Било је много миграција током историје. Неке су биле добровољне, а неке присилне. Неке су се одвијале унутар исте земље, а неке су биле и прекоокеанске, трансконтиненталне. Сеобе су обележиле и српску историју, како нововековну, тако и савремену, у оба случаја као последица ратова. Некада су сеобе изазивале ратове, некада и после неколико векова.

Најраније миграције биле су сеобе грчких племена. Грци се нису селили само по Грчкој, него су и оснивали градове широм Средоземља, па чак и на обалама Црног мора. Колонизацију Медитерана су спроводили и Феничани, чија је најзначајнија колонија била Картагина.

У старом веку је чувено било и библијско Вавилонско ропство Јевреја, када су у 6. веку пре Христа одведени из Јудеје у Вавилон, а вратили се након што су Нововавилонско царство поразили Персијанци. Модерна држава Израел је основана после Другог светског рата досељавањем Јевреја из целог света.

Велика сеоба народа се десила у вековима на прелазу из антике у средњи век, када су германска племена уништила Римско царство и основало своје државе. У Источном римском царству – Византији су владари повремено исељавали део становништва на територије где где су били потребни војници за одбрану граница. Тако су у VII веку два пута цареви више десетина хиљада Словена досељених на Балкан пресељавали на слабије насељени простор Мале Азије, где су трајале борбе против Арабљана, али се знатан број њих предавао Арабљанима, који су их потом насељавали у Сирији.

Најнепријатније пресељење било је Африканаца које су Европљани продавали у Америци као робове. Било их је и у Бразилу, португалској колонију у коју су се почетком 19. века, пред опасношћу од Наполеона, преселили португалски двор и целокупна државна управа (36 бродова са 15 хиљада људи). Двадесетих година 19. века у Бразил је годишње стизало 40 хиљада Африканаца. Наполеон је и сам завршио у прогонству, најпре на острву Елба, а на крају и на далеком атланстком острву Света Јелена, где је и умро.

Разлике у вери су били разлози за сеобу нетолерисаних муслимана и јевреја из Шпаније, пуританаца из Енглеске и хугенота из Француске. Протерани шпански Јевреји су стизали до Балкана, а пуританци до Америке, где су оснивали прве колоније.

У 19. веку људи су се више него икада раније селили на други крај света.

„Сви људи који су током 19. века масовно напуштали своје домовине да би нашли посао и дом у Новом свету, имали су глобалне биографије. Најчешће је земља усељења била САД, али су многи мигранти одлазили и у Канаду, Латинску Америку, јужну Африку, Нови Зеланд и Аустралију. Миграције преко Атлантика из целе Европе достигле су врхунац између 1880. и 1914. године, а из југоисточне Европе тек после 1900. године. Овде је касније него у западној и средњој Европи дошло до великог пораста популације услед демографске транзиције, а и политичке препреке су деловале у правцу сузбијања ове појаве: из Аустро-Угарске исељавање је било дозвољено тек од 1867, а из Османског царства тек после 1892. године. Од 1900. до почетка Првог светског рата 738.500 људи из југоисточне Европе напустило је своје домовине у правцу Америке: 250.000 из Грчке, 80.000 из Бугарске и 83.000 из Румуније, али само 1500 из Србије. Преко 200.000 отишло је из Хрватске и Славоније а још 124.000 из европских делова Турске.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 337.

Већина људи је емигрирала због тешке материјалне оскудице, захваљујући модерним саобраћајницим средствима. Поре економских, било је и политичких мотива за исељавање. У Аустроугарској су припадници мањинских националних заједница хтели да избегну служење војске. Већина исељеника били су мушкарци, младинеквалификовани, без средстава за живот и неожењени. Глобализација је допринела и изражавању националног идентитета у другачијем облику. Исељеници су у социјално и културно другачијој средини развијали свест о својој националној посебности. Многи су уштеђени новац сали својим породицама. Такође, емигранти су представљали важан ресурс у борби за национално ослобођење домовине, дајући финансијску подршку, или одлазећи у борбу као добровољци, као на пример током Балканских ратова или Првог светског рата.

У Аустралију (1788-1868) и Северну Америку (од 1607. године) су из Велике Британије слати осуђеници на ослужење казне, који су били први европски колонисти на тим континентима,а у Русији су такве одводили у Сибир, што је искусио и један од највећих руских писаца Достојевски.

„Кажњеничка колонија, која захваљујући причи Франца Кафке У кажњеничкој колонији (написаној 1914, штампаној 1919) непрестано измиче забораву, била је институција која је постојала широм света, карактеристична за империјални XIX век. У реци емиграната што је потекла из Европе, присилно слање било је важан елемент. Могу се замислити бројни други примери. Шпанија је преступнике укрцавала пут Кубе и северне Африке, Португалија пут Бразила, Гое и пре свега Анголе. Британски градани могли су да се задесе на Бермудима или Гибрал тару. Чак су и колонијални поданици транспортовани за казну: Индијци нпр. у Бурму, Аден, на Маурицијус, у Бенгкулу, на Андаманска острва и малајска Straits Settlements. Различити ци љеви које је требало постићи таквим слањем нису увек једнако постизани. Намеравани ефекат застрашивања под‌једнако је споран као и „цивилизовање“ кажњеника. Њихов принудни рад је вероватно допринео економском развоју региона који би их примио, међутим, колонијалне управе у Бурми или на Маурицијусу биле су искључиво заинтересоване за младу, снажну радну снагу, а не за просечну индијску затворску популацију. Рад кажњеника био је рационалан само онолико дуго колико други извори радне снаге нису стајали на располагању.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 156.

Балкан је био подручје одакле је становништво масовно протеривано.

„Ако су политичка емиграција и њена крајња тачка, херојски егзил, биле карактеристич на појава XIX века, најпре у Европи, а касније и другде, онда се слика масовне избегличке беде и колективног преживљавања у иностранству ипак повезује с добом тоталног рата и хомогенизујућег ултранационализма оптерећеног расизмом. Међутим, реке избеглица што су прелазиле границе, изазване поступањем државе, нису биле непознаница ни у XIX веку. Иза неких од главних и државних акција епохе крије се горка стварност. Тако је грчка борба за независност мање била херојска акција одушевљених филохелена са севера, међу којима је најпознатији био Лорд Бајрон, и храбрих грчких потомака античких ратника из Грчко-персијских ратова, а више претходница каснијих етничких чишчења у региону. Популација Грчке се са 939.000 1821. године смањила на 753.000 1828. године. Узроке тога претежно треба тражити у бегу и протеривању Турака. Сами Турци су 1822. харали на егејском острву Хиос: део хришћанског становништва су масакрирали, други део продали у робље, а хиљаде протерали у егзил. У Лондону, Трсту и Марсељу образовале су се заједнице у дијаспори избе глица са Хиоса.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 159.

После Првог светског рата десила се размена становништва између Грчке и Турске (1923), а током грађанског рата у Грчкој део избеглица се настанио у Југославији, углавном у Македонији, али неки и у војвођанским селима Буљкес (данас Маглић), Гаково и Крушевље. Међу њима је било доста деце. Раније немачко село Буљкес (у Бачкој, у близини Новог Сада), од маја 1945. до септембра 1949. године имало је специјални статус грчке општине у Југославији, са око 6 хиљада придошлица, при чему број становника у селу никада није био већи од 4 500. Неки су одатле одлазили у друга места по Војводини.

„У редовима великог броја екстремно десничарских заговорника и покрета током раног XX века јавља се идеја о томе да је јаким“ нацијама потребан животни простор“ како би из бегле претећу опасност да услед прекомерног броја становника остану без довољне количине ресурса те да имају и право и обавезу да „култивишу“ земљу коју мање способни народи или чак „ниже расе“ недовољно користе. Такву политику с циљем ширења животног простора спрово- дила су нова царства која су се појавила тридесетих година XX века: од фашистичке Италије у Либији (и у нешто мањем обиму у Етиопији), од Јапана након 1931. у Манџурији и националсоцијалистичке Немачке у њеном царству на Истоку, које није било дугог века, за време Другог светског рата.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 386.

Други светски рат није изазвао само највећа страдања, него и велика пресељавања становништва, јер су нацисти планирали да земље Словена насеље Немцима. За Јевреје је планирано исељење у неку бившу колонију у Африци. После победе над Француском размишљало се да то буде Мадагаскар, али је тај план пропао јер није поражена ни Британија.

После рата су комунистичке власти у Румунији разне категорије њима сумњивог становништва принудно иселиле из пограничног подручја са Југославијом у Бараганску равницу на југоистоку земље, а међу њима су били и Срби који су подржавали Тита након његовог разлаза са Стаљином, који је био вођа не само СССР-а него и свих комуниста.

Велике сеобе Срба десиле су се 1690. и 1740. године из муслиманског Османског царства у хришћанску Хабзбуршку монархију, а неки су у 18. веку одатле одлазили и у православно Руско царство. О томе је у својим романима писао један од највећих српских писаца Милош Црњански. У османском царству српском становништву је нарочитотешко падала девширма, познатија као „данак у крви“, која је предствљала одвођене хришћанских дечака у Цариград, где су васпитавани као Турци. У Југославији је после оба светска рата долазило је до колонизације српског становништва из слабије развијених крајева на подручје Војводине (у Краљевинини Срба, Хрвата и Словенаца и Косова и Метохије). Када се Југославија распала у грађанским ратовима, српско становништво је углавном протерано из Хрватске, у операцијама Бљесак и Олуја.

Европу је захватила велика мигрантска криза 2015. године, као последица рата у Сирији. Међу избеглицма које су анрдних година долазиле у Европи било их је и из других ратом и сиромаштвом захваћених земаља, највише из Авганистана. Рат у Украјини, отпочео 2021. године у Срију је довео бројне избеглице из Русије. Одатле су у Србију долазили и после грађанског рата комуниста и противника њихове револуције, који је вођен после Првог светског рата. Руси који су тада долазили највише у Београд називани су белима. Емиграција из Русије је умногоме допринела развоју Југославије, али ипак код ширег становништва није прихваћена најбоље.

Из Србије и других држава у региону становници константно одлазе у развијеније земље Европске уније, у потрази за бољим животом, као што су у 19. и почетком 20. века и из данас развијених држава одлазили у Америку, попут најзначајнијих српских научника Пупина и Тесле.