народа је одлучила да не буде значајнијих промена граница Албаније, у односу на првобитне из 1913. године, упркос идејама о њеној подели. Натарала је српске и грчке трупе да напусте Албанију под претњом санкцијама. Новонастала Литванија је успела да добије Клајпеду, али не и Виљнус, стару литванску престоницу и данас главни град Литваније, у којем су тада још већину становништва чинили Пољаци. Ратно стање између Литваније и Пољске је потрајало до 1927. године, а Литванија је дипломатске односе са Пољском успоставила тек 1938. године, чиме је коначно прихватила постојећу границу. Лига народа је посредовала мирном решењу територијалног спора Перуа и Колумбије у првој половини тридесетих година двадесетог века.
Лига народа није увек успевала да спречи ратне сукобе. Користила је економске санкције, а војне је избегавала. Није била спремна да се служи ратом против рата. Највећи неуспех Лиге народа, пре Другог светског рата, био је у спречавању Јапанско-кинеског рата. Лига народа је 1933. године изгласала повлачење Јапана из Манџурије у Кини, али се Јапан повукао само из Лиге народа. Није успела Лига да спречи ни најкрвавији сукоб на латиноамеричком континенту у двадесетом веку, Рат за Чако.
Да су само економске санкције недовољне показало се приликом инвазије фашистичке Италије на Етиопију. Чак ни такве санкције нису у потпуности спроведене, јер је интерес Велике Британије и Француске био да не изазивају савез фашистичке Италије са нацистичком Немачком. Италија је и после тога остала чланица организације, док је сама није напустила 1937. године, када су санкције већ биле укинуте.
Лига није спречила ни Шпански грађански рат, па ни страну интервенцију у том најзначајнијем рату у Европи између два светска рата.
„Друштво народа је било немоћно пред агресијом Јапана на Кину, Италије на Абисинију, као и немачког Аншлуса Аустрије и разбијања Чехословачке. Протести јеврејских удружења против антисемитских нирнбершких закона у Немачкој и протеривања хиљада Јевреја из Румуније били су потпуно узалудни пред притиском ауторитарних држава чланица. Женевски систем колективне сигурности, заштите мањина, и цео систем Друштва народа био је 1938. практично мртав. Настављен је рад једино у неким његовим подружницама, нпр. у Међународној организацији рада и здравственој организацији. Ипак, значајни актери међу политичком класом и унутар цивилног друштва сматрали су интернационализам јединим путем за спречавање новог великог рата.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 413-414.
Поред Скупштине Лиге народа, где је свака држава чланица имала глас, постојао је и Савет, са мањим бројем чланица, од којих се већина мењала. Сталне чланице Савета биле су Француска, Велика Британија, Јапан, Италија, Кина и Немачка (након приступања 1926. године), чиме су најмоћније државе и формално имале већи утицај на доношење одлука у односу на остале. Лигу су напустили Јапан и Немачка 1933. године. СССР је ушао 1934, а избачен (због напада на Финску) 1939. године, као једина чланица која је претрпела такво понижење. САД нису биле чланица, иако је Лига основана на иницијативу америчког председника Вилсона. У међувремену је дошло до промене власти, и предлог о чланству није добио потребну двотрећинску већину у Сенату.
„Најамбициознија идеја разматрана на Париској мировној конференцији било је стварање медународног форума за глобалну безбедност, заснованог на претпоставци да се све државе могу убедити да свој инстинкт за самоодржањем замене неутралношћу и тежњама за међународном хармонијом. У складу са романтичним замислима америчког председника Вудроа Вилсона да ће онда свет напокон бити „безбедан за демократију“ та морално беспрекорна визија остварена је у Версају формирањем Лиге народа. То је био грандиозан подухват, али превише слабашан да преживи силовите последице земљотреса из 1914-1918.
Та слабост постала је потпуно очигледна недуго пошто се Вилсон из Версаја вратио у Вашингтон, хвалећи се Сенату да „напокон свет зна како је Америка његов спаситељ“. Таква охолост је можда ласкала егу неких Американаца – који су желели да чују да њихови синови нису узалуд гинули на европским бојиштима – али на велику већину америчких сенатора није оставила никакав утисак. Штавише, решили су да усвоје водећу мисао најпоштованијег међу оснивачима њихове државе, Џорџа Вашингтона, да Сједињене Државе у будућности треба да избегавају „уплитање у савезништва“ са било којом другом земљом. Конгрес је сходно томе одбио да подржи Вилсонову посвећеност Лиги народа (која је због тога судбоносно ослабљена) и да ратификује Версајски уговор, у коме је она основана.
Сједињене Државе су се следеће две деценије готово сасвим повукле из првих редова европске дипломатије зарад политике незаинтересованости и неутралности, и интервенисале су тек спорадично – и у сопственом интересу – у проблемима Европе, која ја за многе Американце постале далеки континент о коме знају мало а брину још и мање. Тек ће са избијањем Другог светског рата 1939. председник Рузвелт осетити како је довољно политички јак да обавести неспремни Конгрес да је „уплитање у савезништва“ поново постало неизбежно. У међувремену, Европљани ће сами морати да траже решење за своје проблеме.“
Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 46.
„За владе, интересне групе и експерте из мањих, још слабо консолидованих држава, Друштво народа је било важна референтна тачка, иако у његовом раду уопште нису учестововале САД, а Совјетски Савез, Немачка и Јапан само повремено. Оно је било добродошло као форум на који су пред светску заједницу могле да се изнесу жалбе и изрази забринутост, размене информације и спроведу одлуке у вези са међународним проблемима.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 404.
Лига народа је престала да постоји након Другог светског рата, 1946. године. Када је основана имала је 42 чланице, број се повећавао до 58, а на крају их је остало само 23.
„Крајем 1930-их година Друштво народа је коначно пропало услед сопствених слабости, које не треба превидети: недостатка ауторитета, несарадње утицајних сила као и немогућности да предузме политичке и војне акције. Није успело да се ефикасно избори ни са светском привредном кризом, ни са растућом фашистичком агресијом. Ипак, са становишта интернационализма, оно је представљало значајну иновацију.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 414.
„Поред функције арбитра у решавању међудржавних сукоба, Друштво народа је деловало и као колективно тело које је водило бригу о међународним проблемима као што су миграције и разоружање, као и борба против епидемија и тероризма.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 405.
Историјска читанка 
[…] Лига/Друштво народа […]