Након средњег века уследио је период који историчари називају рани нови век – од краја 15. до последње трећине 18. века. Нови период карактеришу пораст броја становника, развој привреде, пораст друштвеног значаја грађанства и успостављање апсолутистичких монархија.

Процењује се да је у Европи 1500. године било око 80 милиона становника, а 1800. године око 180 милиона. Пораст становништва омогућили су повећање пољопривредне производње, унапређење здравствених прилика и боља исхрана становништва захваљујући различитом поврћу које је стигло у Европу из Америке.

Већина становника и даље је живела на селу и бавила се пољопривредом. Много малобројнији грађани су имали знатно већи друштвени утицај. Међу њима је такође било разлика између имућнијих трговаца, занатлија и банкара наспрам обичних радника. Богати грађани, захваљујући добром образовању, постајали су државни службеници, напредовали у служби и временом се изједначавали са племством, које је од раније било привилеговано на основу свог порекла. Привилегије почињу да се заснивају и на способностима, које се обично мере новцем, чиме се постепено из феудалног прелази у капиталистичко друштво.

„Крајем 15. века варошима је скоро свуда владала олигархија, патрицијат богатих трговаца и имућних људи. […] У највећем броју европских градова већина грађана је имала врло мало политичких права. Били су, такође, и веома сиромашни. […]

Сиротињске четврти градова у 16. веку биле су исто тако мрачне, пуне смећа, смрдљиве и нездраве као и оне гласовите сиротињске четврти из доба индустријске револуције. Хигијена је била примитивна и тек пред крај столећа су неке градске општине у Италији и Низоземској почеле да организују редовно чишћење улица и уклањање отпадних вода. Без обзира на то, градови су, посебно већи, могли да понуде много привлачности својим становницима, па чак и оном делу сиротиње који није имао разлога да се крије од власти.  Гостионице, позоришта и спектакли свих врста, проповедници у катедралама и огромне цркве чије су громке мисе могле да подигну људе онако како сиромашни и полуписмени сеоски свештеници никада нису ни покушали, солидарност и, понекад, помоћ у болести и несрећи, коју су еснафи обезбеђивали својим члановима и њиховим породицама – све је то привлачило људе са села у градове. Али је можда најважније од свега била драж погодних прилика које су се могле искористити. Популарност бројних прича о сиромашним младићима који су се одлучили да се обогате показатељ је таквих тежњи у стварности. Будући да дивови, сакривена блага и принцезе заточене у високим кулама, нису били стварни, ван бајки су и даље постојала четири главна начина за напредовање младог човека без утицајних веза: у цркви, војсци, прекоморским истраживањима и колонизацији и у граду. На сваком од та четири пута он је морао имати необично много среће и способности да би успео, а живот у граду је представљао најподобнији и најлакши начин да се то покуша.

Већина, наравно, није успевала.“

Х. Кенигсбергер, Џ. Моуз, Џ. Боулер, Европа у шеснаестом веку, Београд 2002, 104-108.