Религија
„Постоје добри разлози да се религиозност, религија и религије поставе у само средиште светске историје 19. столећа. Пре свега када су посреди неке западноевропске земље, било би оправдано да се религија – као што се то чини у уџбеницима – обрађује као један од неколико елемената „културе“, при чему се она ограничава на своје црквено организационо устројство. Религија је у 19. веку посвуда у свету већ постојала као прворазредна сила која је управљала свакодневном егзистенцијом људи, као извориште индивидуалне оријентације у животу, као тачка кристализације заједништва и формирања колективних идентитета, као структурни принцип друштвених хијерархија, покретачка снага која је стајала иза политичких борби, као поље софистицираних интелектуалних дебата. […] Религија је и у 19. веку за човека, у његовој свакодневици, била најзначајнији облик осмишљавања живота, дакле средиште целокупне духовне културе.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 901.
Међутим, револуције су донеле и другачији однос према религији.
„У Европи је 19. век почео свеопштим нападом на религију. Већ су у ранијим револуциjама свргаване елите и погубљивани владари. Напад који су француски револуционари спровели на цркву и религију онакве какве су оне по себи, који је био припремљен захваљујући критици религије и антицрквеној полемици радикалних струја унутар самог просветитељства, био је први такав напад у историји човечанства и представљао је један од најекстремнијих аспеката револуционарног преврата уопште. Имовина цркве је национализована већ крајем 1789. године. лако су духовнички посланици, дакле представници првог – свештеничког – сталежа, у јуну 1789. године уопште омогућили да се у три сталежа подељена Скупштина државних сталежа трансформише у револуционарну Народну скупштину, црква је за кратко време елиминисана као фактор мочи. Католичанство је изгубило свој статус државне религије, а свештенство је велик део својих традиционалних прихода. Сви манастири су распуштени, чиме је Француска ушла у процес који је у Хабзбуршкој монархији већ био започет под владавином цара Јозефа II. До раскида с папом, који је сада сматран само монархом једне стране земље, дошло је 1790. године због грађанског устава свештенства. Свештеници су, у сваком случају један део њих, већ – и то без неког значајног отпора били пребачени на државна примања. Но сада је револуционарни законодавац отишао корак даље. Свештеници су проглашени државним службеницима и увршчени у нову административну хијерархију. Бирала су их секуларна тела и морали су положити заклетву оданости држави. То је довело до дубоке поделе између оних свештеника који су положили заклетву оданости држави и оних који су одбили да то учине, између француске (уставне) и римске цркве, чиме су постављени основи за прогоне којима су у наредних неколико година били изложени делови француског свештенства. Ипак, ти конфликти делују безазлено када се посматрају из перспективе религиозних ратова који су у Француској вођени у раном новом веку.
Овај, до тада незабележен радикални напад на организовану религију био је специфичност Француске, а његова најзначајнија дугорочна последица била је и остала демонополизација положаја католичанства. Северноамерички револуционари се раније јесу ослободили доминације англиканске државне цркве, али сама хришћанска религија никада није тако фун- даментално доведена у питање као у Француској са политиком дехристијанизације“, чије је иконоборачко насиље, међутим, укроћено већ 1793. године, када је, на Робеспјерову (Robespierre) иницијативу, уведено нешто што је он назвао од државе прописаним „култом највишег бића“. У Северној Америци представници цркве нису били физички злостављани. Не би се могло рећи да су одбојност према цркви или чак од државе подржани атеизам, у потпу- ности наследе атлантске револуције. Већ је први конзул Бонапарта био спреман да са Светом столицом направи компромис (Конкордат из 1801. године), који је био тактички условљен и усмерен на неутрализацију његових опасних непријатеља, и да од тог момента поштује папу као фактор моћи у европској дипломатији. Под обновљеном монархијом, црква је након 1815. године успела повратити већи део свога утицаја. Чак се и Наполеон III, чији су највернији следбеници били управо са католичких подручја, према њој односио опрезно. Лаицизам, дакле консеквентно раздвајање цркве и политике, постао је основни образац фрацуске политике тек под Трећом републиком, али је то још увек било далеко од било каквог државног присиљавања на атеизам. Радикалне мере које су против организоване религије у Француској спроведене деведесетих година 18. столећа биле су наговештај онога што се касније дешавало током 20. века. Те радикалне мере, сада у облику још израженијег насиља, поново су се појавиле у Совјетском Савезу, у револуционарном Мексику и касније у комунистичким диктатурама након Другог светског рата. Но током 19. столећа ни у једном другом делу света није се догодио сличан револуционарни обрт усмерен против религије. Ниједна држава на свету није се изјаснила за атеизам.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 905-906.
Северноамеричка револуција је донела верску толеранцију.
„Године 1791, у Француској (Уставом од 3. септембра) и у Сједињеним Америчким Државама (Првим амандманом), истовремено је државним законом прописан принцип да држава не сме наметати грађанима њихову приватну веру и да ниједну верску заједницу не сме фаворизовати у односу на остале. Сједињене Америчке Државе су, дакле, од самог почетка гарантовале верску слободу иако је за политичку каријеру још веома дуго било врло корисно бити протестант. У Великој Британије морало је проћи још неколико деценија док католици (1829) и Јевреји (1846/58) нису добили статус равноправних градана. У континенталној Европи, слобода вероисповести је, поред слободе штампе, била један од најважнијих циљева у програмима либерала. Јевреји су је у Немачкој добили прво 1862. године у Бадену, а затим 1869. године у Севернонемачкој савезу. Као последња европска земља, царска Русија је 1905. године издала едикт о толеранцији који је обећавао „слободу савести“. Тиме су углавном профитирали муслимани, као и секташке споредне струје Руске православне цркве, али не и Јевреји. Правно осигуран положај исламу је обезбедила још Катарина II 1773. године, што је означило прву фазу повлачења из програма државног прогона.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 906.
Након верске толеранције уследила је секуларизација.
„Деветнаесто столеће је често сматрано добом „секуларизације“. Речју „секуларизација“ до средине 19. века означаван је процес у коме су световне власти преузимале црквена имања. Потом је тај израз добио ново значење и сада се односио на повлачење утицаја религије из области људског мишљења, организације друштва и државне политике. Поједностављено речено, у случају Европе, радило се о дефинисању правца процеса дехристијанизације који је започео просветитељством и Француском револуцијом, а наставио се све до данас.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 908.
Религију је у овој епохи обележила национализација и глобализација.
„У епохи национализма промениле су се улоге, функције и симболика религија. Језик и култура потиснули су веру као, до тада најважнији, критеријум колективног идентитета. Секуларни погледи на свет и апсолутизација нације као најважније друштвене вредности релативизовали су водећу друштвену улогу верских заједница у процесу изградње идентитета и структура друштвеног поретка: религије су „национализоване“. С друге стране, међународна мобилизација и глобализација пружиле су верским институцијама нове могућности да, са својим мрежама и организационим структурама, продру у друге земље и на друге континенте. Модерна штампарска техника омогућила је лакшу дистрибуцију верских текстова и слика, а бољи услови путовања за ходочаснике и мисионаре тешње повезивање заједница верника изван регионалних граница. Поред тога, велике силе су користиле верске заједнице као ресурс за испољавање своје империјалне моћи. „Детериторијализација“ је мењала културни, а често и политички садржај религија. Оне су се претвориле у полазиште глобалних политичких покрета, као што су панисламизам и ционизам. Тако је религија у „дугом 19. веку“ претрпела промену значења и вредности у глобалним размерама.
Све до епохе национализма регилија је била најважнији извор саморазумевања, а не језик, култура или регионална припадност. Словен који је живео у мултикултурној средини, где је било и муслимана, називао се пре „хришћанином“, него „Бугарином“ или „Хрватом“. Према систему милета, који је грађане раздвајао по вери, грчко-православни Бугари, Власи, Срби и Албанци колективно су називани јед ноставно „Грцима“.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа – глобална историја региона, Београд 2021, 272.
Црквене организације су одиграле главну улогу у изградњи националног идентитета.
„Први креатори процеса „националног буђења“ и предводници у патриотизму били су свештеници, верски интелектуалци и верска инфраструктура – школе, удружења и штампа. Они су обједињавали заједницу верника и формирали конфесионално окружје у којем су расправљана политичка, социјална и етичка питања. Докле год су простори на којима су те нације живеле били у политичком и територијаном погледу расцепкани и под страном владавином, религија је представљала институционални оквир изградње колективног идентитета, изван државних граница.“
Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа – глобална историја региона, Београд 2021, 274.
Брига о здрављу
У 19. веку су животи људи постали знатно дужи, али тек крајем века.
„Просечан животни век људи на свету (пројектован у тренутку рођења) око 1800. године износио је највише 30 година, а само у изузетним условима достизао је 35 година или пак нешто више од тога. Више од половине људи умирало је пре него што би дочекало одрасло доба. Било је мало живота после посла: нити су постојали „фајронт“ после радног дана нити „пензија“ након завршетка радног века. Смрт су обично изазивале инфективне болести које би кратко трајале. Она је имала „оштрије оружје“ него данас, где као узроци смрти превладавају дуготрајне дегенеративне болести.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 191.
Током 19. века опала је могућност да ће неко постати жртва масовне заразе.
„Модерност је најпре била нездрава. У првих пет или шест деценија XIX века, индустријализација у енглеским градовима донела је радничкој популацији невољу, сиромашење, културно запуштање и смањење телесног благостања. Енглеска је платила данак томе што је почела да се индустријализује пре него што је увидела важност санитарних прилика које владају у модерним велеградима и предузела кораке ка њиховом решавању. Међутим, многи људи добровољно су се упуштали у ризик који је носио живот у великом граду, према томе, доносили су промишљене одлуке. Велики градови и нови специјализовани фабрички градови у време индустријализације били су нездравији него село, али плате које су се тамо могле зарадити биле су веће. Радна дисциплина у фабрикама била је строжа, међутим, неки су предност налазили у могућности да утекну блиском надзору сеоске господе и свештеника у селу и да имају слободу да оснивају независне клубове и црквене заједнице. […]
Ширење знања о медицини и хигијени те технологије канализације и водоснабдевања макар у Европи било је типичан транснационалан процес. За само неколико година, европске земље би размењивале новине. Тако су британске фирме од 1853. године градиле модеран систем водоснабдевања у Берлину или, на пример, после 1880. године у Варшави. Законске одредбе су често заостајале за праксом. Велика Британија је била пионир у области законодавства у вези с јавним здрављем, но требало јој је релативно много времена како би успела да га примени. Насупрот томе, Немачка, која је каснила у индустријском развоју, веома брзо је преузела санитарне новине, још пре него што су постојале задовољавајуће правне основе. […]
Тек у XX веку широм света покренуте су велике јавне инвестиције у „свеобухватно“ опремање болница. Општа болница у Бечу, основана 1784. по наређењу цара Јозефа II, била је прва модерна болница. У Великој Британији, XVIII век је био доба оснивања клиника. У скоро свим већим градовима Енглеске и Шкотске око 1800. могле су се наћи клинике, а у Лондону чак и читав низ специјализованих болница. Велика Британија била је пионир у свету. У САД, тај процес је текао суштински спорије. Све те ране клинике оснивала су приватна лица – за разлику од европског континента. У Немачком царству, све више болница градило се од седамдесетих година XIX века, док непосредно пре Првог светског рата није настала прекомерна понуда болничких кревета. Клинике XIX века разликовале су се од ранонововековних установа за боравак и бригу о лицима. Модерне клинике, конципиране у складу са сазнањима о хигијени, претежно су служиле привременом медицинском третману и све више су постајале образовне установе лекара и лабораторије медицинског умећа и науке. Значај тих задатака растао је са стручним диференцирањем медицине и успоном лекара специјалиста (у Немачкој од осамдесетих година XIX века). Докле год је постојао разлог за страх од епидемија, важан задатак болница огледао се у припреми за хитне случајеве. Међутим, људи дуго времена нису били сигурни да ли клинике умањују шансе за преживљавање или их ипак повећавају. Универзализација западног модела клиника појава је новијег датума, тесно повезана с новим облицима финансирања здравства.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 195-197.
Међутим, развој саобраћаја и учестале миграције људи погодовале су глобалном ширењу заразних болести.
„Заразе су се сада преносиле много брже. Врхунац представља епидемија грипа из 1918, која је, у зависности од процена, усмртила 50.000.000 до 100.000.000 људи. Однела је више живота него светски рат који само што се завршио и допрла је чак до забачених острва у јужном Пацифику. Она је нарочито погодила Италију, која је изгубила једадн проценат популације, и Мексико, где су губици износили до четири процента. С друге стране, медицинске и полицијске мере за сузбијање заразе по први пут у историји подразумевале су предузимање корака у борби против неке од великих епидемија. Мада ниједна од њих није нестала у потпуности, болести су ипак изгубиле на снази. „
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 200.
Прва вакцина била је против богиња. Успешно ју је испоробао Едвард Џенер 1796. године.
„Иако је Светска здравствена организација тек 1980. године прогласила престанак опасности од богиња на светском нивоу, кључни кораци ипак су начињени у XIX веку. Тамо где би се богиње ипак појавиле до почетка Другог светског рата – а након тога веома ретко то се дешавало као последица државне аљкавости, корумпираних здравствених служби или епидемиолошких ситуација које су биле карактеристичне за локални ниво. Последња појава епидемије на Западу регистрована је 1901-03. у САД. Шведска је била прва земља на свету коју од 1895. године више нису погадале ни ендемске богиње. У Африци и на Блиском истоку, богиње су у предвечерје Првог светског рата и даље биле дубоко укорењене, а само незнатна мањина становништва била је вакцинисана. Овде су велики успеси у имунизацији забележени тек у XX веку.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 202.
Прва вакцина после Џенерове пронађена је тек 1881. године, када је Пастер изоловао бацил антракса. Почетком 19. века медицина је располагала малим бројем лекова са поузданим дејством, међу које су спадали кинин и опијум. Аспирин се на тржишту појавио 1899. године.
„У велика достигнућа XIX века спадало је стицање увида у позадину запаљенских процеса. Од 1880, општа примена антисептика и дезинфекције у западним земљама – но само тамо – првенствено је редуковала смртност у дечјем узрасту. Најважнији допринос побољшању квалитета живота читавог друштва више се састојао у превенцији него у лечењу болести. На том пољу ће тек XX век донети промену тенденције. Тек је генерација оних што су у западним земљама одрастали после Другог светског рата била прва којој зараза није висила над главом попут Дамокловог мача. На пример, у САД је између 1900. и 1980. ризик од смрти услед инфективне болести опао на мање од једне двадесетине.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 203.
Социјална заштита
Државе 19. века су биле слабије организоване него данашње, али су се понекад уплитале у области приватног живота из којих су се европске државе крајем 20. века углавном повукле. Ради верског уједначавања контролисан је морал становништва, па су поједина понашања која су сматрана пороцима законски забрањивана и кажњавана. Протестантске британске власти викторијанског доба су се тако усмериле на проституција, алкохолизам и коцкање, што су сматрале моралном обавезом цивилизовања друштва и одржавања националне заједнице морално живом.
„Тек након 1880. године, владе су се позабавиле тиме да законима и прописима регулишу систем социјалне заштите уопште, то јест не више само за појединачне професионалне групе (нарочито рударе), те притом укључе и приватне или црквене институције. Помоћ сиромашнима сада је постепено замењивана трансферима „државе благостања” и обавезним програмима осигурања.
Редефинисање државних задатака почело је успостављањем јавних заштитних мера против ризика рада зависног од плате. На међународном плану, с тим се почело 1883/84. године увођењем здравственог осигурања и осигурања у случају несреће за раднике у Немачком рајху, након чега је 1889. године уследило инвалидско и старосно осигурање. […]
Држава благостања није од самог почетка представљала комплетан пакет услуга за егзистенцијално социјално старање. Немачка је чекала до 1927. године да створи осигурање за случај незапослености, које је у Данској постојало од 1907, а у Великој Британији од 1911. године. Ако се прави разлика између појединачних врста осигурања и помоћи, хронологија преласка на социјалну заштиту која је законски регулисана, заснована на правима, коју финансира држава и којом управља бирократија показује веома неуједначену слику. Демократије нису увек биле брже од ауторитарних или полуауторитарних политичких система. У демократској Француској, на пример, доба социјалног осигурања почело је тек 1898. године оснивањем законски регулисаног осигурања од незгода.
[…]
Гледано са становишта светске историје, превентивна и социјална држава припада историји 20. века. На њега се такође односи јединствен феномен да су системи осигурања који су у смислу државног социјализма свеобухватни, али који делују на веома ниском материјалном нивоу.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 642-643.
Историјска читанка 