1. Од демократије ка диктатури
2. Из депресије у претходни век
3. Сиромашна друштва пољопривредника
4. Улазак у Немачку сферу утицаја
5. Економски биланс

Од демократије ка диктатури

„Као последица Првог светског рата, на остацима великих царстава Хабзбурга и Османлија настао је нови систем националих држава са парламентарним уређењем. Мале нације су сада први пут биле признате као пуноправне чланице међународне заједнице. Све државе наследнице прихватиле су либералне правне и уставне системе, капиталистичку привреду, грађанску културу и подржавале напредак образовања, технике и науке. Међутим, демократски системи у тим државама од почетка су били под огромним притиском: институције, администрације и армије морале су бити изграђиване од почетка, разни делови земље ускладени у једну функционалну заједицу, а националне елите, посебно лекари, инжињери, чиновници и адвокати, морале су да се образују. Уз то су биле потребне и темељне структурне реформе, као и прерасподела земљишног поседа, изградња социјалне државе и спровођење општег основног образовања.

Као и у већини осталих европских држава, политичка ситуација је била трајно нестабилна. Монархијски систем владавине се одржао у Румунији, Бугарској и Краљевини СХС – али је краљ приликом формирања владе морао да поштује парламентарну већину, произашлу из избора према општем праву гласа за мушкарце Због пропорционалног изборног система, који је био уобичајен, партијски састав парламената био је уситњен и стабилне владине већине биле су ретке. Уз то, постојале су и оштре идеолошке поделе и сукоби међу националностима. Као и у многим другим државама, парламентаризам у југоисточној Европи се крајем 1920-их претворио у ауторитарне и диктаторске системе, делом и пре него што је светска привредна криза дошла до пуног изражаја.

После 1918. ни једна земља није испунила идеал национализма, који је постао идеја водиља у политици: заједницу засновану на идеји политичке нације једног јединственог, органски схваћеног и, што је могуће више, хомогеног народа. Око 1930. удео титуларне нације у становништву износио је у Албанији 92%, у Бугарској 87%, у Грчкој 85%, у Југославији 83%, а у Румунији чак испод 73%.

[…]

Све државе наследнице јако су трпеле последице рата. Србија је у Светском рату изгубила преко 16% становништва, Румунија више од 9%, Бугарска и Грчка између 3% и 4%. Индустрија, рударство и пољопривреда, као и стотине километара железничких пруга биле су уништене. Услед тога, као и због демонтажа и реквирирања, индустријска производња је 1919. спала на мање од половине нивоа из 1913. године. Поред тога, Румунија и Југославија су биле суочене са проблемима насилне интеграције, јер су привредни простори који су историјски представљали целину, сада били подељени. Југославија је наследила седам различитих валутних, пореских, инфраструктурних и правних система. Додатно оптерећење представљале су и избеглице: Бугарска је морала да прими четврт милиона, а Грчка чак више од једног милиона – на постојећих мање од пет милиона становника. Зато је, већ од последњих месеци рата, владало опште револуционарно расположење. Штрајкови, устанци и покушаји преврата обележили су прелазак са ратног на мирнодопско стање крајем те деценије, а делом и у 1920-тим годинама.

Превласт конзервативних и либералних партија, која пре 1914. није довођена у питање, сада је била угрожена. Додуше, било је персоналних континуитета са предратним периодом, у личностима водећих политичара као што су Јон Братијану у Румунији, Елефтериос Венизелос у Грчкој и Никола Пашић у Србији. Али, услед разарајућег рата, ојачали су комунисти и земљорадничке странке, а опште право гласа сада је омогућило маси становништва, дакле сељацима, земљорадницима и радницима, да постану одлучујући политички фактор.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 393-394.

Комунистичке партије су забрањене у Југославији и Румунији 1921. године, у Бугарској 1923, а у Грчкој 1936. године. Њихове присталице су брутално прогањане или теране у изгнанство. У свим балканским државама у овом периоду од почетка су постојале озбиљне сумње у легитимитет и функционалност демократског поретка. Централистички устави у мултинационалним државама су оспоравани у Румунији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У обе те државе су се владе пречесто мењале.

„Углед парламентаризма у великој мери је зависио од економских успеха, али у време велике депресије 1929. светска привреда је испала из колосека. Националне владе и међународни кризни менаџмент били су немоћни пред падом цена, прекидом производње, масовном незапосленошћу и сиромаштвом. Парламентарни системи су губили кредибилитет невероватном брзином.

Међутим, већина земаља југоисточне Европе кренула је пут ауторитарних система већ и пре него што је светска привредна криза у потпуности показала своју деструктивну снагу. Конзерватнивно-националне снаге никада нису потпуно прихватиле основно опредељење за парламентаризам, демократију и грађански поредак из 1918. године. […] Државе југоисточне Европе једна за другом су напуштале парламентарни систем.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 399.

У тридесетим годинама у свим балканским државама владали су диктаторски режими, на челу са краљевима, само је у Грчкој диктатуру спроводила војска.

Диктатура краља Александра и друге одлике политичке историје југословенске краљевине као европски тренд

Из депресије у претходни век

„Депресија и промена европске равнотеже моћи ослабиле су снаге демократије. Појавили су се страхови свих врста – страх од револуције, преврата, завера, пропаганде, различитости. Позивано је на одржање поретка и јединства по сваку цену. Владари су прибегавали проглашавању ванредних стања и преузимању посебних овлашћења. Најмоћније странке нису могле да се прилагоде новим територијама, становништвима, бирачима и околностима. Пропали су успеси несигурних обнова и пољуљане наде у поновно укључивање у међународну привреду. Неуспех парламентарних режима да се изборе са променама и задовоље многобројне снове и тежње омогућио је продор других идеолошких утицаја. Измене у равнотежи снага дале су подстрек снагама које су настојале да подрију постојеће територијалне, политичке и друштвене обрасце. Комунизам и фашизам понудили су други избор.

Комунизам је на Балкану био слабија од ове две снаге. Неуспех домаћих комуниста да у раздобљу непосредно пред рат покрену револуције по узору на бољшевичку довео је до њихове веће зависности од совјетске Русије, као и до послушности Коминтерни. На локалне комунистичке партије, чије су деловање већ биле сузбиле владе њихових држава, утицала су кривудања и преокрети совјетске политике. Комунистима је при томе било тешко да делују међу сељацима којима је било дато управо оно што су највише желели – земља.

Комунистичка снага била је концентрисана у најслабије развијеним областима. Ревизионистичка политика Коминтерне до 1935, била је наклоњена самоопредељењу до отцепљења у случају свих могућих области, са циљем искоришћавања њихових револуционарних потенцијала. Такав став имао је већи утицај на оне који су се осећали на губитку као нације него на економски поражене. Потом су револуције и комадање држава за извесно време потиснути у корист народних фронтова против фашизма. Изгубљене и обузете малодушношћу услед Стаљинових чистки, комунистичке партије биле су углавном неуспешне.

Нису успеле да искористе депресију, чиме су олакшале напредак екстремне деснице. Фашизам, лишен јасне доктрине, набујао је у другој половини тридесетих. До тада су многи већ дошли до уверења да либералне европске установе не одговарају домаћој ситуацији. Сељаци су били неповерљиви према властима. Осиромашени услед депресије, они су боље него икада видели да су новац и моћ сабрани у престоници и за добро престонице.

Кренувши од позитивистичке и реакционарне ауторитарности која је настојала да веру учини оруђем у служби патерналистичке монархије, фашизам се окренуо ирационалним и примарним импулсима који су тежили да путем револуције промене свет. Привукао је разнолико мноштво оних који су чезнули за светом који никада није постојао, као и оне привржене одржању постојећих власти, буржоазију спремну да жртвује слободу на олтар реда, али и раднике привучене антикапиталистичком реториком; привлачну моћ имао је и за појединце уплашене од пада низ социјалну лествицу и мноштво оних који су желели да изборе свој успон, многобројне полуобразоване и образоване младе људе. Сачињен из парадокса и супротности, фашизам се хранио страхом и мржњом од социјализма, комунизма, капитализма, парламентаризма, разума, странаца оних у земљи, као и оних изван ње.

Међутим, домаћи фашисти нису ступили на власт. Нису им се окренули ни политички естаблишмент нити сељаштво. Неуспех водећих странака пружио је непопустљивим и нестрпљивим краљевима прилику да владају изнад или без њих. Монархија је преживела зато што је била последњи уставни чинилац, зато што је бранила постојеће стање и зато што је задовољавала потребу за вођством.

Снажни режими тридесетих представљали су повратак у 19. век, када се власт налазила у рукама монарха и његових саветника. Балкански владари или премијери које су они именовали преузели су поједине делове политике и спољна обележја фашизма. После одржавања последњих истинских општих избора, они су раскинули са парламентом. Званично су се придржавали, како старог поретка – поштујући делове постојећих устава или дарујући нове – тако и новог поретка – окрећући се корпоративизму или успостављању масовних покрета. Задатак владара био је да одрже државни брод неоштећеним и да га проведу кроз олују.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 398-399.

Под Балканом у цитираним текстовима сматрају се Југославија, Румунија, Бугарска, Грчка и Албанија.

Сиромашна друштва пољопривредника

„Око 1930. у Румунији, Југославији и Бугарској још је 70% до 80% становништва живело од пољопривреде, а у Грчкој испод 50%. Упркос аграрним реформама, а делимично и управо због њих, сељаци у југоисточној Европи остали су у вечини сиромашни. Велики вишак становништва при ниском привредном расту погоршао је проблем недовољне аграрне запослености, која је од друге половине 19. века била хронична појава. Побољшана здравствена заштита и константно високе стопе рађања убрзале су демографски раст. Између 1920. и 1939. становништво Албаније, Бугарске и Југославије увећало се скоро за једну трећину, а у Румунији нешто мање. Нерентабилна сеоска имања требало је да исхране све више људи. Поред тога, за интензивнију обраду земље недостајали су кредити, машине и знање. Масе сеоског становништва имале су сувише мало земље да би од тога могле да обезбеде макар само голи опстанак. […]

Једна експертска комисија Друштва народа утврдила је да у многим крајевима југоисточне Европе влада страшна неухрањеност услед слабе исхране месом и млечним производима, као и драматично висока смртност деце.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 415-416.

Улазак у Немачку сферу утицаја

Тешка економска ситуација је државе југоисточне Европе принудила на проблематично приближавање Хитлеровој Немачкој.

„Светска привредна криза означила је не само прекретницу у привреди, већ и у спољној политици. Берлин је почетком 1930-их почео више да се ангажује у том региону, да би уз помоћ привредних веза постигао већи политички утицај. Немачка је попунила празнину која је остала након повлачења британских и француских кредитора. […]

У мери у којој се Немачки Рајх припремао за рат, растао је и његов интерес за југоисточну Европу, која је била погодна као извозник сировина за ратну индустрију и аграрних производа, као и продајно тржиште за индустријске производе. Она је добила кључно место у националсоцијалистичком концепту „великог привредног простора“, који је требало да Хитлеровој Немачкој обезбеди највећи могући степен аутархије. Сходно томе, Немачка је закључила читав низ привредних уговора са државама југоисточне Европе. […] Током наредних година, Рајх је постао најважнији привредни партнер балканских држава. Између 1929. и 1938. немачки увоз у Бугарску порастао је са 22% на 52%, у Румунију са 24% на 40% и у Југославију са око 16% на 39%.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 421.

Слом демократије на Балкану у међуратном периоду

Економски биланс

„Иако су процене о бруто друштвеном производу појединих земаља непоуздане и противречне, влада консензус у погледу схватања да се разлика у благостању између западне и југоисточне Европе у том периоду још више повећала. Доходак по глави становника растао је од 1913. до 1929. у региону за 0,3% годишње, док је у северној и западној Европи растао за 0, 64% и у САД за 1,03%, Бугарска и Румунија су на крају достигле око 20% британског дохотка по глави становника, Југославија 25%, а Грчка 42%.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 421.