Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић су вероватно најзначајнији српски научници. Нико од њих није рођен у Србији, него у тадашњој Аустроугарској. Тесла је рођен у Лици, Миланковић у Славонији, а Пупин у Банату. Тесла и Миланковић на простору данашње Хрватске, а Пупин на простору данашње Војводине. Сва тројица су рођени на селу. Тесла и Пупин у сиромашним, а Миланковић у богатој породици. Били су савременици, а Тесла и Пупин и вршњаци. Пупин је био најстарији (1854) и једини је умро пре Другог светског рата (1935). Тесла је умро за време Другог светског рата, а Миланковић је, као најмлађи (рођен годину дана након међународног признања независност Србије – 1878. године) и најкасније умро, после Другог светског рата – 1958. године. Тесла и Пупин су већи део живота провели у иностранству, обојица су били и држављани САД-а, а Миланковић је предавао на Универзитету у Београду и ту развијао своје теорије. Миланковић је умро у Београду, а Пупин и Тесла у Њујорку. Пупинов гроб је у Њујорку, Теслини посмртни остаци у његовом музеју у Београду (граду у којем је провео само 31 сат, прва два дана јуна 1892. године), а Миланковићеви су, по његовој жељи, пренети у родно село.
Миланковић је у Србију дошао за време анексионе кризе 1909. године, напустивши Беч на позив да у Београду постане професор на факултету.
„Када бих се шетао по Бечу, видео његова позоришта, музеје и друге знаменитости, растужио бих се при помисли да их нећу више видети ако одем у Београд. А када оставим и све научно благо нагомилано у тој великој вароши, онда ћу тек осетити ову своју сиротињу […] Мој будући материјални положај био би, према ономе што сам га имао у Бечу, права сиротиња. Запитах се да ли бих се под таквим приликама, навикнут на много боље, снашао у животу. Не бих ли болно осетио огромну разлику између великога Беча и малог Београда. У Бечу сам се васпитао, развијао се и стекао сва могућа признања. Да ли ћу их наћи и у новој средини? Лутајући по лавиринту таквих мисли, нађох се, као пред капијом која би ме извела из њега, пред овим питањем: „Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи?“ Та расуђивања изведоше ме из недоумице.“
Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји и сазнања, Београд 2009, 412.
Преласком из Беча у Београд Миланковић је прешао из света грађевинског инжењерства у свет небеске механике. Избијање Првог светског рата Миланковића је затекло поново у Аустроугарској, где је у родном месту са супругом боравио на свадбеном путовању.
„Када су га бацили у тамницу у Аустро-Угарској [у Осијеку], њему у том мрачном простору као да је синуло неко светло, као да му је пред очима бљеснула scintilla, душевна варница која никад не засија јаче до када треба да се супротстави надоласку таме. Помислио је – ово су одличне околности за стварање, из овог мрака мора да се роди светло, и почео да као сужањ пише своје прво велико дело Математичка теорија појава насталих Сунчевим зрачењем, од кога и почиње његов велики научни успон. Та тамница била је као тунел пруге ослобођења и он је добро знао да ће композиција неминовно изаћи на светло. Зато није збуњен мраком и са необичном лакоћом наставља пут. За њега је Светски рат само побуда којој он даје смисао. Гледан споља, Светски рат има једно значење, а гледан изнутра, с Миланковићеве тачке он има посебан смисао. Тако нам Миланковић омогућава да за тренутак уграбимо поглед у невидљиви поредак ствари, скривену хармонију која је, како каже Хераклит, јача од видљиве.“
Срби – 1903-1914: Историја идеја, Београд 2015, 460.
Теслу није могла да задеси неприлика на свадбеном путовању јер је изабрао доживотни целибат, сматрајући да оригиналност цвета у самоћи, која омогућава да се идеје рађају. На рат је гледао као на нешто против чега се треба борити, предузимајући кораке у том погледу и заједно са Пупином.
„Један од најоригиналнијих истраживача природних наука свог времена био је физичар Никола Тесла, син српског православног свештеника из Хрватске. Пошто се задржао у Прагу и Будимпешти ради стручног усавршавања, двадесетогодишњи Тесла се 1884. упутио ка Њу Јорку, са пакетом калкулација и сопственим пројектом једне летилице под мишком. Разишао се са електротехничарем Томасом Едисоном после кратког периода сарадње, пошто је основао сопствену фирму. У почетку је био разочаран Новим Светом: „Оно што сам оставио за собом било је лепо, пуно уметности и у сваком погледу фасцинантно; што сам овде видео, било је вештачко, сирово и непривлачно.“ Али, после пет година дошао је до уверења да је Америка „више од сто година ИСПРЕД Европе“.
Тесла, који је тежио „потпуној превласти духа над материјалним светом“, створио је револуционарне проналаске у области електрицитета и електротехнике. Експериментисао је са високофреквентном и вишефазном наизменичном струјом, пронашао је пренос радио таласа, АЦ мотор и електричне даљинске управљаче, а по њему су названи индукциони мотор, трансформатор и турбина. Теслина визија била је бежични пренос енергије и вести, што би требало, како се надао, да покрене другу електричну револуцију“. Грозничаво је радио на проналаску бежичног преноса информација и енергије преко Атлантика, уз помоћ увеличавајућих предајника и радио система. Коначно, веровао је да је пронашао свеобухватни „светски систем“ путем којег се могу повезати све телеграфске и телефонске станице на свету и бежично преносити по свету сигнали, текстови и фотографије. За неколико година једна једноставна јефтина направа… омогућиће на копну и на мору пријем најважнијих вести, слушање говора, предавања, песме или свирке на неком музичком инструменту са било ког краја света“.
Тесла је у професионалним круговима сматран за аутсајдера, а у приватном животу за чудака. Од када је на конгресу светских религија у Чикагу 1893. упознао познатог бенгалског хинду монаха, Свами Вивекананда, одушевио га је хиндуизам и веровао је да та духовност може да допринесе бољем разумевању модерне науке и универзума. „Оно што нам да-нас највише недостаје је ближи контакт и боље разумевање између појединаца и заједница целог света“, писао је већ 1898. године. Године 1915, усред Првог светског рата, замишљао је „чудесни свет“ који електрицитет треба да створи. Маштао је о електротерапији и компјутерима који говоре, па чак и о осветљењу океана и глобалној контроли падавина. „Раздаљина, која је главна препрека људском напретку, биће потпуно укинута, у мисли, речи и делима. Човечанство ће бити уједињено, ратови онемогућени, а мир ће суверено владати.“
Док је Тесла био жив, спонзори и инвеститори су сматрали неизводљивом идеју о бежичном преносу вести и струје (која се данас, са једне стране, подразумева, а са друге, изгледа и даље утопистички). Ипак је јединица за магнетну индукцију названа по Тесли. Његово наслеђе чини такође и актуелна генерација електричних аутомобила од „Тесла Мотора“.
Теслина биографија је по много чему била глобална“, и то не само зато што је започео нови живот на другом континенту. За разлику од многих светских путника из ранијих епоха, био је потпуно свестан глобалног значаја свог дела. Он је управо хтео да свим снагама убрза страстање земаљске кугле. Зато је био решен да представи свој систем бежичног преноса вести и струје преко Атлантика на светској изложби у Паризу 1900. године. Он се залагао за универзално знање, тежио је решењу глобалних проблема и светском миру, и веровао да ће његови проналасци томе допринети.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 335-337.
Тесла је допринео преносу струје, радио таласа и бежичном преносу енергије, Пупин раду телефона и мењању канала на радију, а Миланковић створио најпрецизнији календар.
Историјска читанка 