„Именовање градова увек је било кључно оруђе за установљавање доминације над регионом. Име које користите за град може да значи или да просто имате специфичан етницитет или да правите агресивну или носталгичну политичку поенту. Добар модеран пример јесте трансилванијски град Клуж-Напока. Клуж је румунски облик; Клуж-Напока је измишљено седамдесетих година јер је Напока било име римског града на истом месту; Клаузенбург је назив којим то место зову Немци; Клазин на јидишу; Kolozsvár на мађарском. Сви имају исти корен, али с врло различитим политичким тежинама. Мађар би рекао да назвати место Kolozsvár једноставно значи изговорити његово име на мађарском – али Румун би то посматрао као иредентистичку провокацију, одбацивање власти Румуније и сентименталну жељу да се врате добри стари дани када је то био велики мађарски град. Румун је у праву што је накострешен, али не нужно. Слична прича важи и за древни град Pozsony, у којем су раније крунисани мађарски краљеви познат као Preßburg на немачком. Чеси и Словаци су заузели Pozsony и 1919. године измислили име Братислава, чиме је он престао да буде немачки или мађарски. Можда најгори пример јесте начин на који је Чешка Република обавезна да носи тако незадовољавајуће име, зато што очигледна алтернатива, Бохемија и Моравска, није могућа, јер је име обешчашћено нацистичком употребом за време „протектората“.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 31-32.