„Шпанија је једна од земаља која је у 16. веку била међу водећима у Европи, у 17. је почела да слаби, да би у 18. веку сасвим изгубила утицај велике силе. У 19. веку Шпанија више није била међу великим силама, а у погледу друштвеног и економског развоја била је сличнија Русији него Француској или Британији. Као и у Русији, у Шпанији није било средње класе. Шпанско племство избегавало је додир са трговцима и пословним светом и, после прогона Јевреја у 15. веку, трговачки сталеж није постојао. О политичким питањима расправљали су земљопоседници, свештенство и стручњаци, што је допринело, да поново налик на стање у Русији политичке идеје постану екстремније. Многи племићи су до 1830. осиромашили, а та класа је као целина била на умору. С друге стране, сељаци, мада неуки и неписмени, показали су снажан борбени дух у току честих грађанских ратова, попут оног против Наполеона. Постојали су, дакле, сви елементи за стварање акутне политичке нестабилности јака црква, охола земљопоседничка класа, официри и интелектуалци непомирљивих демократских идеја, као и сукоб између Лојолиног и Русоовог учења. Битка међу политичким идеологијама била је додатно заоштрена слабошћу монархије. Чак је и начело наслеђа престола било предмет размирица. Од када је династија Бурбона дошла на шпански престо 1701, био је на снази Салијски закон који је искључивао кћери из права наслеђа престола. Фердинанд VII, који из четири брака није могао да обезбеди сина наследника, издао је 1830. Прагматичку санкцију, којом је његова управо рођена ћерка Исабела била призната за његовог наследника. Његов брат Дон Карлос, који је био наследник престола према Салијском закону, оспоравао је легалност Прагматичке санкције. Многобројним шпанским недаћама придодата је и расправа о наслеђу престола.

После Фердинандове смрти 1833. почела је борба за власт. Исабела, којој је тада било три године, проглашена је за краљицу, а њена мајка Марија Кристина за регенткињу. Регенткињу су подржавали чиновници старог краља, док су Карлоса подржавали монашки редови, већина црквених зва ничника, као и градови у Кастиљи и Баскији. Карлос је желео да очува апсолутну монархију у Шпанији, што је натерало Марију Кристину да се ослони на подршку либерала. Енглеска и Француска приклониле су се регенткињи, а аутократске снаге Карлосу. Несрећна владавина Исабеле ІІ окончана је 1868. избијањем револуције. Судбина је била окрутна према младој краљици. Када је Исабела постала пунолетна, читава Европа је била заокупљена проналажењем достојног супруга за њу. У шеснаестој години, 1846. године, удала се за свог брата од ујака, који је био импотентан. Исабела је утеху потражила у бројним љубавницима и театралној побожности“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 241-242.

Политичка нестабилност је обележила шпанску историју 19. века. Од 1814. до 1874. године, било је 37 покушаја државних удара, од којих је 12 успело. Револуционарни покрет из 1868. године довео је до протеривања краљице Исабеле.

„Упражњено место на шпанском престолу постало је поново предмет размирица између великих европских сила. Уставотворна скупштина саставила је устав који се није битно разликовао од устава из 1837. [који је био врхунац шпанског либерализма у 19. веку] и понудила круну Леополду од Хоенцолерна, чиме је започела криза која је довела до француско-пруског рата. Круну је најзад прихватио италијански принц Амедео, син Виторија Емануела ІІ. Шпанија је коначно добила просвећеног и умереног монарха, али огорчена политичка непријатељства нису престала. Амедео је 1873. са гнушањем абдицирао и неколико месеци у Шпанији је владала анархија, а власт у Мадриду накратко су освојили републиканци, док се у баскијским провинцијама развијао много опаснији апсолутистички покрет. Монархију је 1874. обновио Исабелин син, Алфонсо XII, који се на власти одржао [као уставни монарх са парламентарном контролом] до 1886. године. Услед непрестаног грађанског рата, као и сталног уплитања Енглеске и Француске, историја Шпаније постала је једно од најтужнијих поглавља историје Европе 19. века. Близина земаља, као што су Британија и Француска у којима је био у току убрзан друштвени развој, само је изоштрила слику о патњама и сиромаштву шпанског народа.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 243.

Шпанија је била некадашња велика сила, која се надала да би то поново могла да постане. Међутим Шпанија није имала нарочите услове. Шпанија је на Пиринејском полуострву заузимала велики простор, али не и богат ораницама и пашњацима, који су покривали тек 1/3 земље. Сви остали, нарочито планински, предели рачунали су се у „неплодну“ стеновиту пустош. Шпанија је имала дуге обале на Средоземном мору и Атлантском океану, које су нудиле добре услове за прекоморску трговину, али је кочио неразвијен унутрашњи саобраћај са поморским лукама.

Колоније

Некадашња моћ Шпаније почивала је на прекоморским територијама, а све их је изгубила током 19. века. Процес осамостаљивања америчких колонија је почео оснивањем регионалних хунти за самоуправу и одбрану од могуће инвазије Наполеонове Француске 1810. године. Покрет за независност јавио се средином друге деценије, а предводили су га Симон Боливар и Хосе де Сан Мартин.

„Боливар је успео да обезбеди независност Колумбије и Венецуеле, док је Сан Мартинова војска по објављивању независности Аргентине 1816. прешла Анде и извојевала независност Чилеа 1818. Мексико је своју независност задобио 1821. године. Једино су Перу и Кито (Еквадор) остали у рукама ројалиста. Боливар је изборио независност Кита, а последња велика битка за ослобођење одиграла се 1824. у Перуу. После тога шпански отпор попушта и некадашњи поседи могли су се сматрати изгубљеним, са изузетком Кубе и Порторика.“

Хосе Давид Грос Торенте, Сажета историја савремене Шпаније намењена студентима Србије и Црне Горе (1808-2000), Београд 2004, 12-13.

Ослободилачки покрет на Куби јавио се 1895. године.

„Почетком 1898. случајна експлозија у хаванској луци на бојном броду Мејн, који су Сједињене Државе послале да би заштитиле своје држављане, протумачена је као непријатељски чин и Сједињене Државе објављују рат Шпанији. Шпанија је у овај рат ушла без икакве међународне подршке, а убрзо ће постати свесна и своје поморске немоћи у односу на модерну флоту свог противника.

Колонијални рат вођен је и на Филипинима, где се још од 1871. јављају националистички покрети. Побуна из 1896. је угушена, али је северноамеричка пацифичка флота крајем априла 1898. године поразила шпанску флоту на Филипинима. Када је у Сантјагу на Куби доживела коначни пораз, Шпанија је морала да привати посредовање Француске и затражи мир. Био је то крај шпанске империје.“

Хосе Давид Грос Торенте, Сажета историја савремене Шпаније намењена студентима Србије и Црне Горе (1808-2000), Београд 2004, 37.

Без Кубе, Порторика и Филипина Шпанија је остала 1898. године, када је изгубила рат од Сједињених Америчких Држава (од којих ће Куба постати званично независна 1902. године). Следеће 1899. године Шпанија је преостале своје поседе на Пацифику (Каролинска острва, Маријанска острва и Палау) продала Немачкој. Од некадашњег огромног колонијалног царства, Шпанији је преостао само комад територије на северу Марока. До данас је тамо задржала ексклаве Мелиљу и Сеуту, као и Канарска острва уз источну обалу Африке.

Сепаратизам

Шпанија је, као и Италија, била оптерећена и регионалном расцепканошћу, са великим разликама у развијености региона. Неуједначеност привредних прилика била је важан извор распламсавања већ постојећих сепаратизама у појединим областима Шпаније. Ти покрети су били најизраженији у Каталонији, Баскији и Галицији. Баскијци су своје сепаратистичке тежње испољили још 1876. године, а Каталонци 1892. године. Баскија и Каталонија су биле индустријски најразвијеније области Шпаније.