Друштвени и привредни феномени и односи у 19. веку

Опште карактеристике (1830-1880)

„Европа је 1830. имала око 230 милиона становника, што је вероватно двоструко више у односу на сто година раније. Европљани су у периоду пре 1830. доживели многе промене, али ниједна од њих није имала ни приближно исти значај као промена броја становника. Унапређење средстава за производњу, нове обрадиве површине, као и смањење смртности одојчади, утицали су на пораст европског становништва, који није праћен одговарајућим побољшањем услова живота. Већину је сачињавало сеоско становништво, које је проводило читав живот на ограниченом географском подручју и за које су промене годишњих доба и даље биле важније од домаћих или међународних збивања. У јужном и источном делу Европе већина становништва била је неписмена, а чак и на далеко развијенијем северозападу континента стопа писмености била је сувише ниска да би постојање популарне штампе било оправдано. Не само да у села нису стизале ниједне дневне новине већ је лик владара и министара био непознат већини становништва ван престонице. Пре настанка фотографије имали су прилику да виде лик владара само на јефтиним резбаријама, литографијама, порцеланским фигуринама или глиненом посуђу, на којима су били приказани поједностављено и често нетачно. Пре 1830. само је у Великој Британији отпочела индустријализација, али је и тамо била тек у зачетку. Највећу тешкоћу представљао је превоз. Копнени превоз још се углавном одвијао коњским запрегама. Развој железнице у Европи измениће начин превоза робе и људи у тих педесет година, од 1830. до 1880, више него у претходних пет векова.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 28-29.

Доминација земље

„Широм света, укључујући и Европу, пољопривреда је током 19. века била сектор који је упошљавао највише људи. Индустријско друштво се као доминантан тип друштва у Европи, као и у Совјетском Савезу, устоличило тек након Другог светског рата. Но доминација индустријског сектора била је краткотрајна. Већ око 1970. године удео запослених у услужним делатностима надмашио је удео индустријских радника у укупном броју запослених. Класично индустријско друштво је, дакле, било краткотрајна епизода у светској историји.
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 693.

Сељаштво је било најбројнији друштвени слој у Европи 19. века.

Око 1900, или 1914. године, већина људи у свету радила је у пољопривреди. Они су радили на земљи и са њом. Пре свега, делали су на отвореном и зависили су од временских услова. То што се рад све више одвијао у затвореном простору била је новина 19. века. За свакога ко је долазио са села, фабрика је у почетку морала функционисати као радна кућа. Истовремено, због техничких иновација у рударству, „дневни“ рад се померао све дубље и дубље под земљу. Чак ни најшире распрострањене тенденције тог века, а пре свих других то је била урбанизација, нису имале много утицаја на јаку позиције пољопривреде. Супротне, ништа мање „модерне“ тенденције чак су додатно ојачавале позицију пољопривреде. Експанзија светске економије у периоду измеду 1870. и 1914. године (а поготово након 1896. године) знатно је подстакла аграрну извозну производњу. Чак и у „најразвијенијим“ земљама, аграрни интереси имали су енорман политички утицај.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 693.

Урбанизација

„И поред тога што је најважнији економски процес овог периода без сумње био индустријализација, већина становништва Европе и даље је живела од пољопривреде. Чак и у Енглеској и Велсу 1830. више од половине становништва живело је на селу. До 1870. године стање се изменило и 55 одсто становника живело је у градовима. Ако се узме целокупно становништво на великом простору Западне и Централне Европе – Француска, Немачка, Аустрија, Швајцарска, Холандија и Шведска могло би се рећи да је 1870. само 30 одсто становништва живело у градовима. И овај проценат ипак је одсликавао велики одлив становништва са села почевши од 1830, као и велику разлику у односу на Русију и Балкан, где су градови још били мали и малобројни и где није било разлога за напуштање села.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 109.

Од сталежа до класе

У 19. веку је подела друштва на сталеже, заснова на пореклу, замењена поделом на класе, по богатству. После „дугог 19. века“ племство је изгубило значај.

„Тај пад европског племства једним делом био је последица револуција које су се одиграле крајем 18. века, а онда и почетком 20. столећа, а делом резултат релативне девалвације значаја поседовања земљишта као извора богатства и престижа. Тамо где су револуције збациле монархије, племство је изгубило своје заштитнике у виду царева и краљева. Но чак и тамо где су племићи – без већих сметњи у смислу системских ломова – могли задржати већи утицај него било где другде, наиме у Великој Британији, носиоци витешких и племићких титула изгубили су свој квази монопол на највише положаје у извршној власти. Од 1908. године, сваки британски премијер је, уз само два изузетка, потицао из породице средње класе. Пад прастаре друштвене институције племства у Европи догодио се у оквиру релативно кратког временског распона, између 1789. и 1920. године. Линија која спаја те две тачке у времену није била у константном опадању. Политички положај племства у Европи источно од Рајне није се драматично заоштрио све до завршне фазе Првог светског рата. Узевши у целини, 19. век је био „добар период за племиће“.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 771.

Француска грађанска револуција је започела процес одузимања привилегија племству (аристократија) и стварање грађанског друштва. Грађанство је било производ западноевропске урбане културе и прекоокеанске трговине у раном модерном добу, а током 19. века је преобликовано у условима индустријског капитализма и револуционарних идеја о једнакости.

„Једноставније је рећи шта грађанин није: он није феудални господар, који свој идентитети слику о себи црпи из чињенице да поседује земљу и одредено порекло, а није ни радник који зависи од таквог господара. Иначе, категорија „грађана“ шира је од било којег другог појма из области поретка друштва. Када се мисли на период око 1900. године, та категорија обухвата како неке од најбогатијих људи на свету тог времена индустријалце, банкаре, бродовласнике, железничке магнате – тако и адекватно, мада не и великодушно плаћене професоре или судије. Ту су укључени припадници такозваних „слободних занимања“ који пружају услуге на основу својих академских квалификација (који су у енглеском кратко означени као professions), као што су лекари или адвокати, али исто тако и власници бакалница, самосталних обу- ћарских радионица или полицајци. Осим тога, око 1900. године појавио се и нов тип службеника, оних што су носили такозване „беле крагне“: особе на граници онога што се називало грађанством, које су биле зависне од послодавца, али су велик значај придавале томе што, обављајући свој посао банкарског благајника или рачуноводе у индустријском предузећу, нису „прљали руке“. Будући да све већи број великих компанија више нису водили њихови власници, већ плаћени менаџери, појавио се и „буржујски“ слој грађанства. Ти људи су, у свакодневном послу, имали широка овлашћења „водећих“ упосленика, који су стајали раме уз раме с најватренијим браниоцима грађанских вредности.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 782-783.

Грађани су стремили успону на друштвеној лествици. За разлику од аристократа, грађанин је своју поззицију дуговао самосталности и личном постигнућу. Управља се према друштву и амбиција грађанина није само његов лични напредак и благостање његове породице.

„Грађанин жели да обликује и организује, има изражену свест о својој одговорности и спреман је да, ако му то животни услови дозвољавају, помогне у процесу усмеравања друштвеног живота. […]

Грађанин испод себе увек има много оних у односу на које осећа супериорност, у односу на које себе сматра бољим, а по правилу увек некога има и изнад себе, бар неколицину. Све док постоје неграђанске елите, као што су, на пример, племство или високо свештенство (мисли се и на статус улеме у исламу), грађанин, макар био и најбогатији, никада није на самом врху друштвене хијерархије. Током 19. века, ситуација је била другачија само у малобројним друштвима, као што су, на пример, Швајцарска, Холандија и Француска након 1870. године или Источна обала Сједињених Америчких Држава. „Грађанско“ је оно друштво у којем грађани у свим областима заједнички одређују правила свог суживота и конкуренције. У 20. веку, та тенденција је била уобичајена, док су у 19. веку широм света постојали само спорадични случајеви, изузеци.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 783.

Племићи су пазили на своју част, а грађани на свој углед.

„Грађанин треба да буде респектабилан пре свега у очима других, међу које пак спадају и они из виших сталежа, којима не пружа никакав повод да га ниподаштавају, као и они из нижих сталежа, од којих грађанин захтева да се према њему опходе с поштовањем и да га признају као лидера који уобличава њихове ставове. Тежња ка респектабилности карактеристична је за средњи друштвени слој који се среће и изван Европе. Економски израз те респектабилности јесте кредитна способност или бонитет. Грађанин је располагао донекле сигурним дохотком, тако да је – када му је био потребан новац – повериоцу нудио чврсту гаранцију да неће изгубити новац којим га је овај кредитирао. Угледни грађанин је поштовао закон и морална начела. Грађанин је знао „шта му приличи, а шта не“ и понашао се у складу с тим. Избегавао је беспосличарење, али и физички рад ван своје куће. Грађанин је онај чија жена и кћери не морају радити за друге, већ који је у прилици да, управо супротно, ангажује послугу у свом домаћинству.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 786.

У грађанском друштву истицао се слој најбогатијих грађана – крупна буржоазија.

„Крупна буржоазија је током 19. века свуда у свету била у мањини. Ретко се дешавало да је удео грађана „од великог богатства и образовања“ у укупној популацији износио више од око пет одсто (максимално 15 одсто укључујући неаграрно ситно грађанство), колико се процењује да је било у Немачкој.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 787.

Ослобађање од ропства и феудалне зависности

Егзил

„Политички егзил као судбина појединаца и малих група у XIX веку није био ништа ново. Да не помињемо да су одувек постојале избеглице због рата, епидемије и глади. У новом веку, пре свега европском, појавиле су се и верске избеглице: муслимани и Јевреји из Шпаније, протестанти хугеноти из Француске, неортодоксни „неконформисти“ из Енглеске ортодоксног протестантизма. Ту је нарочито тешко пронаћи бројеве. Јасно је да, у односу на нечувене димензије какве ће попримити проблем избеглица након избијања Првог светског рата, колективно премештање и даље није било доминантан облик миграције у XIX веку. Упркос томе, тај феномен постао је важнији у XIX веку. За то има више разлога: (1) жешћи прогон политичких противника у идеолошкој атмосфери грађанског рата заснованог на секуларизму, какав се по први пут одиграо за време Француске револуције; (2) разлика у степену либералности између држава која је од неких земаља начинила уточишта слободе за којима се тежило и које су отвориле своје границе; (3) чињеница да је у богатијим друштвима од сада постојао већи материјални маневарски простор како би се странцима, макар привремено, омогућило да преживе.

У поређењу с наредном епохом, карактеристично за XIX век – у сваком случају до шездесетих година XIX века – то нису биле толико бројне анонимне избеглице, већ индивидуално видљиви егзиланти, често пореклом из имућних и образованих кругова. Такве егзиланте изнедрили су таласи револуције […]

Најважнија цезура у правној историји била је Јулска револуција из 1830, захваљујући којој је утемељен политички азил, односно заштита политичких кажњеника од изручивања у правним порецима западноевропских земаља, пре свега Француске, Белгије и Швајцарске. Тај принцип се најчешће потврдио у пракси у европским револуцијама из 1848/49. године. Томе треба придодати финансијску подршку политичким избеглицама из државне касе и, у исто време, могућност да се индиректно утиче на њихово понашање.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 156-157.

Масовна бекства и етничка чишћења

„Ако су политичка емиграција и њена крајња тачка, херојски егзил, биле карактеристична појава XIX века, најпре у Европи, а касније и другде, онда се слика масовне избегличке беде и колективног преживљавања у иностранству ипак повезује с добом тоталног рата и хомогенизујућег ултранационализма оптерећеног расизмом. Међутим, реке избеглица што су прелазиле границе, изазване поступањем државе, нису биле непознаница ни у XIX веку. Иза неких од главних и државних акција епохе крије се горка стварност. Тако је грчка борба за независност мање била херојска акција одушевљених филохелена са севера, међу којима је најпознатији био Лорд Бајрон, и храбрих грчких потомака античких ратника из Грчко-персијских ратова, а више претходница каснијих етничких чишчења у региону. Популација Грчке се са 939.000 1821. године смањила на 753.000 1828. године. Узроке тога претежно треба тражити у бегу и протеривању Турака. Сами Турци су 1822. харали на егејском острву Хиос: део хришћанског становништва су масакрирали, други део продали у робље, а хиљаде протерали у егзил. У Лондону, Трсту и Марсељу образовале су се заједнице у дијаспори избеглица са Хиоса.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 159.

У деветнаестом веку су настајале националне државе, а промене граница многима су изазвале и промене пребивалишта.

„У Европи, која је све више размишљала у духу национализма, реке избеглица што су прелазиле границе између држава биле су резултат војно изнуђених и политички договорених померања граница. Француска је, после избијања Француско-пруског рата, протерала 80.000 Немаца. Када су Франкфуртским миром 1871. Алзас и Лорена прикључени Немачком царству, 130.000 становника који нису желели да живе под немачком влашћу напустило је дотадашњу француску провинцију. На источној немачкој граници, ионако рђави немачко-пољски од носи потпали су под свеобухватнији конфликт Бизмаркове „Културне борбе против католицизма. Након завршетка Културне борбе, шовинистички карактер сукоба још се јасније показао као „борба за језик и земљу“. Спроводећи политику германизације, која је била конципирана као заштита од опасности што је у виду „полонизације“ наводно вребала над источним областима Немачког царства – пољске „поплаве“, како се тада говорило – немачки органи нису зазирали од средства протеривања. Двадесет две хиљаде Пољака и 10.000 Јевреја с руским и аустријским држављанства протерано је 1885/86. из источних провинција Немачког царства, многи од њих у „Краљевину Пољску“ под влашћу руског цара, где није било услова за живот. У обрнутом смеру, Немци су напуштали Руско царство, које се све снажније дефинисало као национално руско, Око 50.000 Немаца с Волге напустило је своја огњишта између 1900. и 1914. године.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 161.

Миграције и капитализам

„Ниједна друга историјска епоха није у сличној мери била доба масовних миграција у далеке крајеве као што је то био XIX век. Преко граница се између 1815. и 1914. добровољно упутило најмање 82.000.000 људи.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 173.

Нарочит удео у тој сеоби припада одласку Европљана у Америку, коју су сматрали уточиштем од тешког живота. Неки од њих су пут бродом платили принудним радом за откуп кредитираног дуга, у складу са ранијим договором. Стварао се систем међународног тржишта рада.

„Покретљивост унутар система била је изазвана неравнотежама: између сиромашних и богатих региона, између економија с ниским и оних с високим зарадама, између аграрних и западноевропских друштава (као и северноамеричких центара у време ране индустријализације), затим између друштава са стрмом хијерархијом и малим изгледима за напредовање и оних, америчких друштава, у којима није било тако, те напослетку између репресивних и слободарских политичких поредака. Промене у свим набројаним димензијама одређивале су ритам покрета унутар система. Поједини делови Европе су у различито време каналисали сопствене вишкове становништва у тај систем. Посреди је без изузетка била примарно пролетерска миграција. То су више били једноставни људи у потрази за бољим животом него господа жељна авантуре.

За читав период од оснивања уније до 1820, обим нето усељавања у САД процењен је на 366.000 особа. Преко половине усељеника (54 процента) потицало је из Ирске, тачно четвртина из Енглеске, Шкотске и Велса. Годишњи обим извоза робова у Бразил око 1820. био је више него двоструко већи од обима слободног усељавања у САД! Пре 1820, усељавање у САД бележено је у спорадичним случајевима. После 1820, крива је нагло порасла. Врхунац су биле године 1840, 1850, 1880. и 1900.

Имиграција у САД порасла је са око 14.000 особа годишње током двадесетих година XIX века, преко 260.000 током педесетих година XIX века, на око 1.000.000 на врхунцу 1911. године. Најважнији константни покретачи током читавог века били су америчка конњунктура, чија се крива пружала безмало паралелно с имиграцијом, и континуирани пад транспортних трошкова. Процентуални удео усељеника из северне и западне Европе опао је негде након седамдесетих година XIX века, док је у исто време порастао удео имиграната из источне средње Европе, источне и јужне Европе. То је била драматична тенденција: 1831-70. становници источне средње и источне Европе чинили су тек 0,5 процената усељени ка, а становници јужне Европе тек 0,9 процената, а 1901-10. удели су износили 44,5 односно 26,3 процента. То је оставило колосалне последице на културни, а нарочито на верски састав друштва САД.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 175.

Само једна велика европска земља није учествовала у том насељавању Америке – Француска. Италијани су се до 1880. године више насељавали унутар Европе него преко океана. Главно жариште исељавања из Италије била је Калабрија. Нису сви одлазили у САД. Око 10% европских исељеника у Америку је отишло у Аргентину. После ње су следиле Канада и Бразил. Канада је имала огромне ненасељене територије, али је више људи одлазило из Канаде у САД, него обрнуто.

„Аргентина је екстреман случај у миграционој историји. Ни у једној другој земљи на свету, чак ни у САД, усељеници нису чинили толико висок удео у становништву на крају XIX века. Од 8.000.000 становника те земље, пет пута пространије од Француске, 1914. године око 58 процената било је или рођено у иностранству, или су то били деца имиграната у првој генерацији. Деценијама је половина становника престонице Буенос Ајреса водила порекло ван граница земље. Усељавање Шпанаца који нису били чиновници или војници у регион Ла Плата уопште почело је тек средином века. То је имало мало везе с чињеницом да су Шпанци некада владали Аргентином, дакле није било постколонијални феномен. Буенос Ајрес, после Мадрида и Барселоне, био је 1914. године град на трећем месту на свету по броју становника шпанског порекла. Међутим, најобимнију усељеничку групу чинили су Италијани. Многи од њих би долазили само привремено, будући да се путовање између Италије и Аргентине могло савладати толико успешно да је била могућа и сезонска миграција преко јужног Атлантика. Будући да готово није постојао континуитет чији су корени сезали до колонијалног доба, имиграција се није надовезивала ни на какве старије традиције. Према томе, за разлику од Северне Америке, та имиграција није била обележена старом праксом индентуре. За разлику од Бразила, удео афричког робља био је безмало незнатан. Стога је имиграција у Аргентину била „модерна“, а не оптерећена неслободним радним односима. Како није постојало довољно велико унутрашње тржиште, њена економска логика од почетка је била окренута ка интернационалној потражњи. У прво време, аргентинска економија заснивала се на овчарству (производња говеђег меса није играла значајнију улогу пре 1900). Потом се 1875. одиграла револуција у пољопривреди, која је за свега неколико година од земље што се ослањала на увоз житарица начинила једног од највећих светских извозника пшенице. Имигранти су ангажовани као земљорадници и закупци, а врло малом броју њих пошло је за руком да сами, у значајнијем обиму, стекну земљу. […] Шпанско-креолски виши слој мало је тога учинио у погледу интеграције новопридошлица; с друге стране, више од 90 процената њих није прихватало аргентинско држављанство, будући да су на тај начин могли избећи војну обавезу.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 176.

Глобални мотиви

„У XIX веку, више него икада раније, људи су прелазили веома далеке раздаљине. За то су себи понекад давали много времена. […]

У доба револуције транспорта, побољшале су се логистичке могућности, а с друге стране, убрзани капитализам, организован тако да функционише на великим просторима, захтевао је мобилније радништво. Већина емиграната, било из Европе, Индије или Кине, потицала је из нижег слоја. Они су тежили томе да се у земљи која их прими статусно уздигну до средњих слојева, а то им је полазило за руком чешће него бившим робовима и њиховим потомцима. […]

До осамдесетих година, владе готово да нису постављале никакве правне препреке пред миграције у удаљене крајеве, иако су се појединачни имигранти изнова суочавали са службеном контролом. Време државне подршке емиграцији почело је тек након смене векова. Та административна отвореност на обема странама била је важан предуслов за настанак великих миграционих система. Она се сама по себи није подразумевала: Јапан и Кина покушавали су да контролишу досељавање и исељавање, као и спољну трговину. На смени векова, Јапан је почео активно, чак и финансијским средствима, да подржава емиграцију у Латинску Америку. Да ли је политичка подршка иначе постојала? Османско царство је повремено покушавао да насели слабо насељене земљишне поседе на Балкану. Аустралијске колоније такође су водиле активну имиграциону политику. Кад је у питању Аустралија, она је била нарочито неопходна, будући да су високи путни трошкови отежавали unassisted емигратион. Аустралији су били хитно потребни људи и морала је за њих да се такмичи са Северном Америком. Масовна миграција била је могућа само зато што је држава од 1831. нудила финансијске подстицаје. Готово половина од милион и по Британаца који су у XIX веку дошли у Аустралију добила је државну помоћ којом су се покривали трошкови: посреди нису били кредити, већ изгубљене субвенције које су се углавном покривале продајом државне земље. Осим тога, тиме су омогућене контрола и одабир. У сукобу између британске владе, која је желела да се отараси „олоша“, и интереса који су колонисти показивали за прилив ваљаних усељеника, победило је усељеничко друштво. На примеру Аустралије потврђује се економско правило према којем владе демократских држава подстичу такву имиграциону политику у нади да ће она очувати или повећати приходе грађана с правом гласа. Услед тога, поставља се питање када ће се и имигрантима понудити држављанство, под општим и једнаким условима.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 184-185.

Исељавања су ублажила јаз у зарадама између Старог и Новог света.