У 19. веку су се појавила прва електрична средства за комуникацију на даљину, најпре телеграф, а у последњој четвртини века и телефон.

„Телеграфско повезивање света било је изузетно техничко достигнуће јер су дебели и изоловани подморски каблови специјалним бродовима морали да се развлаче преко више хиљада наутичких миља; логистика постављања телеграфских каблова на копну често није била ништа мање захтевна. За разлику од изградње железнице и канала, постављање телеграфске мреже није захтевало масован ангажман мануелне радне снаге, а пратећа технологија била је мање инвазивна по околину и мање приметна у градским окружењима. До средине осамдесетих година 19. века, свет је био повезан на сасвим конкретан начин. Поред спектакуларних трансокеанских каблова, не смемо заборавити ни мноштво локалних система веза. Сваки осредњи град, барем у Европи и Северној Америци, поседовао је сопствени телеграфски уред, а усамљени телеграфиста у неком забаченом месту усред Америке постао је реалистичан стандардни елемент филмова о Дивљем западу. Железничке и телекомуникационе линије често су постављане истовремено.

[…]

Главни нови медиј с глобализацијским ефектом у 19. веку свакако је био телеграф, а не телефон. Историја телефона почиње три до четири деценије касније, с отварањем првих посредничких центара у Њујорку (1877/78. године) и Паризу (1879. године), а недуго потом и са успостављањем међудржавних конекција (Сједињене Америчке Државе 1884. године, Француска 1885. године). У почетку, то није била прича о интерконтиненталном повезивању. Телефон, онакав какав је развијен касних седамдесетих година 19. века, на почетку је био техничка направа веома ограниченог домета, која је могла да се користи само унутар граница појединачних градова, међу какве је, поред осталих, спадао и Шангај. Рана историја телефона везана је претежно за Америку. Током осамдесетих и деведесетих година 19. века постепено су се поправљали услови за телефонску комуникацију, и то не само унутар (америчких) градова, него и између њих. Технички развој се убрзао након 1900. године, а потом поново након 1915. године. Ипак, све до двадесетих година 20. века, технички није било могуће остварити везу између Северне Америке и остатка света, а такве међуконтиненталне везе постале су поуздане тек након педесетих година 20. века, док су приватна лица, по разумним ценама, себи могла да их приуште тек након шездесетих година.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 741.

Телеграф није променио приватни живот својјих корисника толико револуционарно као што су телефон и интернет, али је имао огроман значај за друштво, војску и политику, иако није био толико брз.

„Јавне вести из света бизниса, као што су берзанске информације или подаци о тренутним ценама производа, чије се време преноса може мерити временским размаком између њиховог обзнањивања и њиховог саопштавања на другом крају везе, касних осамдесетих година 19. столећа у Лондон су стизале са два до три дана закашњења. Приватне поруке послате путем кабла до својих прималаца стизале су унутар периода од једног дана. Године 1798. вест о Бонапартиној инвазији на Египат путовала је до Лондона 62 дана, једва нешто брже него што су такве вести путовале око 1500. године. Године 1815. кабинет у Лондону је за Наполеонов пораз код Ватерлоа сазнао за два и по дана; Нејтан Мајер Ротшилд је пак ту поруку преко свог приватног курира добио већ након 24 часа. Дана 8. јануара 1815. године у бици код Њу Орлеанса погинуле су хиљаде британских и америчких војника јер њихови команданти нису знали да су противничке стране још 24. децембра у Генту склопиле мир. Непосредно уочи успостављања телеграфског саобраћаја, писма послата за Лондон из Њујорка путовала су 14 дана, из Кејптауна 30, из Калкуте 35, из Шангаја 56, а из Сиднеја 60 дана. За убиство Линколна у Вашингтону, које се одиграло 15. априла 1865. године, дакле само годину дана пре увођења трансатлантских каблова, у Лондону се сазнало тек 13 дана по догађају, док се за атентат на цара Александра II, који се догодио 1881. године у Санкт Петербургу, сазнало након 12 сати.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 742-743.

Телеграфске везе су углавном биле под британском контролом, а телефонске под америчком. У приватном власништву је било 90% свих телеграфских линија. Кримски рат је био први у којем је коришћен телеграф. Телеграф и телефон нису искоренили комуникацију писмима које је преносила пошта, која је чак била у великом успону. Међутим, пред Први светски рат свет је још био далеко од тога да сваком становнику буду доступне поштанске услуге. У последњој деценији 19. века јавила се и улична расвета на струју, у чему је предњачила Немачка.