Светли примери умерености у 19. веку: Белгија, Холандија и Швајцарска

„Историјски развој трију малих земаља Западне Европе Белгије, Холандије и Швајцарске у периоду од 1830. до 1880. имао је много заједничког. Као и остатак Западне Европе, и ове три државе имале су бурну и живописну прошлост. Све три су прошле кроз унутрашње немире и крвопролића током тридесетих година 19. века. Слика ових држава из 20. века, као уређених, самодовољних, напредних малих демократских заједница, настала је у последњих сто година њихове историје. После 1848. све три државе увеле су ред у политички живот, тако да су размирице које су некада доводиле до крвопролића од сад биле решаване у скупштинској расправи путем гласања. Ове три древне европске заједнице схватиле су готово преко ноћи да чак и најдубља политичка и верска неслагања могу бити отклоњена кроз уставне одредбе, без прибегавања некадашњем варваризму. Предмети расправе остали су углавном исти како би требало уредити односе између цркве и државе; ко би требало да контролише образовање; колики део становништва би требало да добије право бирања посланика и чланова владе? Ова питања су основна и пресудна у сваком друштву, али у овим трима државама успешно су решавана у парламенту, општеприхваћеној институцији заснованој на дијалогу.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 330.

Белгија

Бечки конгрес је 1815. године од Белгије, Холандије и Луксембурга створио велику, али вештачку Низоземску краљевину.

„Уједињење Холандије и Белгије под владавином холандског краља Виљема I 1815. било је једно од мање успешних одредби Бечког конгреса. Показало се да су економски и стратешки мотиви који су ишли у прилог овом уједињењу мање значајни од религијских и културних разлика које су њиме занемарене.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 330-331.

Белгија се, револуцијом 1830. издвојила из ове државе и постала независна краљевина, а Војводство Луксембург ће то мирним путем спровести тек 1890. године.

„Белгијска револуција из августа и септембра 1830. садржала је многе, понекад сасвим опречне елементе. Иако је постојала бројна освешћена и ратоборна радничка класа, носиоци радикалних идеја били су углавном новинари и адвокати. Неки су захтевали раскид с Уједињеном Низоземском; неки су се противили протестантској влади; неки су желели нов, либералнији устав без жеље за отцепљењем, док су други показивали отворену мржњу према династији на власти. Ове разлике на северу нису биле довољно добро схваћене; холандска влада и холандска јавност сматрале су овај покрет једноставно белгијским нападом на Холандију. Холандско тумачење, у почетку погрешно, на крају се, иронијом судбине, потврдило. Пошто су их једноставно сматрали непријатељима, Белгијанци су убрзо то и постали.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 331.

Зашто је Белгија држава?

Белгијски устав из 1831. године је био узор који су касније следили писци устава других либералних монархија, укључујући Димитрија Давидовића, аутора првог српског устава из 1835. године. Заснивао се на узајамној контроли и равнотежи власти. Остао је на снази неизмењен до последње деценије века.

Белгија је у XIX веку прва након Британије спровела индустријализацију. Захваљујући томе, иако пространством и бројем становника мала држава успела је, због привредне моћи и предузимљивости краља Леополда II да постане колонијална сила са Конгом, као једном од најпространијих колонија у Африци. Поред тога крајем XIX века је била убедљиво најгушће насељена држава Европе. За њом су осетно заостајале Холандија и Велика Британија. Кроз читав век Белгија је имала стабилан либерални систем уставне монархије. Стабилност Белгије ометала су језичко-национална неслагања, јер су Фламанци, већинско становништво германског порекла и холандског језика, желели да наметну своју доминацију франкофоним Валонцима.

„Камен спотицања и даље је била контрола образовног система. Сељаци у северном фламанском делу Белгије подржавали су католике, док су на југу, у валонском делу, индустријске класе биле мање наклоњене свештенству, а више либералима. Либерална влада следила је класичну економску политику, ослободивши прекоморску трговину шездесетих година и потписавши трговинске споразуме са Француском и Британијом. Белгија је постала најразвијенија индустријска земља на континенту. Производња угља у Белгији 1841. била је већа него у Француској или Немачкој, мада је после 1871. Немачка преузела вођство. Пореска одредба о праву гласа допринела је да индустријска радничка класа остане изван политичког живота и после 1880. године. Радничка партија основана је тек 1885, а представници радничке класе ушли су у парламент тек после уставне реформе из 1893. године.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 334.

Холандија

„Богатство које је Холандија стекла трезвеном економском политиком Виљема I између 1815. и 1830. било је протраћено у деценији испуњеној ратовима. Холандско становништво је у почетку подржавало свог краља у борби против Белгијанаца, али како је рат доносио све веће недаће, почели су да преиспитују његову сврху. Виљем је абдицирао 1840, делом због све веће непопуларности, а делом да би омогућио себи брак са белгијском католикињом. Иако је био аутократ и невешт у решавању белгијског питања, на економском и друштвеном плану водио је мудру политику. Пред крај владавине основао је комисију за испитивање експлоатације рада деце. После његове абдикације ова комисија је распуштена.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 334-335.

Политичка сцена Холандије у 19. веку била је обележена верским трвењима протестаната (калвиниста) и католика. Око трећина становништва Холандије је била католичке вере и њихови свештеници су их подстицали да активно учествују у политици. Устав из 1848. године је усмерио Холандију у правцу модерне парламентарне државе.

Швајцарска

„У Швајцарској конфедерацији дошло је средином 19. века до још наглијег прелаза из доба грађанског насиља у доба мира и реда. Споразумом из 1815. створена је лабава конфедерација која се састојала од двадесет два кантона. За време рестаурације у неким од швајцарских кантона биле су одомаћене заостале институције, као што су мучење, верска нетрпељивост и цензура штампе. У периоду између 1828. и 1848, који се обично назива „временом обнове“, земљу је захватио нови дух. У многима кантонима извршене су демократске реформе, укључујући и слободу штампе, па чак и опште право гласа за све одрасле мушкарце. Десет кантона увело је корените промене институција од 1830. до 1833. године. Демократски покрет подстицали су припадници одређених професија – адвокати, лекари, пароси и писци. Међутим, овакав развој догађаја био је супротан владајућој реакционарној струји у Европи и није имао присталице на читавој територији Швајцарске. Насупрот либералним, односно радикалним кантонима, били су католички кантони. Либерали нису желели само унутрашње реформе у појединим кантонима већ и чвршће повезану федералну државу, виши ниво централизације. Католици су се опирали централизацији, пошто би јака федерална власт лишила католике превласти над образовањем у њиховим кантонима. Као и у Холандији, дубоке религиозне поделе, као остатак из 16. века, сада су готово у потпуности усмерене на питање контроле образовања.

Темељни раскол у швајцарском политичком животу довео је 1831. до грађанских сукоба у Базелу и Нешателу, у коме се ситуација додатно компликовала услед чињенице да је суверенитет над овим кантоном имао пруски краљ. Кроз читаву деценију тридесетих година савезна влада је са променљивом срећом покушавала да се умеша да би спречила верски рат у кантонима.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 336.

У последњем рату који је вођен у Швајцарској до данас, 1847. и 1848. године, ратовали су католички и протестантски кантони. После тога Швајцарска је добила нови устав, који је давао већа овлашћења савезној влади (на нивоу целе државе, дакле изнад власти кантона) и изборни закон заснован на општем праву гласа.

„Швајцарска је постала прва модерна федерална држава у Европи. Поређење би се могло успоставити само са САД-ом. На први поглед изгледа чудно да уставни образац који је тако успешно примењен у једној огромној држави као што је САД подједнако успешно буде примењен у малој држави као што је Швајцарска. Међутим, швајцарски кантони, као велике америчке државе, чине донекле независне светове које раздвајају високи планински венци пре него велика раздаљина. Устав из 1848. дао је Швајцарској законодавно тело које је било веома слично америчком. Постојала су два скупштинска дома Савет држава (Ständerat или Conseil des Etats), који су бирали кантони, и Национални савет (Nationalrat или Conseil national), који је бирао народ непосредним гласањем. Сваки кантон давао је два члана у Савет држава, док су чланове Националног савета бирали сви мушкарци старији од двадесет година 22.000 људи бирало је једног посланика. За разлику од обазривог олигархијског система који је владао у Холандији и Великој Британији, овде је успостављен парламентарни систем заснован на чистој демократији. Умеренији систем усвојен је само у швајцарској федералној власти. Федерални савет састојао се од седморице људи које су бирала оба скупштинска дома. Председавајући се бирао на годину дана, али он није имао већа овлашћења од осталих шест чланова Савета. Није било опасности да ће ико стећи превелику власт у федералној влади. Швајцарски државници задржали су скромну анонимност у Европи од 1848. године па све до данас.

Од свих експеримената који су начињени 1848. овај швајцарски је био најтрајнији и најоригиналнији. Још оригиналнија била је ревизија из 1874, којом је уведен референдум. Тридесет хиљада становника или осам кантона стекло је право да непосредно предлаже законске мере путем петиције. Предлог би затим био стављен на јавно опште гласање. Ако би добио већину гласова, предлог би одмах добио снагу закона, без подношења на увид другим законодавним телима. Било је сразмерно лако сакупити 30.000 потписа да би се предложио истински значајан закон. Швајцарска је употребом референдума знатно унапређена, иако је ову меру, као и све остале, примењивала на умерен начин. Што су оригиналније изгледале швајцарске институције, то је швајцарско друштво постајало смиреније и угледније. Ако је унутрашња стабилност главни циљ владе, швајцарски пример из 1848. могао би се назвати највећим државничким тријумфом у историји.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 340.

После усвајања устава из 1848. године у Швајцарској је уследио мир. Чак се и владар Пруске одрекао конкретне власти у Нешателу, задржавши само почасну титулу „принца од Нешатела“.

„Стабилност швајцарског друштва у другој половини века јединствена је у европској историји. Радикална партија имала је већину у оба скупштинска дома у читавом периоду од 1848. до 1918. године. Бирана је увек наново иста извршна власт. Швајцарци су имали пуно поверење у свој устав и изабране управљаче. Њихова неутралност је признавана без поговора. Будно, али са дистанце, пратили су подухвате Наполеона III и Бизмарка. У срцу успламсале Европе ова мала демократска република била је оаза сигурности.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 337.

Неутралност

„Унутрашњи мир у Белгији, Холандији и Швајцарској од 1848. до 1880. био је донекле резултат чињенице да ниједна од ове три државе тада није била увучена у европске ратове. Све три државе имале су довољно мудрости да сачувају неутралност у међународним ратовима. Белгија и Швајцарска биле су заштићене међународним гаранцијама трајне неутралности. Белгија је у прошлости била поприште многих битака, а биће то и у будућности. Покрет који јој је тридесетих година 19. века обезбедио независност учинио ју је отпорном на ратне сукобе у наредних осамдесет година. Белгијанци нису спремно прихватили неутрални статус. Пре би се могло рећи да су велике силе наметнуле Белгији неутралност, посебно због наводних интереса британске спољне политике. Палмерстон је желео да задржи Француску подаље од Белгије и Холандије. Белгијски став према европским питањима био је далеко од неутралног. Неутралност је, дакле, била за Белгију новина која јој је наметнута споља. У Швајцарској је ситуација била потпуно супротна. Неутралност се наметнула као основно начело швајцарске спољне политике у 17. веку. Године 1815. на Бечком конгресу призната је „вечита неутралност“ Швајцарске, делом као залог како би Швајцарска прихватила читав територијални споразум. Велике силе и даље су на швајцарску неутралност гледале као на добронамеран уступак учињен Швајцарцима.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 341-342.

Швајцарска је била уточиште за политичке избеглице из Немачке, Италије и Пољске, што јој се замерало.

„Сами револуционари нису увек били у довољној мери захвални због швајцарске спремности да им пружи уточиште. Изјављивали су да Швајцарска као слободна земља не би смела остати неутрална, већ да би се морала отворено ставити на страну либералне идеологије. Мацини, који је и сам био избеглица у Швајцарској, писао је како би Швајцарска требало да поведе рат против монархистичке Европе и на тај начин започне општу европску револуцију, коју је он прижељкивао.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 342.

Заједничко за Белгију, Холандију и Швајцарску у овом периоду било је да су својим грађанима пружиле више слободе и безбедности од већине осталих европских земаља.

Теме за размишљање: