„Хитлер није могао да дозволи Британији да стекне упориште на Балкану и привуче Југославију на страну Грчке, а против Италије и Албаније. Знајући да је југословенска влада опседнута својим солунским излазом на море, и то до тачке потпуне заслепљености, Немци су пред њу ставили егејску луку као мамац. Цветковић је позван да потпише Тројни пакт, као једини пут којим ће Југославија моћи да задовољи своје тежње: мир између Срба и Хрвата, заштиту од Италије и Солун.

Југословенски положај је био слаб. Са свих страна, изузев Грчке, била је окружена савезницима Осовине. Намесништво је владало ослоњено на ванредна овлашћења и није уживало подршку великог дела јавног мњења. Уједињена опозиција се распала. Усташе и комунисти су чекали у окриљу Немачке или Русије, чије се супарништво још једном преламало преко Балкана, како би се појавили на сцени. Притисак је растао пре него што је Хитлер изнео непопустљив захтев за приступање пакту 25. марта 1941. године. Кнез Павле је оклевао, да би на крају попустио, и захтеваног дана, истовремено када су Румуни на плебисциту потврдили Антонескуову диктатуру, југословенски представници су у Бечу потписали приступање. Тек што су се вратили у земљу, широка и неометана официрска завера прогласила је 27. марта краља Петра II пунолетним, шест месеци пре његовог осамнаестог рођендана.

Већина Срба (и не само њих) веровала је да ће традиционални савезници напослетку победити. Упечатљива је била снага демонстрација против пакта. Кнез Павле је, заједно са другим намесницима, поднео оставку и напустио земљу. Страначке вође (осим пређашње владајуће Радикалне заједнице) окупљене су у представничком кабинету под председништвом генерала Душана Симовића (1882-1962). Хитлер им, међутим, није дао времена да размисле о уставним и другим проблемима. Издао је наређење да Југославија буде уништена истовремено кад и Грчка. Влада је пружала уверавања да су разлози за промене били искључиво унутрашњеполитичка питања. Окренула се Совјетском Савезу, који је показао занимање за Југославију потписавши Уговор о пријатељству и ненападању. На дан 6. априла, после безобзирне пропагандне кампање, која је супротстављала Хрвате Србима и приписивала овим другима насиља против немачке мањине, Рајх је напао Југославију без постављања ултиматума или објаве рата. […]

Луфтвафе (Luftwaffe) је без милости бомбардовао Београд, избацио из борбе југословенске авионе и прекинуо комуникације. Копнене снаге упале су у земљу из Аустрије, Мађарске, Румуније и Бугарске. За њима су стигле италијанске јединице из Италије и Албаније. Без могућности да утичу на догађаје, краљ, влада и врховна команда повукли су се у Босну, Црну Гору и, коначно, авионом одлетели у Атину. Симовић је свом начелнику штаба наредио да затражи примирје; Немци су наметнули безусловну капитулацију. Преко 200.000 ратних заробљеника, укључујући 12.000 официра, углавном Срба, одведени су у Немачку и Италију. Подела југословенске државе, за коју се сматрало да је укинута заједно са својим оружаним снагама, започела је пре капитулације, а ступила на снагу 18. априла 1941. године.

Немци су желели управу над комуникацијама и рудницима. Такође су желели да казне Србе, које је Хитлер сматрао нарушиоцима европског поретка. Испољена је једна антисрпска аустријска црта, која је постојала још од пре Првог светског рата, накалемљена на Хитлерове предрасуде и проширена помоћу великог удела Аустријанаца у окупационом апарату. Сви територијални захтеви били су прихваћени, сви сепаратизми охрабрени, све напетости до краја затегнуте, како би се уништила „версајска творевина“ Југославија. Требало је да Словенци буду германизовани, италијанизовани или протерани, а Хрвате је требало привући на страну Осовине.

Словенија је подељена између Рајха и Италије, која је присајединила знатне делове обале, желећи да надгледа низ вазалних држава на другој страни њеног Јадрана. Тако је стекла власт над Црном Гором, док је Албанија добила Косово и део Македоније. Већи део Војводине поново је враћен Мађарској, а Немци су управљали њеним остатком. Бугарска је узела највећи део Македоније.

Скоро 40% некадашње Краљевине Југославије по имену је постало Независна Држава Хрватска, која се ширила преко Босне и Херцеговине до капија Београда. Лишена највећег дела обале и подељена на италијанску и немачку окупациону зону, НДХ је дошла под власт усташа и њиховог поглавника (још једног вође) Павелића. Усташе су убрзо, по повратку из изгнанства, превазишле румунске гардисте дивљачким гневом који су искалили на Србима и Јеврејима. „Остатак“ уже Србије стављен је под немачку војну управу.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 456-457.

Зашто је пропала Краљевина Југославија?

„Муњевити рат у Краљевини Југославији априла 1941. није донео само слом једне државе, већ је срушио и читав један свет. Институције су уништене, војска распуштена, краљ и влада су фактички протерани, црквени поглавари ухапшени, а политичке организације угашене. Читаво једно друштво, које је израстало током две деценије у оквирима државе која је 1918. била политички и ратни циљ српских елита, било је разорено, чак и без довољно времена да схвати шта му се десило. Српски народ је имао мало момената у својој историји када је ситуација изгледала толико апокалиптично као што је то био случај 1941. године. Готово обноћ нестале су све установе и појединци који су га представљали и у које је веровао. Слику националне трагедије додатно су појачавале колоне избеглица, који су из својих родних места преносили слике о суровој окупацији и терору на српском етничком простору који су окупирали немачки помагачи, пре свега у НДХ. Ако је уочи 27. марта и било дилема о томе да ли има места за савез са Немачком и силама Тројног пакта, суочавање са окупаторским мерама на терену доносило је само резигнацију и жељу за активним супротстављањем.“

Немања Девић, за Партију и Тита – партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 872.

Југославија у Другом светском рату (1941-1945)