Први избори у Југославији после Другог светског рата одржани су за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године. Њихов значај је био у томе што је требало да потврде народну подршку комунистима, који су власт преузели још у рату и тиме још једном потврде и озаконе све промене настале у Југославији током рата. Нова власт се потрудила да изборе организује тако да победа не може да изостане. Први корак ка томе учињен је већ успостављањем Привремене владе и ограничењем рада других политичких странака. Народни фронт је послужио да се монополише политички живот, најпре потисне, а затим и уништи опозиционо деловање. Другим странкама је дозвољен рад, али је онемогућено њихово организационо учвршћивање на терену.

Народни фронт – затирање политичког плурализма у Југославији

Бирачко право за ове изборе је проширено у односу на период док је Југославија била краљевина. Право гласа су добиле жене, војна лица, граница пунолетства је спуштена на 18 година (пре рата су право гласа имали старији од 21 године). Проширено је и пасивно бирачко право (право да се буде биран, односно да се кандидује на изборима), снижавањем старосне границе са 30 на 18 година. Међутим, постојали су неки изузеци од правила. Позитивно су дискриминисани борци партизанског покрета, који су добили право гласа без обзира на године, односно да ли су пунолетни. Бирачко право се није могло сматрати општим јер је то право било одузето онима за које је процењено да су „својим чињењем или нечињењем ограничавали и угрожавали права другима током рата“. У ту групу су спадали и сви министри у владама од 1929. године  до 5. фебруара 1939. године (уз изузетак оних за које се процени да су се одликовали у борби против окупатора током Другог светског рата) и сарадници окупатора (каквим су третирани сви који су се борили против партизана), а укупно их је било скоро 200 хиљада, односно 2,3% целокупног броја бирача.

На изборима се поред листе Народног фронта нашла још само једна листа Републиканске странке, такође чланице Народног фронта.

„Мада су републиканци знали снагу своје странке која је, према оценама комуниста, била „јаког политичког морала, али без моћи и снаге на терену“, ипак су за Скупштину народа истакли сопствену листу. Комунисти су били против оживљавања странака, али су републиканцима омогућили истицање посебне листе као антимонархистичкој странци. Додатни разлог била је бојазан да би у случају апстиненције опозиције, што је било извесно али не и сигурно, остала само једна листа, што комунистима није ишло у прилог због критика опозиције, међународних обзира и изборних искустава из Краљевине Југославије. Овако, могли су да покажу да постоје и друге листе.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 242.

Изборна пропаганда и агитација биле су интезивне. Током предизборне кампање програм Народног фронта је штампан у 1,6 милиона примерака. Поред другог пропагандног материјала објављена је и збирка карикатура у 100 хиљада примерака.

„По целој Србији и Југославији организована су општенародна весеља и друге приредбе. У села су слате посебне групе које су поред кратког политичког реферата имале и богат културно-забавни програм. Најмасовнији предизборни митинг НФ организован је 4. новембра у Београду уз присуство око 200.000 људи.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 280.

Цео народ је био мобилисан агитацијом која је требала да покаже решеност народа да иде новим путем и да повратка на старо неће бити.

„Предизборна агитација НФ и свих организација била је чврсто организована, масовна и свеобухватна. Готово да није било села, фабрике или установе у којима нису приређивани зборови или друге предизборне активности односно манифестације. Манифестације су имале троструку улогу: за некоперативне оне су биле нека врста претње или дисциплинске мере; скептицима у иностранству требало је показати да постоји солидарност са режимом и његовим програмом, а за активисте оне су представљале неки вид аутосугестије и забаве. […]

Иако су биле режиране, а наоружани скојевци [чланови Савеза комунистичке омладине Југославије – СКОЈ] и чланови партије су позивали на манифестације, њихова масовност говори да обични људи нису били равнодушни према њима. Створена је општа атмосфера пуне заинтересованости за изборе, која је ишла за тим не само да се гласа за НФ, него и да се што масовније изађе на биралишта, а избори претворе у манифестациони чин подршке новом поретку. Као што је било обавезно ићи на добровољни рад, било је обавезно ићи добровољно на зборове и митинге. Таква организована спонтаност и страх имали су утицај и на излазност бирача, јер су се људи плашили да не изађу на изборе.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 288.

Изборима је придаван значај референдума да ли ће Југославија бити република којом ће владати Тито, или ће се вратити краљ, мада је било јасно да је све већ решено.

„Агитација је била прилично једнострана, највише се говорило о опозицији и реакцији, а мало о успесима народне власти. Бирачима није објашњена дводомност Уставотворне скупштине, тако да велика већина гласача није ни на дан избора знала шта је Савезна скупштина а шта Скупштина народа. Знали су само да се гласа за Тита и против њега.

[…]

Индоктринација која се темељила на непогрешивости вође и преданој послушности његовим директивама дала је Титу пре избора ореол легенде. Иако је култ вође стваран током читавог рата, сада је преко штампе, у песмама и јавним манифестацијама народу уливано још веће обожавање хероја. У сваком селу, у свакој београдској улици зидови су били исписани паролама које су се појавиле са уласком партизана у та места. На свим манифестацијама певане су песме о Титу и херојској борби партизана.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 280-288.

Опозиција

„Све оно што се отворено или прикривено супротстављало револуционарним променама у земљи после рата – имућни, обични људи, посебно сељаци, странке ван Народног фронта, појединци и групације бивших странака и поражених идеологија, многобројна емиграција расута по земљама Европе и Америке на челу са још формалним краљем Петром II Карађорђевићем, чија је стварна улога у земљи сваким даном обезвређивана, и поједини делови Православне а посебно Католичке цркве – сматрани су у ширем смислу опозицијом која је на сваки начин покушавала да успори усиљени револуционарни ход и омогући себи слободу, сигурност и политички живот. За комунисте су сви они били реакција и непријатељи народа који желе повратак на старо. Главни центри опозиције били су: градови; богате области; области које су најмање биле оштећене у рату; Католичка црква; области где је проблем монархије још остао жив.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 291.

Опозиционе политичке странке, које је власт онемогућавала у организовању, у недостатку политичких слобода, одлучиле су се за бојкот избора. Нису хтели да учешћем на изборима пруже легитимитет комунистичком режиму. Очекивали су да ће њихова апстиненција од избора изазвати политичку кризу и реакцију западних савезника у њену корист, како би се земља спасила од комунистичке диктатуре. У прилог томе је ишло што су оставке у Привременој влади, због немогућности да изразе своје политичке ставове, поднела тројица политичара који су у њу ушли као представници краљевске владе из емиграције – најпре Србин Милан Грол (19. августа), а касније и Хрвати Иван Шубашић и Јуреј Шутеј (почетком октобра). Штампа, која је целокупна, сем страначког листа Демократске странке – Демократија, била контролисана од власти, објавила је само Титов одговор на Гролову оставку, чији садржај је занемарила. Наде опозиције са бојкотом избора нису остварене и њихово политичко деловање тиме је окончано, објављивањем Саопштења удружених опозиционих снага о неучествовању на изборима, написаног 20. септембра, а објављеног у Демократији 27. септембра 1945. године.

Западни савезници су разматрали могућност слања мисије у Југославију, сматрајући да формално може да се замери само превелики број војника који је Југославија издржава (600 хиљада), док је истовремено примала помоћ у храни од Уједињених нација, због чега су били забринути за мир у региону. Мисија је изостала услед неслагања СССР-а, који је чврсто био уз нову власт. Све се завршило на формалном изражавању незадовољства САД-а и Велике Британије због ситуације у Југославији, јер се због повлачења чланова краљевске владе из привремене владе и учешће на изборима само једне стране потписнице споразума Тито-Шубашић не могу очекивати демократски избори на којима би до изражаја дошла слободна воља народа, те да би због тога изборе требало одложити.

„Интересантно је да ни Грол није гледао позитивно на ову иницијативу, сматрајући да нема смисла захтевати нови споразум Тита и Шубашића, јер је Шубашић болестан човек који више не ужива поверење већине у својој партији, ХСС-у. Грол је сматрао да је потребно формирати нову владу у коју би ушли представници опозиционих партија и која би могла потом да организује изборе, под условом да се апарат ОЗН-е онемогући и да се изврши демобилизација.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 320.

Комунисти су процењивали да ће опозиција ипак изаћи на изборе и то са заједничком листом, а када је након саопштења опозиције постао јасно да се то неће десити, на бојкот су одговорили увођењем „кутије без листе“ (гласало се спуштањем гумених куглица у непровидне кутије), односно треће кутије (негде заправо четврте, јер је Народна сељачка странка у неким срезовима у Србији и Војводини самостално истакла кандидате), познатије под називом „ћорава кутија“. Хтели су тиме да одговоре на примедбе опозиције да се уводи једнопартијска диктатура, не толико због опозиције, колико због спољнополитичких разлога, јер је амерички амбасадор претио прекидом дипломатских односа ако избори не буду слободни и тајни. Увођењем опције за гласање за оне који бојкотују изборе смислили су начин како да избегну оптужбу да су избори јавни, јер се практично гласа само за једну опцију, па се за сваког ко изађе на изборе зна за кога је гласао. То је омогућено изменом изборног закона само десет дана пре одржавања избора. Могућност гласања за оне који нису кандидовани била је идеја Јаше Продановића, за коју је Моша Пијаде (тада потпредседник Привремене народне скупштине) оценио да ће се тиме спречити да опозиција својата као своје све који из различитих разлога не изађу на изборе. О односу власти према опозицији уочи избора 1945. године сведоче речи Моше Пијаде на предизборном скупу у дворани Коларчевог универзитета, одржаном 30. септембра 1945. године, које је пренела Борба у сутрашњем броју:

„Ми морамо смрдљиву лешину реакције макнути с нашег пута. Средине нема и не може да буде! Ко не гласа за Народни фронт, тај ће да гласа против народа и независности Југославије! Тај ће гласати за злочинце и кољаше. Тај ће гласати за фашистичке и четничке униформе, за највећу издају коју је српски народ икада доживео.“

Говор Моше Пијаде на конференцији I реона у Београд – „Избори ће нас оштро поделити: или за слободу и независност Југославије, или за ропство и интересе међународне реакције“, Борба, 1.10.1945, 3.

Комунисти су својом саможивошћу ситуацију довели до апсурда да се Хрватска сељачка странка узда у повратак краља Карађорђевића, док поручује: „Нит сам партизан нит усташа, већ сам свјетли цвет, који чека преокрет“. У Југославији је пред изборе 1945. владала атмосфера страха не само због политичког застрашивања од стране власти, него и што прилике у земљи још нису биле нормализоване, што су и даље деловале оружане банде које су пљачкале и застрашивале становништво, које је и било оптерећено шовинизом у национално и верски мешовитим крајевима. Шириле су се гласине о доласку Енглеза и наставку рата.

Упркос свему, кампања није престајала.

„Дан избора је представљан као дан када ће се и на биралиштима потврдити циљеви за које се већина народа борила у рату. Упркос законским ограничењима агитација није престајала ни на дан избора, чак ни на бирачким местима, што је са општим расположењем народа, посебно омладине, требало да представи масовно одушевљење народа.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 352.

Излазност на изборе је била 88,66%, виша него икада раније. Мања излазност била је само у Србији – 77%. Листе Народног фронта добиле су 90,48% (преко шест и по милиона гласова), а кутија без листе 9,52% (више од 700 хиљада гласова). Више од 10% гласова за кутију без листе било је у Војводини, Србији и Словенији. Ни избори без конкуренције нису прошли без неправилности на бирачким местима (притисак на бираче, јавно гласање, пресипање куглица, већи број куглица у кутијама него гласача, лажирање резултата како би се локалне организације показале пред централом, а све уз контролу гласања само од стране присталица власти), од којих су неке и званично констатоване. Били су то ратни избори, организовани на војнички начин, који су потврдили ратне тековине и запечатили судбину Југославије.

„Упркос свим извештајима, америчка администрација, због става совјетске владе, није могла ништа практично да предузме, али је имала дилему да ли да призна промене и проглашење републике. У меморандуму сачињеном о овој дилеми стоји да избори нису били слободни ни демократски и да не одражавају вољу већине Југословена, али и да је опозиција слаба и немоћна да се супротстави режиму. Зато је препоручено да нема сврхе ускратити признање новој југословенској републици.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 376.

Изабрани посланици су на конститутивној седници Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) 29. новембра (после поноћи) једногласно усвојили Декларацију о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ).

„Народ окупљен испред Скупштине поздравили су Тито, министри и посланици док су на крову зграде Главне поште синула светлећа слова „Живела република“. Одмах затим букнуло је црвенило новог поздрава „Живео Тито“. Преко пута, на гвозденој капији Старог двора, „грађани су стављали петокраку, а на плочнику, у гомили метала, лежали су разбијени круна и бели орао сломљених крила“… „Над скупштинском зградом се укрштају светлосни млазеви рефлектора, а на врху куполе се црвени буктиња чији титрави пламенови симболизују збратимљене народе Југославије“. Тако је изгледало проглашење републике.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 392.