Баскија
„Баскија, регион на северу Шпаније, одувек је била мета Франковог гнева – делом због поистовећивања са републиканским циљевима током Шпанског грађанског рата, делом због дугогодишњег захтева Баскијаца за признањем њихове различитости, што је било у супротности са свим темељним централистичким поривима самопроглашених чувара државе из редова шпанских официра. Све што је било имало баскијско било је насилно потиснуто током Франковог периода – језик, обичаји, политика. У супротности са својим центрипеталним поривима, шпански диктатор је регион Наваре (где се свест о себи и отцепљењу ни издалека није приближила оној Баскијаца или Каталонаца) обасипао правима, привилегијама и сопственим законодавством, само да би њиховим суседима, Баскијцима, јасно обзнанио како се не треба надати никаквим сличним уступцима.
Рађање савременог баскијског тероризма био је директан одговор на Франкову политику, иако су његови портпароли и браниоци увек упућивали на његове дубље корене у неоствареном сну о независности региона. ЕТА – Euskadi Ta Askatasuna („Баскија и слобода“) – створена је децембра 1958. године, са циљем вођења оружане борбе за независност Баскије. Још од својих првих дана, као подземна организација, створила је корисне везе – које су се касније помало климаво идеолошки оправдале – са сличним групама у другим земљама које су јој помагале у набавци новца, оружја, у обуци, стварању склоништа и реклами; то су биле немачка група Бадер Мајнхоф, Ирска републиканска армија, Палестинска ослободилачка организација, као и француска ОАС.
ЕТА-ина стратегија – као и њених политичких истомишљеника из групе Хери Батасуна, баскијске сепаратистичке странке основане 1975. године – била је стратегија отвореног и прагматичног насиља; намеравало се да се цена држања Баска у Шпанији учини неприхватљиво високом. ЕТА је такође желела да функционише као држава у држави. Католички, строги и моралистички – по чему су, иронично, подсећали на самог Франка – активисти ЕТА напали су не само шпанске полицајце (њихова прва жртва је пала у јуну 1968.) или умерене баскијске политичаре и истакнуте грађане, него и симболе „шпанске“ декаденције у региону – биоскопе, барове, дискотеке, продаваче дроге и слично.
Последњих година Франкове ере, активности ЕТА биле су ограничене истом репресијом која је довела до њеног настанка; пред крај диктатуре, почетком седамдесетих, четвртина наоружаних припадника шпанске полиције налазила се управо у Баскији. То није спречило ЕТА да нападне Франковог премијера (адмирала Луиса Карера Бланка) у Мадриду 20. децембра 1973. или да у бомбашком нападу побије дванаест цивила у престоници само девет месеци касније. Чак ни погубљење пет бораца ЕТА у септембру 1975. године, непосредно пре Франкове смрти, уопште није обуздало њене активности. С друге стране, рађање демократије је понудило нове могућности.
ЕТА и њене присталице желеле су да постигну потпуну независност. Међутим, Баскија је шпанским уставом, донесеним након Франкове смрти, добила статут о аутономији, који пролази на референдуму 1979. године. Љута ЕТА – не само због губитка подршке умерених симпатизера који су се задовољили самоуправом и правом на слободу језика и културног изражавања – појачала је бомбашке нападе и атентате. Током 1979. и 1980. године организација је убила 181 особу, а током наредне деценије убијала је у просеку 34 особе годишње. Међутим, упркос томе, као и крхкости новорођене шпанске демократије, ни ЕТА ни њени политички савезници нису успели да своје терористичке кампање претворе у политичку предност. Чак и њихов једини успех, што су успели изазвати малу групу десничарских официра да у фебруару 1981. заузму Скупштину (Кортес) у име закона, реда и јединства државе, претворио се у фијаско.
Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, II, Zagreb 2005, 27-29. (цитат је прилагођен српском језику)
Један од разлога за ограничен успех ЕТА-е, упркос застрашујућим размерама и великом утицају који на јавност оставља својим убилачким походима, био је тај што се већина Баскијаца није поистовећивала ни са њеним начинима као ни са циљевима. Заправо, многи Баскији и нису били Баски. Економска трансформација Шпаније током шездесетих, велике миграције унутар и ван земље, изазвале су промене које ни стари националисти, а ни њихови фанатични млади следбеници једноставно нису примећивали. До средине осамдесетих, мање од половине становништва Баскије је имало баскијске родитеље, а да и не говоримо о дедовима или бакама. Такви људи су с правом сматрали ЕТА-у, као и Хери Батасуну, претњом сопственом благостању (чак и самим њиховим присуством у региону).“
Северна Ирска
„Привремена ИРА, по својим методама, наликује ЕТА-и, као и по неким наводним циљевима. Као што се ЕТА бори да уништи структуру власти у баскијским провинцијама и тако се избори за отцепљење од Шпаније, Ирска републиканска армија покушава да изазове хаос у Северној Ирској, протера Британце и уједини шест северних округа са остатком Ирске. Ипак, постоје битне разлике. Пошто је независна Ирска већ постојала, постојао је – барем начелно – примењив националистички циљ којим су побуњеници могли привлачити своје присталице. С друге стране, у Северној Ирској не постоји само једна заједница и њихове разлике трају већ дуже време.
Северна Ирска, попут француског Алжира – или Алстер – била је и колонијални остатак и неодвојиви део саме британске нације. Када је 1922. године Лондон коначно препустио Ирску Ирцима, Уједињено Краљевство је задржало шест северних округа на острву, тврдећи, сасвим утемељено, да је тамошња протестантска већина изузетно одана Британији и да не жели да њоме влада Даблин – нити да буде припојена полутеократској републици под контролом католичке надбискупије. Шта год да су говорили у јавности, политички лидери нове републике нису били претерано несрећни што су ослобођени присуства тесно повезане и бројне заједнице љутих и бунтовних протестаната. Међутим, мањина ирских националиста сматрала је такво повлачење издајом и под заставом ИРА-е наставила је да захтева уједињење – чак и насилно – целог острва. […]До тренутка кад су Привремена ИРА и протестантске паравојне групе, које су настале као њена последица, напослетку селе за преговарачки сто како би договориле уставне одредбе које би британска влада била спремна прихватити одмах, погинуло је 1800 људи, а сваком петом становнику Алстера неки је члан породице погинуо или био рањен у сукобима.”
Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, II, Zagreb 2005, 29-33. (цитат је прилагођен српском језику)
Историјска читанка 
[…] ЕТА и ИРА – националистички тероризам у Европи […]