„Након Другог светског рата Европа је била слика крајњег јада и безнађа. Оновремене фотографије и документарни филмови приказују жаљења вредне реке беспомоћних цивила који се вуку разореним пејзажима срушених градова и јалових поља. Сирочад изгубљено лута уз групе исцрпљених жена које из рушевина извлаче грађевински материјал. Прогнаници обријаних глава, логораши у својим пругастим пиџамама беживотно гледају у камере – изгладнели и болесни. Чак и трамваји, који се несигурно вуку по оштећеним шинама, гоњени повременим навалама струје, изгледају ужаснуто. Све и свако – са изузетком добро ухрањених савезничких снага – делује измождено, без икаквих средстава, исцеђено.
Ту слику мораћемо откривати у њеним нијансама, ако желимо да схватимо како је тај исти, разорени континент успео да се тако брзо опорави током надолазећих година. Ипак, она открива темељну истину европског стања након пада Немачке. Европљани су се осећали безнадежно, уистину су били исцрпљени – и за то су имали све разлоге. Европски рат, који је започео Хитлеровим нападом на Пољску у септембру 1939. и завршио се безусловном предајом Немачке у мају 1945. године, био је тотални рат. Гутао је цивиле једнако као и војнике.
Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 33-34. (цитат је прилагођен српском језику)
Штавише, у државама које је окупирала нацистичка Немачка, од Француске до Украјине, од Норвешке до Грчке, Други светски рат је био првенствено цивилно искуство. Класичне војне борбе биле су ограничене на сам почетак и завршетак сукоба. У међувремену, био је то рат окупације, рат угњетавања, рат експлоатације и рат истребљења – у којем су војници, јуришници и полицајци држали у својим рукама животну свакодневницу као и саме животе десетина милиона затворених људи. У неким државама окупација је потрајала скоро до краја рата; свуда је ширила страх и очај.
За разлику од Првог светског рата, онај Други – Хитлеров рат – био је готово тоталитарно искуство, које је било дуготрајно – трајао је скоро шест година у оним земљама (Британија, Немачка) које су ушле у рат на самом почетку и ратовале до самог краја. У Чехословачкој је почело још раније, нацистичком окупацијом Судета у октобру 1938. У источној Европи, као и на Балкану, није се завршио ни победом над Хитлером, с обзиром да су окупација (тада совјетска) и грађански рат трајали још дуго након раздвајања Немачке.“
Разрушени градови
„Мали број европских градова и насеља било које величине је преживео рат неоштећен. Неким неслужбеним споразумом или уз мало среће, древни и раномодернистички центри неколико славних европских престоница – Рима, Венеције, Прага, Париза, Оксфорда – никада нису постали циљеви напада. Али током прве ратне године немачки бомбардери су са земљом сравнили Ротердам, а затим се упутили да униште енглески индустријски центар Ковентри. Вермахт је уништио бројне градиће током свог напредовања кроз Пољску, а касније Југославију и СССР. Целе четврти централног Лондона, посебно сиромашнији делови и докови Ист Енда, пали су током рата као жртве блицкрига Луфтвафеа.
Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 35-36. (цитат је прилагођен српском језику)
Ипак, највећу материјалну штету нанело је до тада незапамћено бомбардовање савезничког ваздухопловства током 1944. и 1945. године, као и немилосрдно напредовање Црвене армије од Стаљинграда према Прагу. Америчко ваздухопловство уништило је француске приморске градове Роајан, Авр и Кан [Caen на северозападу, не Cannes на југоистоку Француске]. Хамбург, Келн, Диселдорф, Дрезден и десетине других немачких градова нестали су у прашини и пепелу под теписима бомби бачених са британских и америчких авиона. На истоку је до краја рата нестало 80 одсто белоруске престонице Минска; у Украјини, све што је остало од Кијева су спаљене рушевине; у јесен 1944. немачка војска у повлачењу систематски је палила и минирала пољску престоницу Варшаву – кућу по кућу, улицу по улицу. Када се рат у Европи завршио – након што је Берлин пао у руке Црвене армије у мају 1945. године, примивши 40.000 тона граната током последњих четрнаест дана опсаде – већи део немачке престонице био је сведен на задимљене гомиле шута и изобличеног метала. Седамдесет пет одсто зграда није било погодно за становање.
Разрушени градови били су најочигледнији – и најфотогеничнији – доказ разарања и на крају су служили као универзална и визуелна стенографија за описе ратних страхота. Пошто су стамбене зграде и куће претрпеле огромну штету, због чега је много људи остало без својих домова (процењује се да је 25 милиона у Совјетском Савезу и још 20 милиона у Немачкој – од чега 500.000 само у Хамбургу), урбани пејзаж затрпан рушевинама био је најдиректније подсећање на чињеницу да је рат управо завршен. Али то није био једини подсетник. У западној Европи транспорт и комуникације су у великој мери уништени – од 12.000 локомотива које су служиле у Француској пре рата, само 2.800 је било у возном стању у време немачке капитулације. Многи путеви, железничке пруге и мостови су минирани – дигнути су у ваздух од Немаца током њиховог повлачења, од стране савезника у њиховом напредовању или од стране француског Покрета отпора. Две трећине француске трговачке флоте завршило је на дну мора. Француска је изгубила 500.000 зграда само између 1944. и 1945. године.“
Људске жртве
„Материјална штета коју су Европљани претрпели током рата, упркос свој својој страхотности, потпуно је безначајна у поређењу са људским губицима. Процењује се да је између 1939. и 1945. од последица рата страдало око тридесет шест и по милиона Европљана (број једнак укупном становништву Француске на почетку рата) – али ова бројка не укључује оне који су тада умрли природном смрћу, као и процена броја деце која, тада или касније, нису зачета или рођена због рата.
Укупан број мртвих је буквално застрашујући (цифре које износим у књизи не укључују јапанске, америчке или друге неевропске мртве). У поређењу са тим бројевима, број погинулих у Првом светском рату изгледа као ситница – колико год то изопачено звучало. Ни у једном другом сукобу у историји није страдало толико људи у тако кратком временском периоду. Међутим, међу погинулима, најстрашније звучи број цивила који су погинули ван борбе – најмање 19 милиона, односно више од половине укупног броја. Број погинулих цивила премашује војне губитке у СССР-у, Мађарској, Пољској, Југославији, Грчкој, Француској, Холандији, Белгији и Норвешкој. Само у Уједињеном Краљевству и Немачкој војни губици знатно премашују цивилне.“
Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 38-39. (цитат је прилагођен српском језику)
Историјска читанка 