Поређење процеса националног уједињења у Италији и Немачкој

„И поред свих типолошких сличности, између процеса уједињења у Италији и Немачкој ипак постоје и одређене разлике.

Прво. Тај процес је у Италији, иако на менталном плану дубоко укорењен међу интелектуалцима, био лошије организационо припремљен него онај у Немачкој. Нису постојали ранији степени интеграције попут царинске уније и Севернонемачког савеза, а унутрашња изградња националне државе, „схваћена као економска, друштвена и културна интеграција једног простора комуникације“, била је поприлично заостала у односу на Немачку. Поред тога, осим католичке вере, на менталном плану готово да није постојало ништа друго што би повезивало све Италијане, од Ломбардије до Сицилије, а и црква се од 1848, отворено нашла на линији сукоба с италијанским национализмом.

Друго. Најважнији разлог за недостатак структурних предуслова националног уједињења био је то што се у Италији власт вековима налазила у рукама страних сила. Италија се морала ослободити од страних окупационих режима, док је у Немачкој само потиснут утицај хабзбуршког цара, мада, по цену, како се то уз дозу благог претеривања каже, немачко-немачког грађанског рата. Додуше, он је убрзо решен на бојном пољу: битка код Кенигреца (Садове) 3. јула 1866. била је одлучујући датум у настанку малонемачке националне државе. Пруска је била самостална војна сила потпуно другачијег калибра у односу на мали Пијемонт- Сардинију. Успела је да насилно издејствује признање јединствене Немачке у међународним оквирима, док је Пијемонт био упућен на подршку коалиције великих сила унутар које је неизбежно играо улогу слабијег партнера.

Треће. У Италији, уједињење „одозго“, какво је Кавур (у савезу с Француском Наполеона III) несумњиво спроводио и на бојном пољу, али првенствено за преговарачким столом, наишло је на подршку ширег националног покрета у народу и пратиле су га јавне дебате више него у Немачкој. Наравно да у Италији није дошло до заокруженог успостављања нове државе „одоздо“, а нема сумње да је националнореволуционарни покрет, с харизматичним Ђузепом Гарибалдијем на челу, изиграо „масе“. Није сазвана национална уставотворна скупштина. На нову државу једноставно су пренети устав, закони и бирократски поредак Пијемонта-Сардиније, који су углавном почивали на систему префектура још из доба Наполеонове окупације. Таква пијемонтизација наишла је на отпор. У Немачкој, уставна питања (у ширем смислу) вековима су се налазила у центру политичких збивања. Још и ранонововековно старо царство, за које није постојао италијански пандан, није толико било присилан савез колико поредак заснован на компромису који се изнова доводио у равнотежу, а исто је, само у још већој мери, важило за Немачки савез, створен на Бечком конгресу, који је представљао нешто попут државног оквира, са међународним гаранцијама за нацију у повоју. Немачка уставна традиција суштински је била децентралистичка и федерална, чему се чак морала повиновати и Пруска, која је, најпре од 1866, била предводник унутар Севернонемачког савеза, а затим од 1871. и унутар царства, и још дуго времена морала је бити на опрезу због антипруског расположења на југу. За ново „царство“, изградња савезне државе била је „кључна чињеница њеном постојању“. У Италији није остало ништа што би наликовало на дуготрајан дуализам Пруска–Царство; Кавуров Пијемонт у потпуности је прожео јединствену италијанску државу. Осим тога, унутрашње разлике у степену друштвено-економског развоја су (до данас) остале кључни проблем у Италији. Никада није успостављено истинско јединство између имућног Севера и осиромашеног Југа.

Четврто. У Италији, унутрашњи отпор био је већи и дуже је трајао. Немачке кнежеве било је довољно материјално даровати и они би повели народ за собом. С друге стране, на Сицилији и јужном делу копна све време током шездесетих година беснео је грађански рат који су водили доњи сеоски слојеви, удружени у савез, с појединим локалним племићима. Званично се говорило о brigantaggio, протеривању пљачкашких банди. Борбе су имале герилски карактер (типичан је био изненадни напад на јахаче, из прикрајка), а жртве је требало да буду сви они што су сматрани за сараднике Севера и новог поретка, а свирепост побуњеника, као ни одмазда коју су спроводили њихови противници, нису толико подсећале на „редовне“ ратове за уједињење током трајања епохе колико на необузданост рата у Шпанији од 1808. до 1813. године. За време „бригантског рата“, живот је вероватно изгубило више људи него у свим осталим ратовима на италијанском тлу између 1848. и 1861. године.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 430-431.