„Оно што се догодило 1945. године – и што је потрајало још најмање годину дана – био је до тад невиђен пример етничког чишћења и расељавања становништва. Делом је то био исход „добровољног” етничког раздвајања – преживели Јевреји су одлазили из Пољске, где су били угрожени и нежељени; Италијани су напустили Истру, не желећи да живе под југословенском влашћу. Многе етничке мањине које су сарађивале са окупационим снагама (Италијани у Југославији – Словени, Мађари у северној Трансилванији, коју је окупирала Мађарска и која је после рата враћена под румунску управу, Украјинци у западном делу Совјетског Савеза и тако даље) побегле су заједно са немачким војницима који су се повлачили, да би избегли репресалије тамошње већине или Црвене армије која је напредовала – и никада се нису вратиле. Њихов одлазак локалне власти можда и нису правно захтевале или га присилно проводиле – али у сваком случају они нису имали избора.

На другим местима званична политика је била на делу много пре краја рата. Наравно, све су то започели Немци, пресељавањем и геноцидом над Јеврејима, као и масовним протеривањем Пољака и других словенских народа. Под немачком чизмом између 1939. и 1945. Румуни и Мађари су непрекидно прелазили нове граничне линије у спорном подручју Трансилваније. Совјетске власти су саме организовале низ присилних пресељења становништва између Украјине и Пољске – милион Пољака је побегло или је протерано из својих домова у земљи која је постала западна Украјина; док је пола милиона Украјинаца побегло из Пољске у Совјетски Савез између октобра 1944. и јуна 1946. За само неколико месеци, некада мешано подручје различитих религија, језика и заједница претворило се у два одвојена, моноетничка ентитета.

Бугарска је у Турску пребацила 160.000 Турака; Чехословачка је у складу са споразумом са Мађарском из фебруара 1946. године око 120.000 Словака који живе у Мађарској разменила за једнак број Мађара из заједница која је живела северно од Дунава у Словачкој. Други такви „трансфери“ десили су се између Пољске и Литваније, између Чехословачке и Совјетског Савеза – 400.000 људи из јужних делова Југославије преселило се на север да би заузело места која су остала упражњена након одласка 600.000 Немаца и Италијана. Нигде се за мишљење нису питали људи који су пресељени. Ипак, највећа група коју је то погодило били су Немци.

Немци би у сваком случају вероватно побегли из источне Европе – до 1945. постали су непожељни у земљама у којима су њихове породице живеле стотинама година. Разапета између искрене и опште жеље да се локални Немци казне за страхоте рата и окупације и локалних власти које су искориштавале такво расположење, заједнице немачког говорног подручја у Југославији, Мађарској, Чехословачкој, Пољској, балтичком региону и западном делу Совјетског Савеза биле су осуђене на пропаст и тога су биле свесне.

У сваком случају, Немци нису могли да бирају. Британци су још 1942. године тајно дозволили Чесима да после рата уклоне немачко становништво из Судета – на то су Руси и Американци пристали годину дана касније. Чехословачки председник Едуард Бенеш издао је 19. маја 1945. проглас у којем стоји „да смо одлучили да једном заувек решимо немачко питање у нашој Републици“. Немци (једнако као и други „издајници“) морали су своју имовину предати под државни надзор. У јуну 1945. држава им је одузела земљу, а у августу исте године изгубили су чехословачко држављанство. Скоро три милиона Немаца, углавном из чешких Судета, протерани су у Немачку током наредних осамнаест месеци. Приближно 267.000 њих је умрло током ових протеривања. Док су Немци, према пописима из 1930-их, чинили скоро 29 одсто укупног становништва Чешке и Моравске, попис из 1950. показује да их је остало само 1,8 одсто.

Даље, из Мађарске је протерано 623.000 Немаца, из Румуније 786.000, из Југославије око пола милиона, а из Пољске 1,3 милиона. Ипак, највећи број немачких избеглица стиже из бивших немачких покрајина: Шлеске, Источне Пруске, Источне Помераније и источног дела Бранденбурга. На Потсдамској конференцији, на којој су између 17. јула и 2. августа 1945. учествовали Американци, Британци и Совјети, одлучено је, како стоји у члану XIII Споразумa, да три владе „признају нужним и обавезним трансфер немачке популације и њених елемената преосталих у Пољској, Чехословачкој и Мађарској у Немачку“. Тиме се делимично признало оно што се већ догодило, али је чланак био и формално подсећање на последице померања пољских граница на запад. Неких седам милиона Немаца ће се тако наћи у Пољској – а пољске власти (заједно са совјетским окупационим снагама) хтеле су да их уклоне – како би Пољаци и други који су изгубили земљу у источним подручјима (које је прогутао СССР) могли да населе у та нова подручја на западу земља.

Исход је био de jure признање нове стварности. Источна Европа је насилно очишћена од немачког становништва – баш као што је Стаљин био обећао у септембру 1944. – „Вратио је Источну Пруску у словенско царство, где јој је и место.“ Потсдамском декларацијом је договорено да се свако пресељавање мора извршити уредно и хумано“ – али у постојећим околностима то је било мало вероватно. Неки западни посматрачи били су шокирани третманом немачких заједница. Ане О’Харе Меккормик, дописница Њујорк Тајмса, забележила је 23. октобра 1946. своје утиске на следећи начин: „Размере овог пресељења, као и услови у којима се овај процес одвија, до сад су невиђени у историји. Нико ко је био сведок ових страхота из прве руке не може порећи да је реч о злочину против човечности за који ће историја захтевати страшну одмазду“.

Историја није тражила одмазду. Тринаест милиона изгнаника се населило и са приметним успехом интегрисало у западнонемачко друштво – иако су сећања још увек жива у Баварској (где су многи од њих отишли), а тема и даље изазива усијана осећања. Ушима савременика може звучати помало подругљиво да се протеривање Немаца описује као „злочин против човечности“, само неколико месеци након откривања злочина сасвим других размера почињених у име тих Немаца. Али тада су Немци били живи и присутни, док су њихове жртве — посебно Јевреји — биле углавном мртве и нестале. По речима Телфорда Тејлора, америчког тужиоца на Нирнбершком процесу нацистичким вођама, он је деценијама касније написао: постојала је темељна разлика између послератних протеривања и ратног чишћења становништва, „где су протеривачи пратили прогнанике како би осигурали да ови буду смештени у гетима, а затим их убијали или их користили као ропску радну снагу“.

По завршетку Првог светског рата границе су се стварале и прилагођавале, али је становништво углавном остајало живети на својој дедовини. Након 1945. догодило се управо супротно – са једним већим изузетком, границе су углавном остале нетакнуте, док су се уместо њих премештали људи. Западне политичке вође су сматрале да је подбацила Лига народа, као и неки мање важни чланови Версајског уговора, и да би било погрешно покушати их оживети. Због тога су врло лако пристајали на пресељење становништва. Ако се преживелим мањинама из централне и источне Европе није могла обезбедити ефикасна међународна заштита, онда је исто тако добро преселити их у прикладнија места становања. Појам „етничко чишћење“ у то доба још није заживео, али стварност је била потпуно жива – и ничим није подстакла буђење општег негодовања или нелагоде.

Изузетак је, као и обично, била Пољска. Географско преобликовање Пољске – уступање 69.000 квадратних миља својих источних територија Совјетском Савезу, добијање заузврат око 40.000 квадратних миља боље немачке територије источно од река Одре и Нисе – било је драматично и оставило је тешке последице по Пољаке, Украјинце и Немце на подручјима које је захватало. Међутим, у околностима које су владале 1945. године, то је било необично, и то треба посматрати као део опште територијалне трансформације коју је Стаљин наметнуо дуж читавог западног руба свог царства – Румунији је одузео Бесарабију, Румунији и Чехословачкој одузео је Буковину и подкарпатску Рутенију, за Совјетски Савез је заузео балтичке државе и задржао Карелијско полуострво које је током рата отео Финцима.

Мало се тога променило западно од нових совјетских граница. Бугарска је од Румуније вратила део територије Добруџе; Чехословаци су Мађарима (као пораженој сили Осовине, која стога није имала право жалбе) одузели три села на десној обали Дунава насупрот Братислави, Тито је могао да задржи део некадашње италијанске територије око Трста и у Јулијској крајини које су његове снаге заузеле крајем рата. У свим другим случајевима, враћена су подручја насилно одузета између 1938. и 1945. године и успостављен је status quo ante.

Уз неколико изузетака, исход је била Европа националних држава, етнички хомогенија него икада раније. Совјетски Савез је, наравно, остао мултинационална империја. Југославија није изгубила ни делић своје етничке сложености, упркос крвавим међуетничким сукобима током рата. У Румунији је и даље живела значајна мађарска мањина у Трансилванији, и безброј – милиони – Рома. Али 1946. године, Пољска, у којој су Пољаци чинили само 68 одсто становништва 1938. године, била је доминантно насељена Пољацима. Немачка је била скоро у потпуности чисто немачка (не укључујући у то привремене избеглице и расељене особе); Чехословачка, чије је становништво пре Минхенског споразума чинило 22 одсто Немаца, 5 одсто Мађара, 3 посто карпатских Украјинаца и 1,5 посто Јевреја, постала је скоро искључиво чешка и словачка: од 55.000 чехословачких Јевреја који су преживели рат, само 16.000 је остало у Чехословачкој до 1950. године. Древне европске дијаспоре – Грци и Турци на јужном Балкану и око Црног мора, Италијани у Далмацији, Мађари у Трансилванији и северном Балкану, Пољаци у Волињу (Украјина), Литванији и Буковини, Немци од Балтичког до Црног мора, од Рајне до Волге, и Јевреји свуда – увенуле су и нестале. Стварала се нова, „уреднија“, Европа.“

Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 47-51. (цитат је прилагођен српском језику)