1. Неверица
2. Казна
3. Реакције суседа
4. Последице

„Око 6.45 отпочело је страховито бомбардовање југословенске престонице Београда. Звук њемачких бомбардера у рано априлско јутро 1941. године најавио је један од најтежих периода у читавој историји српског народа. У службеном објашњењу из Берлина, издатом послије почетка напада, између осталог је наведено: Југословенски министри који су, снабдевени свим пуномоћствима, ставили своје потписе на један уговор који је њиховој држави и југословенском народу требало да гарантује трајну сигурност и срећну будућност, ухапшени су на дан њиховог повратка у Београд. Кривицу за ово сноси једна клика завереника, која је овим на себе навукла велику одговорност. Ово су они исти озлоглашени завереници чија су терористичка дела одвајкада чинили Балкан несигурним, који нису устукнули ни пред самим убиствима краљева и који су 1914. убиством у Сарајеву изазвали светски рат и тиме већ једанпут човечанству нанели не описиву несрећу.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 228.

Острво мира услед узбурканог мора, залазак сунца над Римом (Црњански, Код Хиперборејаца)

Неверица

„Пуковник Владимир Ваухник, југословенски војни аташе у Берлину, сазнао је 28. марта за одлуку Њемачке да нападне Југославију, као и тачно вријеме напада. Послије провјере информације, о свему је обавијестио Београд 2. априла. Од тада, па све до 5. априла слао је упозорења о нападу, распореду и снази трупа, које ће ударити на Југославију. Поуздану информацију да ће напад бити изведен „тешким бомбардерима, а Београд претворен у прах и пепео“ у зору 6. априла доставио је шифрованим телеграмом преко три различита канала, али му у Београду нису вјеровали. Сматрали су да је обманут, тј. да не располаже информацијама, већ дезинформацијама. Штавише, како би показао да од рата неће бити ништа, премијер Симовић је заказао вјенчање своје ћерке за 6. април. Међутим, идентична упозорења су стизала и са других адреса. Британско посланство у југословенској престоници добило је 5. априла повјерљиву информацију да ће Београд наредног јутра бити жестоко бомбардован, а Југославија увучена у рат. Информација је прослијеђена југословенским властима, али јој оне нису поклониле повјерење. Такође, упозорења о нападу долазила су из Вишија, Рима, Будимпеште, Букурешта и Лисабона. Остаје питање због чега им се није вјеровало. Дан уочи бомбардовања Београда, 5. априла, десило се још неколико важних догађаја. Два словеначка члана краљевске владе Фран Куловец и Миха Крек, преко словачког посланства у Југославији, понудили су њемачкој издвајање словеначких земаља из састава југословенске државе, али под условом да Трећи рајх гарантује територијални интегритет Словеније. Ова понуда представља само један од доказа расула у којем се Југославија нашла у предвечерје њемачког напада, као и дјелимично објашњење због чега се југословенска одбрана тако брзо урушила. Касно увече 5. априла код предсједника владе генерала Симовића одржан је састанак на којем се расправљало о актуелној ситуацији. Присутни су били потпредсједници владе Владко Мачек и Слободан Јовановић, и министри Момчило Нинчић, Милош Трифуновић, Милан Грол, Богољуб Јевтић и Фран Куловец. Већина присутних је одлучно заступала став да се Њемачкој треба изаћи у сусрет по сваку цијену, не би ли се избјегао рат. Иза тога су ватрено стајали потпредсједник владе Мачек, министар иностраних послова Нинчић, министар грађевина Куловец и министар социјалне политике и народног здравља Грол. Момчило Нинчић је понудио да одмах отпутује у Берлин и наговори Нијемце да одустану од напада. Владко Мачек је сматрао да улазак у рат нема апсолутно никаквог смисла, пошто Југославија не може да утиче на његов исход, а рат може да има несагледиве посљедице по југословенску државу и њене грађане. С друге стране, генерал Симовић је сматрао да се не смије дозволити да Њемачка заузме Солун и тако прекине сваки додир Југославије и Грчке. С тим у вези, сматрао је, треба да се повуче неки потез, док још има изгледа за успјех.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 219-220.

Казна

„Хитлер није могао да дозволи Британији да стекне упориште на Балкану и привуче Југославију на страну Грчке, а против Италије и Албаније. Знајући да је југословенска влада опседнута својим солунским излазом на море, и то до тачке потпуне заслепљености, Немци су пред њу ставили егејску луку као мамац. Цветковић је позван да потпише Тројни пакт, као једини пут којим ће Југославија моћи да задовољи своје тежње: мир између Срба и Хрвата, заштиту од Италије и Солун.

Југословенски положај је био слаб. Са свих страна, изузев Грчке, била је окружена савезницима Осовине. Намесништво је владало ослоњено на ванредна овлашћења и није уживало подршку великог дела јавног мњења. Уједињена опозиција се распала. Усташе и комунисти су чекали у окриљу Немачке или Русије, чије се супарништво још једном преламало преко Балкана, како би се појавили на сцени. Притисак је растао пре него што је Хитлер изнео непопустљив захтев за приступање пакту 25. марта 1941. године. Кнез Павле је оклевао, да би на крају попустио, и захтеваног дана, истовремено када су Румуни на плебисциту потврдили Антонескуову диктатуру, југословенски представници су у Бечу потписали приступање. Тек што су се вратили у земљу, широка и неометана официрска завера прогласила је 27. марта краља Петра II пунолетним, шест месеци пре његовог осамнаестог рођендана.

Већина Срба (и не само њих) веровала је да ће традиционални савезници напослетку победити. Упечатљива је била снага демонстрација против пакта. Кнез Павле је, заједно са другим намесницима, поднео оставку и напустио земљу. Страначке вође (осим пређашње владајуће Радикалне заједнице) окупљене су у представничком кабинету под председништвом генерала Душана Симовића (1882-1962). Хитлер им, међутим, није дао времена да размисле о уставним и другим проблемима. Издао је наређење да Југославија буде уништена истовремено кад и Грчка. Влада је пружала уверавања да су разлози за промене били искључиво унутрашњеполитичка питања. Окренула се Совјетском Савезу, који је показао занимање за Југославију потписавши Уговор о пријатељству и ненападању. На дан 6. априла, после безобзирне пропагандне кампање, која је супротстављала Хрвате Србима и приписивала овим другима насиља против немачке мањине, Рајх је напао Југославију без постављања ултиматума или објаве рата.

[…]

Луфтвафе (Luftwaffe) је без милости бомбардовао Београд, избацио из борбе југословенске авионе и прекинуо комуникације. Копнене снаге упале су у земљу из Аустрије, Мађарске, Румуније и Бугарске. За њима су стигле италијанске јединице из Италије и Албаније. Без могућности да утичу на догађаје, краљ, влада и врховна команда повукли су се у Босну, Црну Гору и, коначно, авионом одлетели у Атину. Симовић је свом начелнику штаба наредио да затражи примирје; Немци су наметнули безусловну капитулацију. Преко 200.000 ратних заробљеника, укључујући 12.000 официра, углавном Срба, одведени су у Немачку и Италију. Подела југословенске државе, за коју се сматрало да је укинута заједно са својим оружаним снагама, започела је пре капитулације, а ступила на снагу 18. априла 1941. године.

Немци су желели управу над комуникацијама и рудницима. Такође су желели да казне Србе, које је Хитлер сматрао нарушиоцима европског поретка. Испољена је једна антисрпска аустријска црта, која је постојала још од пре Првог светског рата, накалемљена на Хитлерове предрасуде и проширена помоћу великог удела Аустријанаца у окупационом апарату. Сви територијални захтеви били су прихваћени, сви сепаратизми охрабрени, све напетости до краја затегнуте, како би се уништила „версајска творевина“ Југославија. Требало је да Словенци буду германизовани, италијанизовани или протерани, а Хрвате је требало привући на страну Осовине.

Словенија је подељена између Рајха и Италије, која је присајединила знатне делове обале, желећи да надгледа низ вазалних држава на другој страни њеног Јадрана. Тако је стекла власт над Црном Гором, док је Албанија добила Косово и део Македоније. Већи део Војводине поново је враћен Мађарској, а Немци су управљали њеним остатком. Бугарска је узела највећи део Македоније.

Скоро 40% некадашње Краљевине Југославије по имену је постало Независна Држава Хрватска, која се ширила преко Босне и Херцеговине до капија Београда. Лишена највећег дела обале и подељена на италијанску и немачку окупациону зону, НДХ је дошла под власт усташа и њиховог поглавника (још једног вође) Павелића. Усташе су убрзо, по повратку из изгнанства, превазишле румунске гардисте дивљачким гневом који су искалили на Србима и Јеврејима. „Остатак“ уже Србије стављен је под немачку војну управу.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 456-457.

Зашто је пропала Краљевина Југославија?

Реакције суседа

„Операција је замишљена тако што би њемачке трупе удариле на Југославију координисаном акцијом из правца Софије ка Нишу, као и са територије Рајха од Граца и Клагенфурта. У исто вријеме, очекивало се да италијанске снаге из Истре штите њемачки десни бок, док је моћно њемачко Ратно ваздухопловство (Luftwaffe) требало да разори југословенску престоницу Београд. Како би се осигурао транспорт нафте из Румуније, наређено је хитно заузимање Ђердапа, чиме би се онемогућила било каква саботажа дунавске пловидбе. Такође, „из војноекономских разлога“ требало је журно запосјести руднике бакра у Бору. Већ на основу неколико основних елемената напада, јасно је да операцију толиких размјера није могуће испланирати у свега неколико дана. Очигледно да је раније израђен некакав њемачки план о удару на Југославију, који би био активиран у случају да не приђе Тројном пакту. Коначна одлука о нападу учинила је да се од недовршеног плана брзо направи оперативни. Подршка је затражена од Бугарске и Мађарске, које су позване да помогну у разбијању Југославије, а заузврат им је понуђено све оно што су изгубиле Тријанонским, односно Нејским мировним уговором. Иако су јој понуђена значајна територијална проширења, званична Софија је имала обзира према Покту о вјечитом пријатељству између Краљевине Бугарске и Краљевине Југославије, који је потписан 24. јануара 1937. године, а у којем је стајало да ће постојати „ненарушив мир и искрено и вечно пријатељство између Краљевине Југославије и Краљевине Бугарске“, па бугарске оружане снаге нису учествовале у нападу на Југославију. Међутим, Бугарска је дозволила да се њена територија користи као полигон за предстојећи напад. Да ће Мађарска учествовати у њемачком нападу на Југославију договорено је 30. марта, припиком сусрета замјеника начелника Врховне команде њемачких оружаних снага генерала Фридриха Паулуса и начелника Генералштаба мађарских оружаних снага генерала Хенриха Верта. У Будимпешти је постојао озбиљан отпор учешћу Мађарске у најављеном нападу на Југославију, а главни противник напада на јужног сусједа био је предсједник владе Пал Телеки. Страховит притисак од стране Њемачке и неслагања унутар земље чинили су његов положај врло тешким. Када је из Лондона 2. априла добио несумњиву поруку да ће Велика Британија прекинути дипломатске односе са Мађарском уколико њена територија буде искоришћена за напад на Југославију, помислио је да нема излаза. У ноћи између 2. и 3. априла извршио је самоубиство, оставивши поруку регенту Миклошу Хортију: „Стали смо на страну ниткова. Бићемо лешинари. Најпрљавија нација. Нисам то спречио. Крив сам.““

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 215.

Мађарска је тиме прекршила споразум о пријатељству са Југославијом из децембра 1940. године. Ипак, мађарска војска је у Југославију ушла тек 10. априла, када је проглашено формирање Независне државе Хравтске, што је протумачено као престанак постојања Југославије.

Последице

„Муњевити рат у Краљевини Југославији априла 1941. није донео само слом једне државе, већ је срушио и читав један свет. Институције су уништене, војска распуштена, краљ и влада су фактички протерани, црквени поглавари ухапшени, а политичке организације угашене. Читаво једно друштво, које је израстало током две деценије у оквирима државе која је 1918. била политички и ратни циљ српских елита, било је разорено, чак и без довољно времена да схвати шта му се десило. Српски народ је имао мало момената у својој историји када је ситуација изгледала толико апокалиптично као што је то био случај 1941. године. Готово обноћ нестале су све установе и појединци који су га представљали и у које је веровао. Слику националне трагедије додатно су појачавале колоне избеглица, који су из својих родних места преносили слике о суровој окупацији и терору на српском етничком простору који су окупирали немачки помагачи, пре свега у НДХ. Ако је уочи 27. марта и било дилема о томе да ли има места за савез са Немачком и силама Тројног пакта, суочавање са окупаторским мерама на терену доносило је само резигнацију и жељу за активним супротстављањем.“

Немања Девић, за Партију и Тита – партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 872.

Југославија у Другом светском рату (1941-1945)

---