„Симпатије Филова и бугарског краља према Рајху заснивале су се на његовом рушилачком потенцијалу усмереном према Европи, коју су у Софији сматрали неправедном, па је евентуална сарадња са Хитлером бугарским властима стављала у изглед могућност ревизије њених граница. Бугарске територијалне претензије биле су развијане у три правца: ка Добруџи, ка Македонији и такозваним „западним крајевима“, који су били у саставу Југославије. Те су амбиције биле разлог предратних неуспешних напора Британије да Бугарску укључи у Балкански пакт, преко којег је британска дипломатија покушавала да одбрани своје традиционалне интересе на Балкану пред супарничким и све снажнијим интересима Рајха на истом простору. Задовољење бар једног дела бугарских територијалних амбиција, у замену за њено укључивање у рат, влади у Софији понудили су Британци, Совјети и Немци, али први конкретан корак у том правцу предузели су Немци. То је, у основи, била иста политика која је почетком Првог светског рата настојала да Бугарску веже за Антанту на рачун Србије. У таквим околностима влада у Букурешту покренула је питање решавања добруџанског спора са Бугарима, који се завршно враћањем Јужне Добруџе Бугарској. Владу Богдана Филова је, поред решеног „добруџанског проблема“, у исправност одлуке да се сврста на страну Рајха додатно уверило приступање Мађарске, Словачке и Румуније Тројном пакту у новембру 1940. године.
Интереси Британије, Немачке, Италије и Совјетског Савеза за територију Бугарске појачавали су се са развојем ратних операција крајем 1940. и почетком 1941. године. Совјетски Савез је своје претензије ка Бугарској изложио на два места: у Берлину у новембру 1940. године, када је Молотов захтевао да СССР-у буду призната специјална права у Бугарској, и у Софији, истог месеца, када је тамо био послат помоћник комесара спољних послова СССР-а, Аркадиј Собољев, са предлогом да Бугарска и Совјетски Савез потпишу пакт о узајамној помоћи, на основу којег би Софија уступила Совјетима неколико пристаништа на Црном мору. Бугарској је, заузврат, била обећана источна и западна Тракија. Како је предлог био сличан онима које је Совјетски Савез понудио прибалтичким државама мало пре њихове анексије, а и да не би компликовала односе са Немачком, балканским суседима и Британијом, бугарска влада је и ту понуду одбила, остајући доследна политици неутралности. Предочавање совјетских интереса у Бугарској пред званичницима Рајха у Берлину није наишло на Хитлерово одобравање, штавише, совјетска понуда представљала је прво отворено размимоилажење између Москве и Берлина од потписивања пакта Рибентроп-Молотов.
Могућност Бугарске да настави са политиком неутралности смањила се са поразом Италије у Грчкој. Да би спасао италијанског савезника од потпуног пораза на југу Балкана, Хитлер је планирао продор немачке армије преко балканских држава уз додатни циљ да колебљиве Бугарску и Југославију придобије као чланице Тројног пакта. Од те две државе тражено је да пропусте немачку војску ка Грчкој и да том приликом приступе пакту са Немачком. Могућности за избор биле су сведене на минимум, британски предлог Бугарској да објави рат Немачкој гурао је земљу у директан сукоб са далеко јачим непријатељем (уз то и заслужним за повратак Добруџе у састав Бугарске), док Лондон, истовремено, није показивао никакав напор да се реше бугарски територијални спорови. Деловање Лондона у Бугарској свело се на неуспели покушај да преко лидера политичке групе „Пладне“ (БЗНС), Г. М. Димитрова (Гемета), на власт доведе антигерманску, односно англофилску владу, преко које би Брита нија радила на стварању општег балканског фронта. Бугарска је 1. марта 1941. године приступила Тројном пакту. Заузврат, министри спољних послова Немачке и Италије премијеру Бугарске уручили су писма којима су се обавезали да ће Бугарска у будућности добити излаз на Егејско море. Приступање Тројном пакту као последи цу је имало прекид дипломатских односа између Софије и Лондона.
Напад Хитлера на Совјетски Савез 22. јуна 1941. изменио је односе међу великим силама. Јапанска агресија на Перл Харбор у децембру 1941. године приморала је Америку да напусти политику изола ционизма и да се војно укључи у рат. Формирана је антихитлеровска коалиција, у којој су главну реч водиле Америка, Британија и Совјетски Савез. Влада Богдана Филова је 13. децембра 1941. објавила рат Британији и Америци, одржавајући истовремено дипломатске односе са СССР-ом.“
Промена односа снага у Другом светском рату 1943. године донела је промену и Бугарској, где је након смрти цара Бориса изабран је нови председник владе Божилов, који је у фебруару 1944. године почео преговарао са Сједињеним Америчким Државама о изласку Бугарске из рата.
„Британци су се све до октобра 1943. године, односно до Московске конференције министара спољних послова СССР-а, Британије и Америке, надали да ће њихова стратегија изградње балканске одбрамбене федерације бити могућа. На тој конференцији Совјети су се су протставили британском покушају изградње федерација на Балкану и у Источној Европи, а Черчилова замисао отварања другог европског фронта на Балкану дискредитована је у Техерану у децембру 1943. постизањем договора да други европски фронт буде отворен у северној Француској у мају 1944. године. Тако је од свих стратегија које су британски експерти развили од 1941. до 1943. године Черчилу преостала једино могућност помагања балканских партизанских покрета, рачунајући пре свега на оне њихове некомунистичке припаднике, са војима су потенцијално после рата могли да сарађују. Током прве половине 1944. године три британске војне мисије повезале су се са бугарским партизанима, снабдевши их извесном количином наоружања, али без икаквог успеха у покушају преузимања контроле над партизанским покретима, које су Совјети чврсто држали у својим рукама.
Настојања Америке да у Бугарској појача свој утицај преко владе Божилова, са којим би уговорили потписивање примирја, као и упорна Черчилова борба за отварање другог фронта на Балкану, противре чили су совјетским интересима у Бугарској. Због тога је Стаљин обновио дипломатски притисак на Бугарску, тражећи начин да је вој но нападне, чиме би и СССР стекао право да преговара о примирју.
Услед напредовања Црвене армије у Источној Европи и посебно због наглог дипломатског притиска који је Москва почела да врши на владу Божилова, Британци су, после пропасти својих максималних политичких циљева везаних за Балкан, покушали да од бране минимум интереса на том простору. У мају 1944. године Черчил је, мимо Рузвелтовог знања и упркос његовој политици да се сфере утицаја не формирају током рата, покушао да се са Стаљином нагоди око интересних сфера на Балкану. Предложио му је совјетски приоритет у Румунији у замену за британски приоритет у Грчкој. Бугарска је у британским плановима требало да остане „бафер зона“. Стаљин је захтевао и Рузвелтово мишљење поводом таквог британског предлога, демонстрирајући тиме савезничку лојалност према Американцима, а изложивши истовремено Британце непријатној ситуацији правдања својих поступака пред Рузвелтом. Рузвелт се са том поделом усагласио под условом да она траје три месеца и да се односи само на војна питања. Стаљин је договор „Румунија за Грчку“ прихватио, али је у Бугарској, независно од западних Савезника и предлога да она остане „тампон зона“, своје позиције појача-вао кроз партију и Отечествени фронт. Услед притисака Немачке да обустави преговоре са савезницима, премијер Божилов поднео је оставку. Од 1. јуна 1944. владу је водио Иван Багрјанов (у коју је био укључен и један комуниста, Дончо Костов). Почетком јуна 1944. године Савезници су већ имали договор, по којем су Бугарска, Румунија и Мађарска биле препуштене Совјетима.
Улазак совјетских трупа у Румунију 23. августа 1944. године на бугарску владу утицао је тако што је 26. септембра прогласила неутралност. Упркос све већем простору који се на политичком пољу отварао, западни савезници су успорили динамику преговора око пот писивања примирја са Бугарском, не желећи да компликују односе са Совјетима и знајући за њихове недвосмислене претензије ка Бугарској. Очекивали су да, заузврат, Совјетски Савез не би правио питање око територија на којима су Америка и Британија имале при марне интересе.
У Бугарској је 2. септембра 1944. године била састављена нова влада, која је после дужег времена била постављена на вишестраначкој основи, прозападне оријентације, на челу са Константином Муравијевим. Георги Димитров није веровао у могућност да та влада објави рат Немачкој, чиме би постала совјетски савезник, али Москви, с обзиром на чињеницу да се Црвена армија налазила у Румунији, више није ни била потребна кооперативна влада у Софији. Совјетски Савез је 5. септембра 1944. објавио рат Бугарској, прекинувши дипломатске односе. Неколико сати по објави рата, бугарска влада је прекинула дипломатске односе са Рајхом и затражила мир од Совјета, а сутрадан је објавила рат Немачкој, нашавши се тиме на кратко време у рату и са Немачком и са Савезницима. Црвена армија је на територију Бугарске ступила 8. септембра, пружајући својим присуством подршку припремљеном државном удару и учествујући активно у првим данима освајања власти.
Услед чињенице да је совјетска војска ушла на територију Бу-гарске и да је у Софији био извршен државни удар, Британци су у септембру 1944. године пред Совјете први пут изнели нови аранжман поделе утицајних сфера: договор из маја-јуна „Румунија за Грчку“ био је коригован новим предлогом „Бугарска за Грчку“. Ентони Идн је ипак још у јуну схватио да ће Бугарска вероватно припасти Совјетима, па се британска администрација концентрисала на израду стратегије задржавања Совјета у Бугарској јер су Британци морали своје позиције сачувати у Југославији, Грчкој и Турској. Коначни предлог британско-совјетске нагодбе Стаљину је био предочен у Москви 9. октобра 1944, када му је Черчил понудио процентуалну поделу Балкана, и у оквиру ње, поделу Бугарске: 75%-25% у корист Совјета.“
Договоривши се између себе о подели интересних сфера, Руси, Британци и Американци балканским народима, па ни Бугарској, нису планирали да после рата препусте суштинску самосталност у њиховим државама, него само формалну. У таквим околностима у Бугарској, оријентисаној ка СССР-у, завладали су њима идеолошки подобни комунисти.
Историјска читанка 