Породица

Грчка породица је била моногамна. Наследство је дељено једнако свим синовима. Да се породична имовина не би распарчала, бракови су често склапани у оквиру уског круга рођака. Грађанске дужности жена биле су брак и рађање. У јавном животу нису имале самосталност. Били су под заштитом мушког старатеља (отац, муж, син, рођак). Нису могле да поседују имовину, нити да учествују ни у каквом послу вреднијим од једног товара јечма. У Атини од Солонових реформи жене нису морале ни да доносе имовину мужу – укинут је мираз.

„Није, наиме, хтео да женидба служи добитку и трговини, него да брачна заједница мужа и жене настане ради рађања деце и радости љубавног уживања.“

Плутарх, Успоредни животописи, Солон (20)

У односу на Атину другачији је био положај жена у Спарти, која је била чувена по слободи жена. То је наилазило на неодобравање истих оних филозофа који су Спарту идеализовали у сваком другом погледу. Филозофи, изузев Платона, су били сложни да су жене мање обдарене разумом од мушкарца. Жене су сматране емотивнијима. Веровало се да им је неопходна заштита. Делатност жена је била везана за домаћинство – Атињанке када би излазиле из куће имале су пратњу. Чињеница да нека жена ради ван куће представљала је или знак крајњег сиромаштва или доказ да није у питању грађанка.

„Тачка ослонца античке Атине померила се са породице на заједницу: ради тога су приређиване величанствене светковине и приредбе и подизана велика јавна здања за верске и политичке потребе. Атински мушкарац проводио је време на агори [тргу], окружен тим здањима. Насупрот томе, његов дом је био сив и неугледан: у демократији није било препоручљиво истицати се начином живота који одудара од начина живота већине. Усталом, мушкарац је живео  свој живот у јавности, а не у кући. То је био основни предуслов који је омогућио Атини да постане пример за идеалан тип античког града; подривање породице представљало је цену која је морала да буде плаћена за успешан бег из круга племенских и родбинских веза, а у правцу стварања новог вида друштвеног и политичког организовања.“

Озвин Мари, Живот и друштво у класичној Грчкој, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 264.

У прилог давању значаја заједници на уштрб породице сведочи и Солонов закон којим је уведена могућност тестамента.

„Солон је изишао на глас и законом о опорукама (тестаментима). Пре није било могуће опоручно располагати имовином, него су новци и кућа морали остати покојниковој породици; он, међутим, допусти да човек, ако нема деце, може свој иметак дати кому год хоће и тако пријатељству даде предност пред сродством а наклоности пред присилом те иметак учини власништвом поседника. Али опет није опоручна даровања допустио слободно и без ограничења, него само онда ако нису била учињена под утицајем болести и опојних средстава, ради избегавања пленидбе, под принудом или због наговора опоручитељеве жене. Сасвим је добро и долично судио да послушати некога мимо онога што је најисправније значи исто као и бити присиљен, па је изједначио превару с насиљем и угађање насладом с мучењем, јер то обоје може човека једнако распаметити.“

Плутарх, Успоредни животописи, Солон (21)

Солон је својим законима, који су били усмерени да отклоне неумереност, забранио претерано жаљење за покојником, али и да се лоше прича о покојнику, што је Плутарх сматрао хвале вредним из више разлога.

„А и богољубно је држати светима оне који су преминули, праведно је не дирати у онога кога више нема и политички је мудро не допуштати мржњи да вечно траје.“

Плутарх, Успоредни животописи, Солон (21)

Још бољи пример давања већег значаја заједници него породици је закон којим је Солон прописао да син не мора хранити оца ако га он није научио неки занат. Намера је била да се, због недовољно обрадиве земље за све Атињане и све већег броја странаца који су пристизали у славни град, уздигне углед занатима. Међутим, ту породицу ипак штити пропис по којем ни синови рођени од куртизана нису морали хранити свог оца.

„Јер ко избегава часни статус брака па узима к себи жену не ради деце него ради уживања, тај добива своју плату тиме што себе лишава сваког права на приговор синовима да га занемарују будући да им је само њихово рођење учинио срамотом.“

Плутарх, Успоредни животописи, Солон (22)

Дружење

„Поглед на свет класичног Атињанина подразумевао је да човек од угледа и части, онај који жели да буде прихваћен и цењен од својих суграђана, мора узети учешћа у друштвеном (политичком) животу заједнице; они који то не чине постају предмет презира. Ствари полиса, државе, града, заједнице, за Атињанина су и испред породице и испред родитељства, па је било уобичајено да се отац ујутро упућује на агору или у гимназију, док његове синове педагог спроводи у школу (школе). Педагог је могао много више времена провести са дечаком, па је и више од оца могао утицати на дечаково васпитање и образовање; јавни послови, од којих бруји сваки угао Атине, увек су у првом плану свима који желе да буду од части и угледа (а нема Атињанина који за тим не жуди).“

Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 97-98.

Грци су физички рад препуштали робовима и уживали су у доколици. Мушкарци су се дружили на гозбама (симпосион), где су уживали у пићу и разговору. Окупљали су се у приватним кућама. Током гозбе су лежали, ослоњени на једну руку. Служили су их робови и робиње, често бирани по лепоти. Вино су мешали са водом, у односу један према два или три. Постојала је и лагана закуска. На гозбама су успостављане везе духовне и телесне, било са неким од винопија или са младим робом. Ова врста разоноде била је аристократска. О тим гозбама су писали Платон и Ксенофонт.

Други вид јавног дружења било је окупљање у вежбалиштима (гимнасион, одатле реч гимназија). Вежбали су голи. Задржавали су се у разговору и емотивно се зближавали. Ни ту није било жена. По два чувена вежбалишта, Академији и Лицеју, назване су чувене филозофске школе Платона и Аристотела, које су ту настале.

Грци су, колико нам је познато, били први који су придавали значај спорту. Спортска надметања су одржавана на панхеленским светковинама. Најпознатије су биле у Олимпији на Пелопонезу. Такмичили су се у славу богова. Првог дана су приносили жртве Зевсу. Није било колективних спортова. Такмичили су се у трчању, бацању диска, копља, тркама двоколицама, песничењу… Последњег дана су уручиване награде. Биле су симболичне у виду венца од маслинових гранчица. Победнику су указиване велике почасти широм Грчке, јер се веровало да је за победу заслужна наклоност богова.

Јавне светковине су биле средишња тачка демократске културе. Народ је уживао на догађајима који су били спој гозби, верских доживљаја и уметничких остварења у виду позоришних представа. Богаташи су имали обавезу да финансирају јавне светковине и спортска надметања, као и опремање бродова. Они су се такмичили у приказивању своје дарежљивости према народу. Та дужност се називала литургија, што је, отприлике, значило „рад за народ“.