„Највећи пионирски подухват у јавном саобраћају била је изградња прве подземне железнице на свету, лондонске „Underground“, комбинације железничке технике и искуства у прокопавању тунела током изградње канализације. Пројекат је покренут на приватну иницијативу и током читавог XIX века оријентисао се, у духу капиталистичког предузетништва, ка стицању профита. Њен почетак не означава одлука која је донета с циљем далекосежног планирања, већ визија једног јединог човека, Чарлса Пирсона. Грађевински радови почели су 1860. године. Три године касније отворена је прва деоница „Metropolitan Line“ (по којој је подземна железница у целом свету понела име „метро“) у дужини од три и по миље. Деонице метроа налазиле су се на 15 до 35 метара испод нивоа земље. О правој tube, конструкцији цевастог облика, могло је бити речи тек од 1890, када су се трасе захваљујући техници дубоког бушења могле спустити још дубље у земљу. Истовремено, започела је електрификација погона. До тада су вагоне метроа, испрва без прозора, вукле парне локомотиве, што је била нарочито проблематична техника у затвореном тунелу. Вагони су се налазили у полутами уљаних или гасних лампи. У случају пуног оптерећења, локомотиве су се често суочавале с проблемом успињања уз подземна узвишења, заустављале би се и кретале уназад. Многобројни градски велепоседници нису дозвољавали градњу на свом земљишту нити испод њега. То објашњава компликоване и често увијене токове линија. Но будући да су земљопоседници ипак пружали још јачи отпор надземним железницама, настанак метроа може се означити као избор мањег зла. Слично железници, и метро је испочетка морао разуверити скептике. Лорд Палмерстон, премијер у доби од 79 година, одбио је да учествује у свечаностима поводом отварања 1863: у његовим годинама, како је тврдио, човек је срећан што има прилику да остане изнад земље што је могуће дуже. Насупрот њему, публика је ново превозно средство дочекала раширених руку. Већ првог радног дана, 10. јануара 1863, превезено је 30.000 људи. Премда неудобан и прљав какав је био (један пензионисани колонијални службеник из Судана касније је мирис што је владао унутра упоредио са задахом крокодила), ипак се испоставио као релативно брзо и безбедно превозно средство. Постепено продужавање мреже линија суштински је допринело интеграцији метрополе и настанку предграђа. Метро је био приступачан широким круговима, а истовремено и профитабилан подухват за његове власнике. У складу с лондонским узором, подигнути су остали први метрои: у Будимпешти (1896), Глазгову (1896), Бостону (1897), Паризу (1900), Њујорку (1904), Буенос Ајресу (1913). Први метро у Азији отворен је 1927. године (Токио). Стара основна идеја британских инжењера касније је примењена у целом свету. Никада није настало толико нових метроа као у периоду од седамдесетих година XX века.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 323.