„Основни циљ комунистичке идеологије био је превладавање капитализма и стварање социјално праведног друштва путем индустријског напретка. Њихов модел друштва подразумевао је колективизацију пољопривреде, државно власништво над средствима за производњу, изградњу тешке индустрије, и централно планирање привреде. Та друштва је требало темељно модернизовати и, путем бољег образовања, здравствене заштите и социјалног старања, створити „новог човека“, на већем културном нивоу. Комбинацијом вере у напредак, еуфорије планирања и терора модернизације, требало је за кратко време трансформисати традиционална сељачка друштва у модерне индустријске државе.
Битан елемент привредног система и патриотског одгоја био је рад – право и обавеза сваког грађанина. У првим послератним годинама, 1,3 милиона младих мушкараца и жена у Југославији и пола милиона у Бугарској морало је да учествује у добровољним радним бригадама, на обнови и изградњи железница, индустријских предузећа и путева. Како је говорио Георги Димитров, „бригадирски покрет ће васпитати и очеличити новог Бугарина и нову Бугарку“.
Пољопривреда је колективизована у свим комунистичким државама. Милиони хектара земље у власништву банака, предузећа, цркава, велепоседника и фолкс-дојчера, подељени су ратним ветеранима и беземљашима. Сеоско становништво је уведено у задруге. Док је Југославија зауставила процес колективизације услед великих проблема у снабдевању и извесног приближавања Западу 1952, он се још и 1960-их и даље одвијао у Бугарској, Албанији и Румунији. Узор новог поретка на селу били су совјетски колхози, у којима су сељаци смели да задрже само најмањи удео власништва над земљом за личну потрошњу, а иначе су били приморани да раде на огромних пољопривредно-индустријским комплексима.
Најважнији инструмент привредне политике био је петогодишњи план. Комунисти су веровали да ће политичким усмеравањем привреде успети да превазиђу кризе хиперпродукције и социјалне неправде капитализма, који су сматрали анархичним и ирационалним. Све снаге су усмерили на форсирану индустријализацију, која је требало да људима обезбеди посао, задовољи потражњу за потрошним добрима и покрене самоодрживи привредни раст. Она је сматрана мотором благостања и једног потпуно новог, модерног друштва. У првим послератним годинама огромне суме су преусмерене из аграрног сектора у изградњу индустрије, у топионице гвожђа, фабрике челика, термоелектране и производњу оружја. То је створило незадовољство на селу, и у неким крајевима било је протеста, а понегде и устанака. Једино Албанија, у којој је индустрија још била рудиментарна, није у том погледу наступала подједнако енергично.
Огромне инвестиције у индустрију, при повољним условима глобалне коњунктуре, довели су до једног, до тада невиђеног, привредног раста. За двадесет година после рата у запањујућој мери је порастао бруто домаћи производ, Индустријска производња, продуктивност и реалне наднице. Тако су социјалистичке земље југоисточне Европе – као и цео континент – доживеле „привредно чудо“. Стопе раста су биле чак и веће од оних на Западу. Југославија је 1950-их година по расту индустријске производње од 13,83% била на светском врху, чак испред Јапана. Приходи су расли између 1953. и 1959. за 5,9% годишње. Измеду 1950. и 1977. бруто друштвени производ по константним ценама растао је по глави становника у Румунији за 8.3%, у Бугарској за 7,4%, у Југославији за 6,1% и у Албанији за 4,7% годишње. Грчка, која није била комунистичка, такође је имала значајан привредни раст од 5,2% годишње, чиме је претекла Шпанију и Португалију. То је довело до раста реалних прихода у Југославији, Румунији и Бугарској измеду 1950. и 1970. за више од 150%, што је било много више него у Пољској, Мађарској и Чехословачкој. У Албанији је доходак по глави становника између 1960. и 1981. порастао за службенике за скоро 40%, а за земљораднике за скоро 57%.
У тим околностима аграрна друштва југоисточне Европе била су из темеља промењена током две деценије после 1945. године. Пре Другог светског рата пољопривреда је чинила још око три четвртине укупне привредне производње, а у Грчкој скоро половину. Док је тада велика већина становништва живела од пољопривреде, 1960-их је регион – са изузетком Албаније – достигао тачку на којој је у аграрном сектору било мање запослених него у индустрији и услужном сектору. Крајем 1980-их аграрни сектор је производио још само између 10% и 16% бруто друштвеног производа Југославије, Бугарске и Румуније. Само је у Албанији тај проценат био несто више од једне трећине.
Од када је рат завршен, милиони људи су напуситили село ради трајног насељавања у граду. Многима је рад у индустрији био додатна зарада, и радили су ван свог места боравка, путујући на посао. Урбанизација је сматрана стубом модерног друштва и симболом напретка, са функционалним и монотоним стамбеним блоковима, стаљинистичким репрезентативним грађевинама и футуристичким небодерима, модерним болницама, универзитетима, библиотекама, хотелима, радиостаницама и стадионима. Настали су читави нови социјалистички „експериментални градови“, у којима су индустријализација и урбанизација паралелно текле, нпр. у бугарском граду Димитровград. Комунисти су изражавали уверење да ће „истовремено са растом огромних фабрика и термоелектрана [у Димитровграду]“, настати и стотине нових, сјајних људи, убеђених градитеља новог живота“. У Југославији Бугарској и Румунији 1980-их година живело је коначно више људи у градовима него на селу. Уосталом, тако је било и у капиталистичкој Грчкој.
Носећи стуб социјализма била је револуција у образовању, која је обухватала просвећивање, културно уздизање и борбу против религије. Јавне приредбе, вечерњи курсеви, уџбеници и медији требало је да народу усаде социјалистички, тј. „култивисан“ начин живота. Поред тога, образовање је спроводено и путем обданишта, школа, масовних организација, предузећа и комунистичких партија, као и медија и културних установа. Држава је финансирала позориште, оперу, музеје и продукцију књига, као и спорт, ради ширења своје представе о култури у народу.
Овом невиђеном образовном офанзивом Југославија је успела да смањи проценат неписмених у периоду од краја рата до почетка 1980-их година са 50% на 10%, а Албанија са 80% на 30%. Број универзитета је такође јако порастао. Тако је 1945. у целој Југославији било тек три универзитета и две високе школе, а у Албанији ни један. Три деценије касније, у тој вишенационалној земљи студирало је више младих људи по глави становника него у било којој европској земљи, осим у Шведској, Холандији и Совјетском Савезу. Албанија је такође озбиљно надокнадила свој заостатак, оснивањем шест универзитета. Са изградњом образовног система расла је и социјална мобилност: многи студенти потицали су из земљорадничких, радничких и занатлијских породица.
Према званичној идеологији, социјалистички човек је требало да буде васпитан у духу „пролетерског интернационализма и социјалистичког патриотизма“, а то је подразумевало „национални понос, осећај дужности и свест о одговорности према домовини“. „Нација и држава ће још дуго представљати основу развоја социјалистичког друштва“, објавио је један румунски функционер, „и то у потпуности одговара… међународној солидарности радних људи.“ Према томе, социјалистичка културна политика подразумевала је рад историјских истраживачких института и издавање вишетомних, волуминозних националних историја. Национални понос био је на посебан начин усмерен ка ранијим епохама. Тако је Бугарска славила празник Ћирила и Методија, уврстила средњовековне канове у пантеон националних хероја и почела да користи тему Бугарског царства као сиже филмова са историјском тематиком. Бугарски шеф партије, Тодор Живков, говорио је да без историјских владара не би било ни бугарске државе ни бугарске нације. У Румунији и Албанији историчари су се такође бавили важним периодима националне историје и наводним континуитетима од антике. Тако су Илири, Скендербег и националисти 19. века представљани као претече борбе за слободну Албанију. Поред тога, неговање фолклора – хорови и ансамбли народних игара – и проглашавање читавих градова за музеје, било је незаобилазан део социјалистичког одржавања традиције.
Просветитељски рад у социјализму био је посебно усмерен против реликта заосталости, што је, по схватању комуниста, била пре свега религија. Док су културне институције шириле атеистичку пропаганду, свештеници су били шиканирани. Водеће личности цркве провели су године у затвору или у кућном притвору. Ипак, верске заједнице и практиковање религије било је толерисано у извесним границама, уколико није било усмерено против режима. У Југославији је било укинуто шеријатско право, верске задужбине и школе биле су затворене, и женама забрањено покривање велом, као и у Турској. Државни социјалистички ритуали и церемоније заменили су крштење, поштовање икона и црквени брак. Између осталог, у Бугарској је слављен 9. септембар као „Дан револуције“, у Југославији 25. мај као „Дан младости“, а у Румунији 23. август као „Годишњица ослобођења“. Албанија је у томе отишла најдаље, тако што је спровела културну револуцију по кинеском моделу, и прогласила се 1967. „атеистичком државом“. Спојени су Божић и Нова година, божична јелка је постала новогодишња, а „Божић Бата“ – „Деда Мраз“.
Државни и партијски вође неговали су масовни култ личности, налик Стаљину. Они су обожавани као „народни хероји“ или „хероји социјалистичког рада“, и овековечени на уметничким сликама, статуама и бистама. Јосипа Броза Тита народ је славио уз маршеве и параде, махањем заставица и клицањем „ми смо Титови, Тито је наш!“, или певањем у хору „друже Тито, ми ти се кунемо!“ Његов званични дан рођења слављен је у тој вишенационалној држави као „Дан младости путовањем штафете по целој земљи. Николае Чаушеску уживао је да му ласкају као „сину Сунца“ и генију Карпата“, и да га сликају као „вођу“ са цептером и жезлом. У Букурешту је 1980-их година један цео стари део града морао да буде уклоњен ради изградње монстуозне владине палате, највеће грађевине у Европи.“
Историјска читанка 