„За српске земље, у којима се култура столећима обликовала према узорима из византијског наслеђа и европским достигнућима, османска освајања означила су тачку прекида са дотадашњим начином живота. Промене су биле толико велике и свеобухватне да су покренуле процес стварања новог идентитета за све народе – староседеоце на подручјима некадашњих српских земаља. […] Новине у култури исхране у српским земљама јасно се уочавају већ након првих продора Турака. […] Наравно, прихватање новина није се догодило као последица воље, жеље или потребе за променама. То је био чин условљен принудом у сваком погледу. Јер, процес прихватања умногоме другачије културе исхране одвијао се између немогућности да се домаћа традиција изолује у „суживоту“ у којем су се и привреда и култура одвијале према законитостима и обичајима османске – муслиманске државе, и настојањем да се уклапањем у новонастале околности обезбеди опстанак.“

В. Бикић, „Обележја културе “, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005, 203.

За разлику од градова, где су хришћани и муслимани међусобно продавали, куповали и изнајмљивали некретнине, села су била хришћанске енклаве које су, донекле, остале изван зоне директног утицаја османске културе. Османска кухиња се развијала у непрекидном процесу прихватања утицаја низ сваке области са којом је Царство долазило у додир. Тако се поред традиционалних номадских, у различитим видовима препознају елементи из кинеске, византијске и европске културе исхране.

У складу са правилом да хришћани не смеју да се истичу у односу на муслимане, подражавали су их. Према османском обичају јело се обично два пута дневно, око поднева и увече. Већина је мало јела за ручак, а више за вечеру. Трпеза је постављана доста ниско, на поду. Када је реч о простору за припрему јела, заједничко за све видове кухиње је огњиште у којем гори ватра преко читавог дана.

„Већ сами називи великог броја јела и пића тзв. „националних кухиња“ на балканским просторима сведоче о јаким турским, односно оријенталним утицајима. Они, заправо, датирају још из времена Византије, чија је култура представљала такође успешан спој балканских (грчких) и оријенталних елемената. Византију ће заменити Османско царство, чија ће владавина, као и различити утицаји, трајати столећима – најдуже у Македонији и Санџаку, а најкраће у данашњој Војводини. На карактер исхране утицале су, наравно, и нове етничке скупине које се досељавају на ове просторе, у првом реду Јевреји, Цинцари и Јермени. Прекодунавске области, међутим, од почетка 18. века улазе у сферу аустријског, односно немачког културног круга. Код нас се он називао просто швапски, по Швабама колонизованим током 18. и 19. века. Преко јадранске обале, опет, допиру венецијански, односно италијански утицаји.

Поред пољопривредних култура које су донели нови господари Турци-Османлије, почињу да пристижу и друге, из новооткривених прекоокеанских земаља: паприка, кукуруз, пасуљ, много касније кромпир и парадајз.“

О. Зиројевић, „Јело и пиће“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005, 233.

Већина становништва је живела од житарица, које су поред основе исхране представљале и основу пореза. Првим колачима могли би се сматрати погаче и уштипци, будући да су, за разлику од хлеба, били прављени искључиво од пшеничног брашна. Кукурузно брашно је трошено више од пшеничног, јер је било јефтиније. Од пецива најпознатији је био бурек, који се јавља у 16. веку. Осим њега од Турака су Срби прихватили и пилав, чорбу, мусаку, ђувеч, гибаницу, баклаву и друго.

Најзначајнија култура коју су на балканске просторе донели Турци био је пиринач. Он је после пшенице био најзначајнија намирница у османској исхрани. Бостан (дословно: врт, башта) под којим се код нас подразумевају диње и лубенице, требало би да је такође стигао посредством Турака, јер се у средњовековним изворима не помиње. Турци су били велики љубитељи воћа и слаткиша. Негде од средине 16. века на балканским просторима се јавља нова врста сира – качкаваљ. Млечни производ који су Турци највише трошили био је јогурт, односно кисело млеко. За припрему хране користили су се разни зачини. Почев од 14. века у Србији се користио и шећер. У Европу су га донели крсташи, тако да се брзо одомаћио на Кипру (1291), док је на Сицилију и у Шпанију доспео посредством Арапа. На османске просторе се увозио из Египта, са Кипра и из арапских земаља.

Од безалохолних пића као да је највише трошено шербе, које стари турски речници преводе као медовину. У добро заслађену воду (медом, касније шећером) стављани су разни мириси, односно воће. Трошена је доста и туршија у којој се киселило воће. Са Турцима је стигла на наше просторе и боза или буза, коју неки сврставају у пиво. Добија се врењем од разних житарица. О пиву, које је било познато у средњевековној Србији има мало вести. Вино је било значајан извор државних прихода. Отуда и прагматичан однос према његовој производњи, мада је муслиманима било забрањено конзумирање алкохолних пића уопште. Међу муслиманима је било и оних који су сматрали да се шеријатска забрана конзумирања алкохола односи само на вино, па су пили ракију. Арапи помињу ракију од 13. века.

Хлеб и вода сигурно су били основна храна обичног човека, уз бели и црни лук, који су се, као и купус свуда гајили у великим количинама. Јеле су се много и разне каше. Месо се трошило само о празницима, уз свеже или сушено воће и разне напитке. Риба је доста коришћена у исхрани, не само због поста, него и зато што је била јефтина. Много се постило – током четири велика поста, средом  петком и заветним данима, што је практично значило скоро половину године. Новоприспели кукуруз и пасуљ умногоме су поправили свакодневну исхрану народа.

„После успостављања аустријске власти и колонизације Немаца са обале Рајне, на подручју Баната и у прекодунавским областима уопште, долази до револуционарних промена у свим областима живота па, разумљиво, и у исхрани становништва, нарочито градског, и то, опет, код оног богатијег дела грађана. Ове промене временом ће, међутим, освајати и село. Тако ће у националну кухињу Војводине ући супе, сосеви, ћушпајзи, теста и јела од теста, салате, штрудле, кохови, торте, као и тзв. швапски сир, па путер, милерам и пиво, уз нове сорте грожђа, односно вина. Балканску у целини, па и српску националну кухињу уопште, и данас претежно чине јела и посластице оријенталног порекла, уз, наравно, незаобилазну турску кафу.“

О. Зиројевић, „Јело и пиће“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005, 257-258.