У класичном раздобљу, током 5. и 4. века пре н.е. Грци су живели у полисима (градовима-државама) дуж обала Средоземља. Приказ друштвеног живота у полисима мора бити ограничен на Атину и Спарту.

„Само за Атину располажемо подацима чија нам разноврсност допушта да до танчина проникнемо у начин живота њених становника. А ти подаци показују да је Атина била из основа нетипична, по томе што су унутрашњи односи у њој били разноврснији, а опет систематичнији, или, једном речју, далеко напреднији него у многим, ако не и у свим, другим грчким државама. Са друге стране имамо Спарту коју нам атински писци описују као супротност Атини, тако да видимо само она њена обележја која се разликују од атинских установа. Ред и послушност постављају се према безвлашћу и слободи, земљорадничка привреда према трговини и занатској производњи, слобода жена према атинским ограничењима. Тамо где нема разлика извори остају неми: писац на којег се највише ослањамо, Ксенофонт, у својој књижици о Спарти уопште не спомиње њено потчињено становништво – хелоте, зато што се ропство могло наћи свуда… Због свега тога остаје нам само да се усредсредимо на Атину и да се надамо да при том макар донекле описујемо и живот у другим, њој сличним градовима, заснивајући ту наду на уверењу да су грчки градови бар по тим основним друштвеним и привредним обележјима били сличнији једни другима него племенским и негрчким областима које су лежале око њих. Ипак, чак и када се ограничимо на само једно друштво, морамо да схватимо да се оно може посматрати из више углова: сваки појединачни сведок описаће свој свет на различит начин. Платонови дијалози живо описују Атину до најситнијих појединости, као свет младих, боголиких интелектуалаца који се састају по приватним кућама ради разговора и пијанчења са друштвом, шетају парковима у предграђу и пешаче до Пиреја да би присуствовали светковинама, слушајући излагања познатих говорника или филозофа који долазе из свих крајева Грчке. Чак и када Сократ у затвору чека извршење смртне казне, власти дозвољавају његовим пријатељима да га групно посећују и заједно са њим расправљају о оправданости бекства и природи живота после смрти. Најзад, Сократ испија кукуту [отров] смирено и разложно разговара док му удови лагано обамиру.

Међутим, током доброг дела раздобља које Платон описује Атина је водила један дуг и крвав рат у којем је бар половина становништва изгубила живот, добрим делом од једног изузетно тешког облика куге, који је остављао ожиљке чак и на онима који су га преживели и који је делимично био последица лоших хигијенских услова, пошто је велики број грађана био приморан да се, прво по летњим врућинама, а онда преко целе године, смести на сваком комаду слободног земљишта, па и на светим местима. У стварности путовање је било опасно и обично је избегавано, а пут до Пиреја мора да је био исто тако прљав, смрдљив и закрчен као и сиротињске четврти Калкуте. Ни атински затвори нису били онако чисти и човечни као што би се из Платонових дијалога могло закључити; а симптоми тровања кукутом не своде се на обамирање удова, већ обухватају гушење, веома отежан говор, конвулзије и неконтролисано повраћање.

Платонова Атина је идеализована слика која одражава стварност у оној мери колико и голе фигуре на Партенону одражавају рошаве и оскудно одевене сељаке који су их одоздо посматрали. Ипак, ако желимо да упознамо неко друштво, онда морамо да упознамо и идеале којима је оно тежило. Атичка комедија је за своје потребе узимала одређене појаве из свакодневног живота, чије је преувеличавање производило комичан ефекат; али, и ту можемо да се запитамо да ли су непристојности и сталне алузије на одређене телесне радње стварно били толико присутни у једном друштву које је жене држало у строгој изолацији или је можда по среди облик ритуалног опуштања који је био искључиво везан за позориште. Колико је жена заиста пило или тукло своје мужеве изван позорнице? Да ли су жене могле и да сањају о преузимању власти у држави. […]

Полис је у суштини био удружење мушкараца: грађани мушког пола удруживали су се ради доношења и извршавања одлука које су се тицале целе заједнице. Порекло ове појаве несумњиво је у области ратовања и права ратника да одобравају или одбацују одлуке својих вођа; развој полиса је заправо проширење тог обичаја на све облике друштвеног живота, са делимичним изузетком вере. Средишње место у животу сваког грчког града имала је политика, непосредно учествовање у разумском опредељивању између више претходно размотрених могућности…“

Озвин Мари, Живот и друштво у класичној Грчкој, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 250-252.

Мрежа удружења

„Развијени грчки град представљао је праву мрежу удружења: као што је уочио Аристотел, управо су удружења стварала оно осећање заједништва, осећање припадности, које је било суштинско обележје полиса: крвним родбинским везама одговарали су бројни облици политичког, верског и друштвеног окупљања и удруживања са одређеним циљем, без обзира на то да ли су у питању била путовање, пијанчење или сахрањивање.“

Озвин Мари, Живот и друштво у класичној Грчкој, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 256.

Странци

„Једна трећина слободног становништва није имала грађанска права. То су били стално настањени странци који су се називали метеци. У Атини су они морали да нађу заштитника из редова грађана и да се пријаве властима, а затим су плаћали малу боравишну таксу; заузврат су добијали и ефикасну законску заштиту и примали на себе већину грађанских обавеза, попут давања прилога за јавне фондове и финансирања трошкова за јавне светковине, као и дужност да служе у војсци: једино им није било дозвољено да ступају у брак са грађанима и да поседују земљу у Атини.“

Озвин Мари, Живот и друштво у класичној Грчкој, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 270.

Робови

„Мада немамо тачних података, број робова у Атини вероватно је био отприлике једнак броју слободних становника, то јест, износио је око 100 000. О друштвеном положају робова нема никакве недоумице: као што рече Аристотел, роб је био „оруђе које говори“ и господар је са њим могао поступати како жели, мада би само будала поступала лоше са својим оруђем; ако би неко други оштетио роба, накнада је ишла господару. Додуше, атинско право прописивало је да се сведочење роба може сматрати пуноважним, али само ако је извучено мучењем,  у складу са логиком да се роб може ослободити страха од свог господара једино тако што ће се у њега утерати још већи страх.“

Озвин Мари, Живот и друштво у класичној Грчкој, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 271.

Робове нису поседовали само они изузетно сиромашни.