У међународним односима период од настанка Сjeдињених Америчких Држава до краја Првог светског рата обележило је најпре ширење Француске под Наполеоном, једним од највећих освајача у историји, којег је зауставила тек седма коалиција европских држава удружених против њега. Прекретницу и Наполеоновом ширењу представљао је неуспешни поход на Русију. Наполеон је на крају умро у изгнанству на изолованом острву далеко од Европе, а преостале најмоћније државе су наставиле да се удружено договарају како да спрече неко ново јачање Француске. Велика Британија, која је доминирала морима није била поражена од Наполеона, а касније није дозволила европским империјама да спрече независност јужноамеричких држава. Док су Француску потресали унутрашњи немири, средином 19. века главне силе у Европи биле су најпространије империје Русија и Велика Британија (захваљујући својим прекоморским колонијама). Да Русија не би проширила свој утицај на Балкану, користећи се слабошћу Османског царства и тако угрозила британске везе са истоком и њеном најбогатијом колонијом Индијом, Велика Британија је окупила коалицију европских држава које су изоловале Русију и победиле је у Кримском рату. У наставку века главна тема више није била доминација једне силе против које се удружују остале, него национално уједињење Италијана и Немаца, којом је настала нова најмоћнија сила у Европи, јер је истовремено поседовала и бројно становништво и организовану управу, која је омогућила привредни напредак захваљујући чему су били спремни и за политичка надметања за превласт у свету, која ће довести и до највећег војног сукоба у дотадашњој историји – Првог светског рата, након што су се велике силе припремиле за њега успостављањем нових савеза. Ни тај сукоб се није завршио другачије од претходних – удружене силе, које су зарад вишег циља превазишле међусобне конфликте, поразиле су највећу појединачну силу.

Успон и пад поретка међу европским државама

На почетку епохе „дугог деветнаестог века“ било је 5 великих сила: Француска, Велика Британија, Аустрија, Русија и Прускa.

„Унутар те петоструке констелације, успостављени су посебни механизми с циљем одржавања какве-такве равнотеже. Ти механизми почивали су на принципу егоизма сваке државе понаособ, нису били поткрепљени никаквом општом визијом мира и, у случају недоумица, опстајали би захваљујући жртвовању „малих“, попут Пољске, коју су више пута делили њени велики суседи. Покушај револуционарне Француске да са својим командантом Наполеоном на челу наведени систем balance of power претвори у велико континентално царство које ће имати статус хегемона међу својим суседима доживео је бродолом у бици код Лајпцига у октобру 1813. године. До 1939. неће се одиграти ниједан (ако изузмемо екстремне размере ратних циљева Немачке у Првом светском рату) покушај да се приграби статус доминантне силе у Европи. Пентархија је, уз поштеду Француске, која је два пута поражена (1814. и поново 1815. након Наполеоновог повратка са Елбе), поново успостављена на Бечком конгресу из 1814/15, али сада у знаку опште усаглашености која је владала међу политичким елитама да је потребно осигурати мир и избећи револуцију. У односу на XVIII век, наведени систем стабилизовао се и учврстио захваљујући постојању неколико експлицитно формулисаних правила, елементарних механизама који су предвиђали међусобне консултације и свесно одустајање, мотивисано конзервативним духом што је владао у друштву, од нових техника масовне мобилизације за потребе војске. Тај поредак, који је, у поређењу са XVIII веком, означио важан искорак у политици одржања мира, обезбедио је да у Европи неколико деценија влада мир. Револуције из 1848/49. су га уздрмале, али не и у потпуности срушиле. Међутим, чак ни систем успостављен на Бечком конгресу није био гарант „вечног“ мира за којим је толико људи жудело и за који је макар Имануел Кант 1795. године изнео тезу да је могућ. Корак по корак, тај систем демонтиран је у другој половини века.

У основи система успостављеног на Бечком конгресу, чији је суштински идејни творац и највештији манипулатор био аустријски државник кнез Метерних, налазила се нека врста замрзнутог статуса quo из 1815. године (тачније из 1818, када је Француска поново примљена у круг великих сила). Другим речима: докле год су у вођењу унутрашње политике преовладавале конзервативне струје и владе на континенту се заједничким снагама бориле не само против народних покрета већ и против либерализма, конституционализма и свих облика промене у друштву која би била окренута ка грађанству, постојао је отпор према новонастајућим развојним процесима у историји. У њих се пре свега убраја национализам као идеологија и покретач политичких покрета.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 415-416.

Са једне стране су била мултинационална царства којима су владале династије (Романови, Хабзбурзи и Османлије, чије царство је после Кримског рата, 1956. године, формално прикључено великим силама), а са друге етничке групе које су се осећале угњетено и тражила право на самоопредељење о аутономији или чак потпуној независност. Тежњом за националним уједињењем створене су Италија (1870) и Немачка (1871).

„Након што је Немачка, са Пруском као предводницом, 1866. године успела да потисне Хабзбуршку монархију, а 1871. и Француско царство, што га је предводио Наполеон III, који је нарушавао мир на неки свој особен начин, она је постала велика сила која је суштински била релативно тежи тас на ваги него стара Пруска. Између 1871. и 1890, Бизмарк је као канцелар Немачког рајха, захваљујући систему фино договорених уговора и савеза, постао доминантна фигура у политици, макар на европском континенту. Крајњи циљ таквог система био је да на међународном плану осигура положај „Немачког царства“, проглашеног 1871, а нарочито да га заштити од француског реваншизма. Међутим, Бизмарков поредак, који је прошао кроз неколико фаза, није био општеевропски мировни поредак по узору на Бечки конгрес. Иако је по својој суштини био дефанзиван и, на кратке стазе, допринео очувању мира, из њега нису проистекли никакви импулси који би допринели изградњи заједничке европске политике. Већ на самом крају Бизмарковог мандата, тај исувише сложен систем избалансираних антагонизама, „непрекидан ход по жици“, тешко да је и даље могао функционисати.

Наследници на Бизмарковом месту напустили су политику релативне уздржаности коју је спроводио „оснивач рајха“. У име „светске политике“, која се делом заснивала на јачању немачке економије, делом се зачела захваљујући идеолошком хипернационализму, а делом настала као одговор на слична стремљења која су остале силе показивале у светској политици, Немачка је одустала од сваке идеје да пружи свој допринос изградњи мировног поретка у Европи. Истовремено, услед таквог курса који је заузела немачка политика, преостале велике силе превазишле су међусобне антагонизме, чијем је настанку Бизмарк кумовао на много начина, и организовале су нове савезе који нису укључивали Немачку. Већ 1891, годину дана након што је Бизмарк под притиском цара Вилхелма II морао да се повуче с положаја, испунила се једна од његових ноћних мора: приближавање Француске и Русије. Осим тога, одиграло се трансатлантско приближавање Велике Британије и САД, а да га европски политичари готово нису ни приметили. Нова конфигурација сила на светској сцени, која, додуше, није попримила и конкретне обрисе с формалним стварањем савеза, постала је уочљива најкасније од 1907: Француска је успела изаћи из изолације коју јој је Бизмарк стално наметао и приближити се најпре Русији, а потом (нашавши решење за спорна питања у колонијама) и Великој Британији 1904. године. Велика Британија и Руско царство ставили су 1907. тачку на сукоб који је у многим деловима Азије непрекидно трајао деценијама. Између Уједињеног Краљевства и Немачког царства настао је јаз чијем су ширењу највише доприносиле немачке провокације у виду наоружавања флоте. На крају је Немачкој, која је тешко могла сакрити колико јој средстава, и поред економске снаге, недостаје како би и заиста могла спроводити политику на светском нивоу, једино преостало да за савезника узме Аустроугарску, чија је политика на Балкану постајала све неодговорнија и кретала се у распону од агресије до хистерије. Почетак Првог светског рата у августу 1914. ни у ком се случају није могао избећи. Упркос томе, на свим странама требало је да постоји неуобичајено висок степен државничког умећа, војне уздржаности и обуздавања националних осећања како би се спречио судар макар неких великих сила, узимајући у виду темпо којим је расла динамика сукоба. Први светски рат је у потпуности уништио систем европских сила који је постојао последњих сто педесет година. Више га није било могуће поново успоставити 1919, као што је то учињено 1814/15. године.

У том сценарију, новим великим силама, САД и Јапану, припале су само споредне улоге. Додуше, неочекивани пораз Русије у рату против Јапана, претежно вођеном на кинеској територији, Руско-јапанском рату из 1904/05, изазвао је кризу у руској политици која ће оставити трага и на Европу и на „Источно питање“. […] Међутим, Јапан и САД нису имали непосредног удела у избијању Првог светског рата. По природи свог настанка, то је био европски рат. Европски систем међудржавних односа уништен је изнутра.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 417-418.

Ратови

После Бечког конгреса уследиле су четири деценије мира у Европи, барем што се тиче међународних односа (немирно је било унутар појединих држава, нарочито 1830. и 1848/9. године). У том периоду европске силе су демонстрирале државничко умеће да заступају националне интересе само до те тачке у којој се озбиљно не доводи у питање функционисање целине.

„Након тога, у Европи је уследило раздобље од осамнаест година, од 1853. до 1871. године, у коме се водило пет ратова уз учешће великих сила: Кримски рат (1853-56), Италијански рат, који се водио 1859. године између Француске и Пијемонта-Сардиније с једне и Аустрије с друге стране, Немачко-дански рат (1864), Пруско-аустријски или Немачки рат (1866) и Француско-немачки рат (1870-71). Од тих ратова, Аустрија је била укључена у четири, Пруска у три, Француска у два, Велика Британија и Русија само у Кримски рат. Кримски рат је јако уздрмао европску солидарност, а италијански и немачки ратови за уједињење спроведени су реалполитичким маневрима који су били у супротности с духом постнаполеоновског мировног поретка.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 489-490.

Ратна међуфаза европске историје 19. века завршила се 1871. године. У Европи је уследио скоро полувековни мир који је нарушен само сукобима на Балкану током Велике источне кризе (1875-1878), а завршен је Првим светским ратом, највећим у дотадашњој историји.

Осим бројности ратова битна је и њихова разорност.

„Између 1815. и избијања Кримског рата 1853. није се водио ниједан рат, а сам Кримски рат, као и ратови за немачко уједињење, по насилности несумњиво заостају за многим ваневропским војним акцијама, нарочито великим ратовима током раног новог века, а оне из XX века да и не помињемо. Међу десет ратова с највећим бројем жртава које су од 1500. године водиле велике силе, ниједан се није одиграо између 1815. и 1914. године. Не постоји ништа налик Рату за шпанско наслеђе 1701-1714, који је на бројним бојним пољима однео 1.200.000 живота. Суштински упадљива је разлика у односу на ратове између 1792. и 1815, који су по свој прилици за собом, само међу војницима, оставили 2.500.000 жртава. Свеукупно посматрано, у XVIII веку на нивоу целокупне европске популације било је седам пута више ратних жртава него у XIX веку.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 145.

Масовне жртве односили су и ратови у 19. веку.

„Нова димензија масовног покоља отворила се тек у јесен 1914. године. У највећој бици Америчког грађанског рата, која се између 1. и 3. јула 1861. године одиграла близу Гетисбурга (Пенсилванија), број мртвих и рањених износио је 51.000 (тачно колико и амерички губици у Вијетнамском рату 1962-75). У најкрвавијем унутаревропском рату у периоду између 1815. и 1900. године, Француско-пруском рату из 1870/71. године, погинуло је 57.000 војника, а у Кримском рату из 1853-56. године око 53.000. Између августа 1904. и јануара 1905. године, готово 100.000 људи погинуло је у борбама за руску тврђаву Порт Артур на јужном крају Манџурије. То се у то време сматрало невиђеним и шокантним, али неколико година касније биће кудикамо надмашено на бојним пољима Фландрије [у Првом светском рату]. Међутим, ако је између 1815. и 1913. године постојао рат који је антиципирао Први светски рат, онда је то био Руско-јапански рат.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 510.

Рањенима у рату је потребна помоћ.

„Упечатљиву карактеристику 19. века представљала је чињеница да је медицинска нега, као никада пре, губила корак са све већим капацитетима за убијање. Од 1851. године, увођење ин‌јекције омогућило је давање већих количина опијата као средства за ублажавање болова. То је представљало велики напредак. Млади женевски бизнисмен по имену Анри Динан, који се 24. јуна 1859. године обрео на бојном пољу код Солферина, јужно од језера Гарда, био је толико скрхан виђеним јадом да је покренуо оснивање Међународног комитета Црвеног крста. „Војски осакаћених“, које ће произвести Први светски рат, није било после 1871. године не зато што је било мање рањених него зато што су њихови изгледи за преживљавање били изузетно мали.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 511.

Међународни комитет Црвеног крста, са седиштем у Женеви, посветио се бризи о Женевској конвенцији из 1864. године („Конвенција за побољшање судбине војних рањеника у војскама у рату“), а по државама су, почев од 1863. године оснивана национална друштва Црвеног крста, заснована на ентузијазму добровољаца.

„Хуманитаризам појединих грађана Женеве и Црвени крст, који је из тога проистекао, представља важан корак у подизању „међународне друштвене савести“. Важан претходник био је покрет за укидање трговине робљем и ропства. Хуманитаризам је представљао реакцију на снажне тенденције тога доба, морални коректив усмерен против нормативног минимализма међунационалне и медудржавне анархије.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 525.

Наполеон је први увео општу мобилизацију, захваљујући организованости државе, а Амерички грађански рат (1861-1865) је био једини тотални рат у епохи „дугог 19. века“, који је обухватио све сегменте друштва, захваљујући развоју модерних технологија, пре свега у комуникацији.

„Не „народни рат“ као такав, него тек његова бирократска организација у оквиру државног монопола на примену силе оправдава назив „тотални рат“. Тек су нове комуникационе технологије, које су од 1860-их година биле доступне у технолошки најнапреднијим државама, омогућиле пропаганду, координацију и планско коришћење производних ресурса који су годинама одржавали такав тоталитет. Дакле, први тотални рат био је Амерички грађански рат, и једини такав у 19. веку. Епоха је припремала саставне делове тоталног рата. Пре 1914. године, није морала да се сама суочи с његовим последицама.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 510.

У осталим ратовима ове епохе водило се рачуна о раздвајању војске у борбеним дејствима и цивилног становништва више него раније и касније. Изузетак су били ратови вођени изван Европе.

„Чак ни на врхунцу европских освајања у свету, империјализам није подразумевао да су Европљани предузимали акције против беспомоћних „дивљака“ који се нису знали бранити. Уместо тога, као у раном новом веку, Европљани су се изборили за локалне војне предности, које су потом знали искористити. Међутим, у укупном билансу нема сумње да су, осим у Јапану и Етиопији, дугорочно свуда однели победу. У целости, 19. век био је доба колонијалних ратова с катастрофалним исходом за неевропљане, типа ратовања које се водило широм света, попут оног што је био практикован и против северноамеричких Индијанаца. Ти ратови били су катастрофални и за многе европске војнике који су патили од неповољних климатских услова и у великом броју постајали њихове жртве. Они који у 19. веку нису били упућени баш у Канаду, Аустралију или на Рт добре наде, морали су да рачунају с тропским болестима, мизерном храном, јадним животом у баракама, дугим одсуствима и неизвесним изгледима за повратак кући.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 506.

Британско-француски однос

„Двадесетих година 19. века Велика Британија је, посебно док је Џорџ Канинг био на челу Министарства спољних послова, била једина земља међу великим силама која је показала интересовање за уставотворне покрете који су се развијали у земљама Западне Европе. Француска је за време владавине династије Бурбона била удружена с аутократским силама, одолевајући свим променама. Међутим, после избијања револуције 1830. у Паризу, Енглеска је одједном добила савезника у одбрани конституционализма. Историја непријатељстава између Енглеске и Француске почиње још од њиховог настанка у средњем веку. Током 18. века водиле су дуге и скупе ратове. Британија је била најупорнији непријатељ Наполеона I. После 1815. ове две земље обуставиле су ратне сукобе, а од тридесетих година међу њима је успостављена нека врста entente, односно међусобног разумевања, које је само понекад било уздрмано пролазним неспоразумима, и које се испољавало у либералном деловању у оквиру европске политике. Париз и Лондон постали су уточиште за политичке избеглице либерале и националисте из Италије, Пољске или Мађарске. Енглеско-француска entente развијала се лагано и несигурно, али њен значај за однос снага међу европским великим силама био је огроман. Ипак, унутрашњи развој ових двеју земаља текао је различитим правцима.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 244.

Французи и Британци су били главни ривали око колонија, ширећи свој сукоб на цео свет.

„Француска је својих поседа у Северној Америци остала још 1763. године. Парадоксално, пратећа појава револуције и Наполеоновог царства, који су од Француске начинили водећу силу у Европи, било повлачење из прекоокеанских колонија, будући да Наполеон није освајао нове колоније. Из Египта, у који је Бонапарта продро 1798, Французи су се поново повукли већ три године касније, а безуспешни су били и покушаји да се у питање доведе енглеска власт у Азији. Енглезима је лакше пошло за руком да надокнаде пораз који су доживели у Америци него Французима сопствени колонијални дебакл, будући да су између 1799. и 1818, захваљујући великим војним походима, успели успоставити врховну власт у Индији. Додуше, тамо су били присутни још од XVII века као трговци, а од шездесетих година XVIII века и као обласни господари у провинцији Бенгал, међутим, тек за време борбе с Француском (која је тражила савезнике међу индијским кнежевима) широм света, успели су да поразе преостале домаће војне снаге или да их макар неутралишу. Последњи трагови шпанске власти из континенталног дела Јужне и Централне Америке коначно су нестали средином двадесетих година XIX година. Некадашње шпанско светско царство свело се само на Филипине и Кубу.

Средином XIX века, Европљани нису показивали нарочито интересовање за колоније. Њега су, за потребе унутрашње политике, подстицали и распиривали поједини политичари (Наполеон III у Француској и Бенџамин Дизраели у Великој Британији). […] Средином XIX века, Велика Британија и Француска, једине две силе које су у то време спроводиле агресивну политику на прекоокеанским територијама, успоставиле су појединачна упоришта у Азији и Африци […] Неки од покушаја које су империје предузеле завршили су се неуспешно, попут прве интервенције Британаца у Авганистану (1839-42) и покушај Наполеона III, под‌једнако скуп и за Француску и за Мексико (око 50.000 мртвих!), да на чело земље која више није враћала своје иностране дугове постави принца из династије Хабзбурга као владара марионетске државе. Та бизарна епизода окончала се 1867. осудом донетом на ратном суду и погубљењем надвојводе Максимилијана, који је самог себе називао „царем Мексика“. Касније се често испуштало из вида то да је, у прво време, Француска уживала подршку Велике Британије и Шпаније за своју авантуру у Централној Америци.

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 418-419.