Кад је био XIX век?
Календар и периодизација
„У многим деловима света почетак новог „века“ 1801. или 1800. године наступио је неприметно. У званичној Француској нису показивали интересовање за то, будући да су 1792. почели да броје године почевши од оснивања Републике (1793. = година II), а 1793, су увели произвољан нов временски поредак ког су се с временом све мање придржавали, све док грегоријански календар није враћен у употребу почетком 1806. године. Пошто су се и месеци бројали на другачији начин, 1. јануар 1801. био је 11. дан 4. месеца (Nivоse, „снежни месец“) године IX. Према муслиманском бројању, 1. јануар 1801. био је неупадљив дан усред 8. месеца 1215. године у рачунању времена које почиње бегом (хиџра) пророка Мухамеда у Медину 16. јула 622. године. Муслимански нови век, XIII, почео је већ 1786. године. У Сијаму и другим будистичким земљама, избројали су 2343. годину будистичке ере, а према јеврејском календару година је била 5561. У Кини, 1. јануар 1801. био је дан другог од десет небеских стабала и осме од дванаест земаљских грана у петој години владавине цара Ђаћинга (Jia Qing). Осим тога, унутар огромног кинеског царства користило се још календара: муслимани, Тибетанци и припадници мањина Ји и Даи на сопствени начин су рачунали време.
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 69.
Конструисање епохе
Деветнаести век чини једну епоху, али се ту не мисли на календарски деветнаести век (1801-1900), него на „дуги деветнаести век“, како га историчари називају, који почиње раније и завршава се касније. Почиње са револуцијама крајем осамнаестог века, од којих је најзначајнија Француска грађанска револуција (1789-1799), која је изазвала друштвене промене, али су пре ње биле и Америчка револуција (1775-1783), којом су настале Сједињене Америчке Државе и Индустријска револуција (од седамдесетих година осамнаестог века), која је донела привредне промене које ће изазвати друштвене промене, које ће довести до настанка нових политичких идеологија. Епоха се завршава са Првим светским ратом (1914-1918), којом је завршена епоха империјализма која обухвата последње деценије деветнаестог и почетак двадесетог века, омеђен уједињењем Италије (1870) и уједињењем Немачке (1871) и завршетком Првог светског рата (1918).
Календарски векови
„Век је комад времена. Њему смисао дају тек потоње генерације. Сећање структурише време. Оно га слаже по дубини, понекад га привуче ка садашњости, растеже и сажима, некад га избрише. Непосредан додир с религијом често није временски омеђен: задужбинар, пророк, мученик потпуно су могући у садашњости. Тек их је историзам XIX века затворио у капсулу прошлости. Линеарна хронологија је апстракција која ретко одговара доживљају времена. Тек након што је временски континуум који је секвенциран према годинама био универзално признат, у неким незападним цивилизацијама јавио се проблем датирања догађаја из прошлости. Само линеарност разврстава историјско знање на оно пре и после и омогућава историји да буде испричана према мерилима историзма. Модерна „историјска“ наука и археологија најпре су свуда биле заокупљене питањима датирања.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 66.
Реформа времена
Деветнаести век је донео највећи напредак у погледу уједначавања времена.
„Међународна меридијанска конференција, која је у Вашингтону окупила представнике 25 земаља, усагласила се 1884. око светског времена или standard time, какво и данас користимо, и равномерно поделила планету на 24 временске зоне од по 15 степени географске дужине. Покретачка снага која је стајала иза тог епохалног договора било је приватно лице, инжењер железничког саобраћаја који је емигрирао из Шкотске у Канаду, (сер) Сандфорд Флеминг (Sandford Fleming), кога слободно смемо означити као једну од прећутно најутицајнијих личности XIX века које су допринеле глобализацији. Заговорници реформе времена ковали су сличне планове још од почетка века, за разлику од влада које су за то показивале слабо интересовање. Унутрашња логика железнице и њених редова вожње изнудила је координацију, али се њена реализација отегла. Још 1874, време у железници рачунало се на компликован начин, помоћу различитих локалних времена у великим градовима, од којих се свако тачно мерило и налазило под службеним надзором. Путници су сами морали рачунати када ће негде стићи. У САД је 1870. постојало више од 400 железничких друштава која су користила укупно више од 75 различитих railroad times. Путник се на шалтеру морао распитати за време. Први корак ка изједначавању било је увођење електричних синхронизованих сатова ради интерне стандардизације у мерењу времена у једном железничком друштву. Али одакле узети стандард? У професионалној употреби помораца већ од XVIII века постојала је готово општа сагласност о нормалном времену које се заснивало на географској дужини Краљевске опсерваторије у Гриничу као нултом меридијану. Већ 1855. године око 98 процената свих јавних сатова у Уједињеном Краљевству показивало је време у складу са Greenwich Mean Time (GMT), иако је оно постало званично обавезно тек 1880. године. Нови Зеланд је, као прва земља на свету, увео GMT у службену употребу 1868. године.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 89.
У Сједињеним Америчким Државама су јединствено службено време, засновано на Гриничу (GMT), уведено 1883. године, у Немачком царству 1893. године, а у Француској тек 1911. године. У Француској су пружали отпор томе да нулти меридијан буде одређен на основу централне опсерваторије Британског царства у Гриничу на Темзи, уместо меридијана Париске опсерваторије. Међутим, употреба Гриничког меридијана се раширила попут Британског царства, које ће пред Први светски рат владати четвртином планете, односно већом површином него иједно друго царство у историји. Француска је била следећа по броју колонија у доба империјализма, у деценијама на прелазу из 19. у 20. век, те је била осетљива на питање предводништва у свету.
„Француска је чак предложила договор на бази узајамности: у крајњем случају прихватиће да нулти степен географске дужине пролази посред неког лондонског предграђа ако Британци заузврат преузму метрички систем мерних јединица. Као што је познато, до тога никада није дошло. Већ је и покушај Француске револуције да децимализује чак и време био јасан промашај. Наравно да нико није могао натерати Француску да приступи универзалном временском поретку.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 90.
Хронометрисање
Изједначавање временског стандарда било је могуће једино у друштвима која су се навикла да мере време, што је постало могуће тек када су часовници постали заступљенији.
„Тешко је рећи када можемо говорити о томе да су не само учењаци, свештеници и кнежеви постали заокупљени механичким сатовима, већ и да су читава друштва постала обузета хронометром. Тај праг је вероватно било могуће достићи тек онда када је постала могућа масовна индустријска производња часовника за дневну собу, ноћни сточић и џеп на прслуку – и тиме у великом стилу приватно власништво над сатовима. То се десило тек у другој половини XIX века. „Демократизација џепног сата“, коју је омогућила машинска производња јефтине масовне робе, учинила је да тачност постане општедостижна врлина. […]
Сат је постао амблем, као и главна покретачка снага западне цивилизације. Због недостатка џепова, у Јапану су га у почетку носили око врата или за појасом. Јапански цар Меиђи награђивао је најбоље студенте у генерацији дарујући им џепне сатове – најпре оне што су потекли из америчке производње. У Латинској Америци око 1880, џепни сат је, поред цилиндра, корсета и вештачке вилице, спадао у статусне симболе виших слојева којима су потрошачке навике са Запада служиле као узор. У Османском царству, постојало је мало тога што је толико очигледно сведочило о вољи државе и елита за модернизацијом према западном узору, попут јавних торњева са сатовима чију је изградњу у великим градовима у Царству у последњој четвртини XIX века наложио султан Абдул Хамид II. Нешто слично учинили су Британци у свом светском царству, нпр. 1897, поводом шездесетогодишњице ступања краљице Викторије на трон. Такви торњеви са сатовима, секуларно и културно неутрално унапређење црквеног торња опремљеног сатом, учинили су да време постане јавно видљиво, а углавном и чујно. На чисто акустичком преносу још дуже се задржала Кина, где се време с торња и у XX веку често оглашавало бубњевима.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 91.
Убрзавање
„Да ли је можда убрзавање карактеристично искуство које је делило нарочито много људи на прелазу у XIX век? Деветнаести век је, захваљујући проналаску парне машине и њеној механичкој комбинацији с точковима и пропелером, постао епоха револуције у којој се брзина транспорта захваљујући ваздухопловству и усавршавању друмског саобраћаја драматично повећала тек у XX веку, железница и телеграф ипак су означили одлучујући раскид с целокупном ранијом историјом. Били су бржи од најбрже кочије и најбржег доносиоца поште на коњу. Транспорт људи, добара и вести ослободио се окова биомоторике. Тај развој није имао друге узроке до оних технолошких.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 94.
Где се налази XIX век?
Историја „дугог 19. века“ којом се бавимо је евроцентрична, односно посматрана из перспективе Европе, тачније најзначајнијих европских сила. На почетку овог периода европске колоније у Америци су стицале независност. Европске империјалне силе су се још увек отимале око колонија, највише у Африци. У ту борбу за овладавање светом су се укључиле и новонастале велике европске државе (Немачка и Италија). Сукоб око превласти у свету довео је до Првог светског рата, којим ће бити окончана ова епоха.
Географска открића и именовања
Пред крај епохе окончано је и европско откривање света, када је 1911. године мисија коју је предводио Норвежанин Руал Амундсен стигла до Јужног пола.
Током овог века Европљани су први пут путовали подсахарском Африком, западом северноамеричког континента, унутрашњошћу Аустралије и великим деловима централне Азије. За многе Европљане је и периферија њиховог континента још била егзотична попут другог континента.
Средином 19. века су Европљани највиши врх Хималаја и света 1856. године, када су га измерили, назвали по пензионисаном главном британском геодету у Индији, Џорџу Евересту, упркос Еверестовој примедби да је његово име сувише тешко за изговор Индијцима. Пет година касније Европљани су сковали и назив „Латинска Америка“, за Јужну и Средњу Америку у којој се говори шпански и португалски, али и карипска подручја на којима се говори енглески и француски језик.
„Управо је тада Наполеон III настојао изградити француско царство у Јужној Америци – овај покушај срамотно ће се изјаловити протеривањем француских трупа из Мексика и стрељањем надвојводе Максимилијана Хабзбуршког, француског намесника. Стратешка привлачност „оног латинског“ за цара се огледала у могућности изградње политички опортуне „природне“ везе између народа који су говорили романским језицима у Француској и Америци.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 102.
Појам „Блиски исток“ настао је пред крај 19. века у дипломатским круговима, као ознака за Османско царство, укључујући и области у северној Африци, које му фактички више нису припадале. Појам „Средњи исток“ 1902. године је сковао амерички војни теоретичар за простор северно од Персијског залива (по некима све до Индије), који је био поприште сукоба око интересних сфера Велике Британије и Руског царства. Крајем 19. века настао је и појам „Далеки исток“, за Кину, Јапан и Кореју, не због културне особености тих територија, него као простор за деловање великих сила, који је био под европским утицајем, али не и колонизован.
„Дакле, географске ознаке с којима су стручњаци, подједнако као и лаици, поступали потпуно некритички и које су у великој мери прихватале чак и саме домаће елите у региону, по много чему почивају на геополитизацији земљописа у времену класичног империјализма.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 103.
Европа
„Општа европска свест“, која је надилазила религијску дефиницију саме себе као хришћанског света, међу елитама се ту и тамо појавила у време просветитељства, а у читавој Европи током Наполеоновог доба. Међутим, у првој половини XIX века начињени су нацрти више супротних Европа, при чему је сваку пратила сопствена визија простора. […]
Велике силе су међусобно биле ривали и имале су мало поштовања према малим европским државама које су сматрале потенцијалним узрочницима немира. Образоване Британце, Французе или Немце слабо су занимале земље попут Шпаније, Белгије или Шведске, и те земље нису схватане нарочито озбиљно. Ирска, Норвешка, Пољска или Чешка тада још нису ни постојале као самосталне државе. Идеја о европском плурализму међу државама свих редова величина, какав се подједнако налази у основи мировних нацрта у време просветитељства и европских споразума склапаних од 1957. с циљем успостављања тешњих веза међу европским државама, у XIX веку није била замислива. Осим тога: у такозваном „добу националних држава“ највећи и најважнији актери биле су империје. […]
Француска је, рецимо, одржавала блискије везе с алжирском обалом него са Шпанијом, наиме, сматрало се да мања опасност вреба са Средоземног мора него с друге стране Пиринеја. Шпанија и Португалија чврсто су се држале остатака својих прекоокеанских царстава, а Холандија је у сваком случају, захваљујући простору који данас чини Индонезију, током читавог века држала у својим рукама колонију у југоисточној Азији која је у извесном погледу била најимпозантнија европска колонија после Британске Индије. Савременици су стално посматрали Европу уређену по принципу националних држава у ширем империјалном контексту.
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 108-109.
Европа и Русија
„Из перспективе савременика, Европи не само што је недостајала унутрашња хомогеност, већ су и њене спољне границе биле нејасне. Источна граница на Уралу била је (и остала) произвољно повучена, академски конструкт малог политичког и културног значаја. У XIX веку, она је била донекле скривена у средини Руског царства. То је утицало на дискусију о питању да ли Русија припада Европи или не што је и до данас питање од највећег значаја чак и за разумевање западне Европе. Званичне идеологије у Русији покушале су да минимализују контраст између Европе и Азије. Њено виђење „Азије“ увек је било и последица става који је у том тренутку гајила према западном делу Европе. Након новопетровског продора на запад за време Наполеонових ратова, под царем Николајем I 1825. године, уследило је ментално повлачење у словенску постојбину. Насупрот томе, Руско царство је у периоду од Петра Великог до Бечког конгреса носило епитет цивилизованог. После потискивања умерено конститутивног покрета „декабриста“ из 1825, након гушења пољског Новембарског устанка, а пет година након тога и почетка „Велике емиграције“ прогоњених народних јунака, та оцена је престала да важи, а Русија се претворила у велику бабарогу западноевропског либерализма. Деспотизам Николаја I био је прекретница од које се углед Русије дуго времена а можда и никад више није потпуно опоравио. Западноевропска јавност гледала је на Русију као на какву необичну посебну цивилизацију на периферији Европе. Неким Русима се та оцена утиснула у душу.
Кримски рат, који је Руско царство изгубило, као и непријатан третман на који су наишли његови захтеви као велике силе на Берлинском конгресу из 1878, отерали су Русију даље на исток. Сибир је у националној пропаганди и машти поново постао уважаван и у великом научном напору присвојен. Русија се ментално померила ка истоку, где је изгледало да је чека све више великих задатака у којима је требало да покаже националну моћ. Уверење што је потицало из прве половине века, а према којем руски продор на Исток представља продор самоименованог представника западне цивилизације, чија је дужност да донесе културу у Азију, сада је, захваљујући једној струји у руској јавности, попримило антизападно обележје. Учења о панславизму и Евроазији покушавала су створити национални или империјални идентитет на периферији Европе и преиначити њен географски положај моста између Европе и Азије у духовну предност.”
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 109-110.
Европа и Османско царство
Европске силе Османско царство нису доживљавале као равноправни део Европе, него као Оријент, односно Исток, који се разликује од „цивилизованог Запада“. Тај Оријент је обухватао и Балкан. Хабзбуршка монархија у 19. веку више није имала амбицију да се шири ни континентом, а камоли изван Европе, а и даље је представљала брану Османском царству, које више није било у стању да се шири, па је хабзбуршко погранично подручје Војна крајина, које се простирало од Јадра до Трансилваније, настала као бедем пред османским походима, престала да постоји 1881. године.
„Иако је историографија, неослобођена оријенталних егзотичних клишеа и заробљена у холистичким учењима о културним круговима, у целокупним приказима европске историје посматрала Османско царство углавном искључиво као оријенталну страну државу, савременици су ипак имали другачију слику о њему. Чак и онај ко је, настављајући традицију непријатељства према Турцима и агресивног филохеленизма, какав се развио током двадесетих година XIX века, осуђивао Османско царство у Европи као нелегитиман окупациони режим, морао је признати његов фактички суверенитет над знатним деловима Балкана, који се с временом, додуше, смањивао. Док год нису образоване националне државе на Балкану, савременицима је недостајала номенклатура да би могли илустровати политичку географију југоисточне Европе. Око 1830, „Румунија“ и „Бугарска“ били су појмови које је користила тек шачица активиста и интелектуалаца. Британска јавност је уопште постала свесна јужних Словена тек захваљујући једном путопису објављеном 1867. године. Чак и тада, тешко да је било ко на северу чуо за „Албанију“ и „Македонију“. Изгледа да је чак и Грчка, основана 1832. захваљујући милости великих сила као краљевство сељака на ивици просјачког штапа које је обухватало половину данашње грчке територије, играла слабашну улогу у географској представи цивилизованог Запада током дужег времена; после великих агитационих покрета из двадесетих година, убрзо је поново пала у заборав.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 111.
Медитеран
Средоземно море, које је у античко доба било центар света, бар из европске перспективе, у раном новом веку је пало у други план открићем поморских веза са Индијским океаном и усмеравањем Европљана ка Атлантском океану, који је постао веза са новооткривеном Америком. Током „дугог 19. века“ је добило нови значај као важна транзитна рута изградњом Суецког канала 1869. године. Нарочито је био значајан за империје које су одржавале везу са својим колонијама. Туда је ишао најлакши пут за најзначајнију колонију највећег царства – Индију. Великој Британији су стога биле значајне базе у Средоземном мору. Поред Гибралтара, који је задобила још Утрехтским миром 1713. године, у овом веку је задобила најпре Малту и Кипар, а на крају и Египат, те је контролисала све најзначајније стратешке тачке Медитерана. Француско колонијално царство је у овом веку проширило своје поседе на северној обали Африке, у чему је добио конкуренте новонасталим државама Италији и Немачкој. Руско царство ни у 19. веку није одустало од своје амбиције да изађе на топло Средоземно море, што ће накратко и успети у доба Наполеонових ратова, почетком века.
Атлантик и Пацифик
Везе преко Атлантског океана у „дугом 19. веку“ обележиле су најпре револуције у Америци којим је дошло до политичког раздвајања, затим опадање трговине робљем као најактивније трансакције и на крају емиграције из сиромашних крајева Европе у све развијенија друштва „новијег“ континента.
Трговину робљем из Африке су око 1810. године напустили САД и британски Кариби, после чега су робови углавном транспортовани ка Бразилу и Куби. Старе империјалне везе су почеле да се кидају најпре независношћу енглеских колонија током Америчке револуције, затим независношћу Хаитија током Француске револуције, односно Наполеонових освајања Европе, а касније и извојеваном независношћу колонија од Шпаније и независношћу Бразила од Португалије током двадесетих година 19. века. Након што су Европљани били приморани да политички напусте америчке територије, убрзо су отпочели ново насељавање из економских разлога у све развијенија нова друштва. Само из Италије се у периоду од 1876. до 1914. године иселило 14 милиона људи у Северну Америку, Аргентину и Бразил.
За разлику од одвајања обала Атлантика, на Тихом океану се одвијао обрнути процес зближавања.
„Деветнаести век је потом донео такве револуционарне преокрете на пацифичком простору који нису мимоишли ниједног суседа: откриће Аустралије и Новог Зеланда као земаља за емиграцију Европљана, насељавање Калифорније и напослетку читаве Западне обале САД, отварање Кине и Јапана као земаља које су током раног новог века изразито занемаривали море за прекоокеански транспорт робе и идеја те за миграциона кретања, а у крајњој линији и за прикључивање многих до тада изолованих острва на међународне мреже – често с фаталним последицама услед нарочито ниске биолошке, као и културне способности њихових становника да пруже отпор.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 119.
- Зашто је почетак 19. века у многим деловима света наступио неприметно?
- Шта се означава изразом дуги деветнаести век?
- Која одлука из 19. века је значајно допринела глобализацији?
- Шта значи ознака GMT?
- Зашто је баш у Гриничу нулти меридијан?
- Зашто су баш Французи пружали највећи отпор да у Гриничу буде нулти меридијан?
- Како је индустријска револуција омогућила да „тачност постане општедостижна врлина“?
- Шта значи израз хронометрисање?
- Зашто су Јапанци носили сатове око врата?
- Како је 19. век донео убрзавање?
- Које је било последње велико географско откриће Европљана?
- Која је једина држава на свету која нема правоугаону заставу?
- Какве везе има овај текст са том државом?
- По коме је назван највиши врх света и зашто баш по њему?
- Када је настао израз Латинска Америка и зашто није у потпуности прикладан?
- Шта означавају појмови Блиски исток, Средњи исток и Далеки исток, настали крајем 19. и почетком 20. века?
- Шта је било прво што је дефинисало свест о Европи као засебном континенту?
- Како су се развили односи европских држава у односу на 19. век?
- Како су западноевропске силе допринеле панславистичком и евроазијском идентитету Русије?
- Како су европске силе у 19. веку гледале на Балкан?
- Шта значи израз филохеленизам?
- Који је био значај Средозменог мора у 19. веку?
- Шта је обележило односе Европе и Америке у 19. веку?
- Које простране територије у Тихом океану су Европљани населили у 19. веку?
Историјска читанка 