„Наши Шпанци, тако малобројни, јер никада није било више од 200 или 300 људи, а понекад само 100, па и мање, освојили су данас више територије него што је то икада раније било виђено, или више него што их имају сви правоверни или неверни владари. Писаћу данас само о ономе што се десило током освајања, а нећу писати опширно да не бих био досадан.“

Џаред Дајмонд, Пишке, микроби и челик – судбине људских друштава, Лагуна, Београд, 2022, 82.

Тауантинсујо

„Овај назив, који значи Царство Инка, састоји се из две речи Кечуа језика: тауа (четири) и сујо (држава). Географско средиште царства био је град Куско. Оно је на северозападу обухватало Чинчајсујо, односно данашњу Колумбију, на североистоку Антисујо, односно читаву амазонску прашуму, на југозападу Контисујо, односно перуанско приморје до Чилеа, и на југоистоку Коласујо, односно данашњу Боливију до севера Аргентине. Све у свему, царство се простирало на три милиона квадратних километара.

Први талас освајача, Писаро и његови саборци, није бројао ни две стотине људи (не рачунајући црначке робове и индијанске помагаче). Када су почела да пристижу појачања, они су већ задали смртни ударац царству од двадесет милиона становника. А то нису била примитивна племена, већ цивилизација која је достигла толико високи степен друштвеног, војног, пољопривредног и занатског развоја да се ни Шпанија у многом погледу није могла мерити са њом. А најзначајније у тој цивилизацији нису били ни путеви који су пресецали четири сује, односно области њене огромне територије, ни храмови или тврђаве, као ни систем наводњавања или сложено управно устројство, него нешто о чему сва сведочанства и летописи истоветно говоре: та цивилизација је успела да на том огромном подручју сасвим искорени глад, јер је била у стању да произведе довољно намирница, да их расподељује и доставља свим становницима. Ретка су царства у историји о којима се нешто слично може рећи.

Да ли су ватрено оружје, коњи и оклопи освајача довољни да објасне потпуни слом те цивилизације при првом сусрету са Шпанцима. Неке од тих ствари, које никада раније нису видели (пушке, барут, јуришни коњи), напросто су изазвали мистични страх и паралисали Индијанце, јер су помислили да се не боре против људи него против нерањивих богова, којима стреле  и праћке не могу ништа. Чак и да је то тачно, разлика у броју била је таква да је тај кечуа океан у једном налету могао да потопи освајаче. Шта га је спречило? У чему је стварни узрок тог пораза од којег се народ Инка неће никада опоравити? Истог часа када је њихов цар Атауалпу био заробљен, пре него што је битка и започела, његови ратници су одустали од борбе, као да их је паралисала нека магична сила. Вертикaлно и апсолутистичко устројство Тауантинсуја сигурно је било по њега погубније од ватреног оружја и мачева освајача. Ти Индијанци, који су пристали да буду побијени нису имали моћ да мисле својом главом, да доносе сопствене одлуке и ишта самостално предузимају. У томе се огледа разлика између две цивилизације која је пресуднија од разлике у оружју и броју ратника. Појединац није важан нити практично постоји у тој пирамидалној и теократској цивилизацији чија су постигнућа увек била колективна и безимена. Инке су обухватале ¾ Латинске Америке.“

Марио Варгас Љоса, Речник заљубљеника у Латинску Америку, Београд 2010, 429-435.

Пизаро и покоравање Инка

У Нови свет Пизаро је стигао како би се извукао из свог не баш светлог живота. Био је незаконити син капетана и девојке скромног порекла. Није му пружено образовање и до краја живота је остао неписмен. Претходно се издржавао чувањем свиња и ратовањем по Шпанији и Италији. Али те 1532. године, 57-огодишњи Пизаро је од шпанског краља добио племићку титулу и титулу управника провинције Нове Кастиље. Према Перуу је испловио 1531. године са једним бродом, 180 људи и 37 коња. Касније су му се придружила још два брода.

Када је стигао на обалу Пацифика ступио је у контакт са владаром огромног царства Инка. Веровало се да је владар Инка бог, син Сунца. Царство Инка се простирало на површини од 3 милиона квадратних километара и имало је око 20 милиона становника. Новоизграђена престоница Куско је била задивљујућа за Европљане. Већ деценијама су слушали да на југу постоји богато царство где људи једу и пију из златних посуда, јер злато кошта колико и гвожђе. Гласине су потакле Васка Нуњеза Балбоу, да поведе експедицију у потрагу за том земљом. Током потраге први је изашао на обале Тихог океана, али нову земљу није пронашао. Пизаро, који је Балбоу пратио на путу до обала Тихог океана, наставио је његову потрагу. Године 1532, након 8 година тражења, Пизаро и његових 168 људи стигли су у град Куско, престоницу царства Инка.

„Најдраматичнији тренутак у потоњим односима Европљана и америчких староседелаца одиграо се у првом сусрету цара Инка Атавалпе и шпанског конкистадора Франсиска Писара 16. новем бра 1532. године, у граду Кахамарка на перуанској висоравни. Атавалпа је био апсолутни владар највеће и најнапредније државе Новог света, док је Писаро представљао Карла V, цара Светог римског царства (познатог и као Карло I, краљ Шпаније), владара најмоћније државе у Европи. Писаро је предводио скупину од сто шездесет осам шпанских војника покупљених с коца и конопца, није познавао терен, није ништа знао о тамошњим становницима, није имао никакву везу са најближим Шпанцима (удаљеним око 1.850 км на север у Панами), а налазио се сувише далеко да би благовремено добио појачање. Атавалпа је био усред властитог царства са више милиона поданика, непосредно окружен својом војском од 80.000 војника, која је недавно победила у рату са другим Индијанцима. И поред тога, Писаро је заробио Атавалпу неколико тренутака након што су два предводника један другог први пут угледали. Писаро је осам месеци чувао свог заробљеника, извлачећи за то време највећу откупнину која је забележена у историји у за мену за обећање да ће га ослободити. Када је откупнина – злато у количини која је испунила одају величине 6,6 x 5,1 x 2,5 м – била испоручена, Писаро је погазио своје обећање и погубио Атавалпу

Заробљавање Атавалпе било је пресудно за европско освајање царства Инка. Мада би Шпанцима надмоћније оружје у сваком случају осигурало коначну победу, заробљавање је убрзало и бес крајно олакшало освајање. Инке су Атавалпу обожавали као богу Сунца, имао је апсолутну власт над својим поданицима, који су се повиновали чак и наређењима која је издавао док је био у ропству. Месеци који су претходили његовој смрти Писару су обезбедили време да пошаље одреде ради неометаног извиђања у друге делове царства Инка, а и да затражи појачања из Панаме. Када је након Атавалпиног погубљења најзад започела борба између Шпанаца и Инка, шпанска војска била је много опаснија.“

Џаред Дајмонд, Пишке, микроби и челик – судбине људских друштава, Лагуна, Београд, 2022, 80.

Групица лудо храбрих и безобзирних освајача је заузела огромно царство Инка, починила геноцид над становништвом и разорила њихов свет. Освајање Перуа је било још теже замисливо од освајања Мексика, јер је Кортес у Мексику имао могућност лаког добијања појачања. Пизаро, је у Перуу био удаљен 3000 километара од Панаме. Против себе и својих 168 људи је имао војску од скоро 100 000 војника. Цар Инка је веровао да влада светом и није га много узбуђивао долазак Пизарове дружине. Царство Инка се простирало од југа данашње Колумбије до западне Аргентине и средишњег Чилеа. Само век раније Инке су биле само једно племе које је контролисало само неколико села око Куска. Било је племена под влашћу Инка, који су приступили Пизару, у којем су видели реинкарнацију белокожног бога. Шпанци су своју шансу видели у уклањању владара Инка. Освојено је највеће царство у Новом свету. До тог царства је Пизаро дошао крчећи пут кроз прашуме, прелазећи преко високих врхова и кроз неке од најсушнијих пустиња на свету. Шпанци нису могли да живе у Куску на 3399 метара надморске висине. Зато је Пизаро утемељио нови град на обали Тихог океана и назвао га Лима.

„Током осам година Реконквисте, борбе Кастиље и Леона против Мавара, краљеви би овластили неког племића да прегледа територије ради ширења хришћанског простора на рачун Мавара, често због недостатка новца. У замену, Круна им је доделила одређене привилегије, након што су населили нове територије. Када је срећа у виду лутрије попут Америке запела за око Шпанији, прво што је пало на памет властима је да аутоматски пребаце неке традиционалне шпанске институције на нови континент. Аделантадоси су били један од њих. […]

Аделантадо је потписао уговор којим се обавезао да ће сам сносити све трошкове експедиције, а у замену је добио титуле генерал-капетана и судије. Такође је добио одређена овлашћења у командовању и управљању, као и део територије коју је требало да истражи. За мање од једног века показало се да овај систем не функционише и да је веома опасан. Због велике удаљености која их је раздвајала од Мадрида и због свог темперамента аделантадоси су тежили да постану потпуно независни, као што је био случај са Писаром и Лопеом де Агире у Перуу. Стога је ова врста управљања укинута и уместо њих су дошли чиновници, прво гувернери, касније намесници. Гувернери су управљали већим провинцијама, као што су Тукуман, Парагвај и Буенос Ајрес, али су били одговорни вицекраљу; у нашем случају то је био вицекраљ Перуа у Лими.“

Феликс Луна, Кратка историја Аргентинаца, Нови Сад 2015, 21.

Пре него што је Пизарова експедиција 1523. кренула на југ, договорио се са још двојицом о опремању и вођењу експедиције. Када је Пизаро постао господар Перуа они су затражили поделу царства на три дела, што је Пизаро одбио. Један од њих двојице је подигао побуну. Пизаров брат га је поразио и убио. Син убијеног Дијего де Алмагро је успео да убије Пизара 1541. године у 66. години његовог живота.

Шпанци су заузели највећи део јужне Америке, само део Бразила су заузели Португалци. Скоро 3 века Шпанци ће владати земљама јужне Америке. За разлику од северне Америке, где су белци готово потпуно истребили аутохтоно становништво, на југу су густина становништва и старе институције биле толико јаке да се нису могли смакнути у потпуности. Због тога је данас у Боливији, Перуу и Еквадору већинско становништво староседелачког порекла. Нису то чисти Индијанци, сви су се они мешали мање или више, али доминира староседелачки елемент. Очували су елементе староседелачке културе, почевши од језика.

---

---