19. децембра 2025.

4–6 minutes

„Национализам код Хрвата настао је око 1830. под називом „илиризам“, и изводио је порекло јужних Словена од античких Илира. Та идеја је постојала још од ренесансе, као и појам „илирског језика“. Нова идеологија је пропагирала сарадњу Срба, Хрвата и Словенаца, која се испољила већ у Наполеоновим Илирским провинцијама. Тада је термин „илирски“ могао да значи хрватски или у ширем смислу „јужнословенски“. На челу тог покрета био је Људивет Гај који је 1835. у Загребу издавао књижевни додатак „Даница“ на штокавском књижевном језику. Гај је сматрао Хрвате, Србе, Словенце и Босанце припадницима „словенске“, односно „илирске“ нације, без обзира на религијску припадност, а у њу су могли да спадају Црногорци и Бугари. Он је хтео да путем заједничког књижевног језика створи од њих једну културну заједницу. У тој деценији илиризам је већ створио један државни пројекат гроф Јанко Драшковић захтевао је у свом трактату „Дисертација“ уједињење земаља у којима живе јужни Словени – Хрватске, Славоније, Далмације, Словеније и Босне – у једну аутономну „велику Илирију“, као и демократске и социјалне реформе. То је био први политички манифест писан на хрватском, а не на латинском или немачком језику.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 259.

Током 30-их и 40-их година 19. века, под утицајем буђења националне свести у Европи и панславизма из Чешке, међу јужнословенским народима под влашћу хабзбуршке династије у Аустријском царству и Мађарском краљевству јавио се Илирски покрет, који је био претеча југословенства. Био је израженији међу Хрватима, па и Словенцима, него Србима. Дошло је до уједначавања хрватског и српског језика, усвајањем штокавског наречја, захваљујући реформи Вука Караџића, којим је славеносербски језик (настао из руског црквеног језика, јер су из Русије српским црквама и школама стигле књиге у време цара Петра Великог) замењен народним српским језиком и азбуком каква се данас користи у српском језику. Срби на простору данашње Војводине углавном нису подржавали покрет, плашећи се губитка идентитета под западним утицајем католичанства.

Покрет је назван по Илирима, староседеоцима Балкана, за које се тада веровало да су преци Јужних Словена. По њима се претходно називала јужнословенска територија под влашћу Француза у време Наполеона након победе над Аустријом – Илирске провинције, које су постојале од 1809. до 1813. године.

Главни представник Илирског покрета, који се назива и Хрватски народни препород, био је Људевит Гај. Покрет није захватио хрватске народне масе сељака, него је остао интелектуални покрет [слично ће касније бити и са југословенством пре Другог светског рата] грађанства и нижег племства, који није подржан ни од вишег племства, неспокојног за своје повластице уколико би дошло до удаљавања Мађара. Покрет је замро настојањем мађарских власти да се Срби и Хрвати разједине коришћењем искључиво тих националних имена, уместо заједничког илирског, како би лакше њима владали.

„Царевим указом од 1843. године, забрањена је употреба имена „Илир“, „илирски“, „илиризам“, „Илирија“, и то „како у листовима тако и у другим штампаним делима, нарочито у јавним дебатама и у школама“.“

Милош Радојковић, Илирски покрет, Београд 1937, 67-68.

Међутим, убрзо је уследила у целој Европи револуционарна 1848. година, када је сарадња Хрвата и Срба успостављена на политичком и бојном пољу.

„Исто тако је требало да дође мађарска буна од 1848-1849 године па да се Хрвати и Срби нађу на истој страни. Још у почетку те оружане борбе између Срба и Хрвата с једне, и Мађара с друге стране, српски патријарх Рајичић дошао је у католичку метрополу Хрвата [Загреб] да, на предлог Гаја и Кукуљевића, инсталира бана Јелачића и да му овај положи заклетву; то је био важан догађај за који не памти хрватско-српска историја.“

Милош Радојковић, Илирски покрет, Београд 1937, 69.

Бан Хрватске и Славоније Јосип Јелачић (1848-1859) данас има споменик на централном градском тргу у Загребу, а рођен је у Петроварадину код Новог Сада.

Мађари су спроводили политику асимилације грађана Мађарске друге националности.

„У тим околностима, 1860-их година је ојачало југословенство, идеја о оснивању уједињење јужнословенске државе, о којој су размишљали још и „илирци“. Тај покрет су предводили даковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер и историчар и теолог Фрањо Рачки, са својим програмским списом „Југословјенство“. Основна идеја је била да су Хрвати и Срби, упркос знатних посебних историјских одлика, два „племена“ јединствене нације, у коју се могу убрајати и Словенци. Суштински захтев тог покрета био је спајање и самоуправа хрватских земаља у „Троједну краљевину Далмацију, Хрватску и Славонију“ унутар – а евентуално и изван – Хабзбуршке монархије. Југословенство је стицало све више присталица, под водством просвећених, напредних елита, либералног грађанства, интелигенције и католичког клера. Српски и хрватски политичари почели су да сарађују.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 292.

Пут до заједничке југословенске државе био је постепен.

Како је међу јужним Славенима Хабсбуршке Монархије расла национална свест, заговорници „Југославије“ најприје су се побринули за преустрој Аустро-Угарске Монархије и стварање државе јужних Славена унутар постојеће државе. Тај пројект, назван „тријализам“ зато што је заговарао стварање треће, сасвим независне целине под хабсбуршком круном, почео се снажно развијати чим је Мађарска према Нагодби (1867) стекла аутономију. Следеће године је склопљена Хрватско-угарска нагодба, која је Хрватској гарантовала д‌елимичну аутономију. Затим је 1870. у Љубљани Југославенски конгрес позвао на преуређење Аустро-Угарске на тријалистичкој основи. Та се „југословенска“ оријентација проширила и на католичке кругове.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 81. [цитат је прилагођен српском језику]