1. Јонски устанак
2. Маратонска битка
3. Термопилска битка
4. Битке код Саламине, Платеје и Микале
5. Делски и Атински поморски савез
6. Шта је било пресудно за победу Грка?

Најславнији догађај хеленске историје била је одбрана удружених хеленских полиса од моћног Персијског царства.

„После неуспеха отцепљења малоазијских полиса од Персијског царства у Јонском устанку, дошло је до персијске експедиције против Грчке, која је била одбијена код Маратона (490), углавном заслугом атинских хоплита [тешко наоружаних војника који су се борили раме уз раме у чврстој формацији, са штитом, копљем, оклопом за груди и потколенице и шлемом]. Нову офанзиву Персијанаца против Хеладе одбила је коалиција грчких држава под вођством Атине и Спарте у биткама код Саламине (480) и Платеје (479), чиме је била потврђена слобода матичне Грчке од претеће деспотије „персијских варвара“.“

Историја – Лексикон појмова, Београд 2010, 387.

У V веку пре н. е. Персијско царство је било највећа и најмоћнија држава. Грци су живели подељени у полисе. Под персијском влашћу били су и многобројни грчки градови на западној обали Мале Азије. Грчко-персијски ратови трајали су са прекидима током прве половине V века пре н. е. (499-449). Најзначајнији историјски извор о њима је Херодотова Историја. 

Јонски устанак

Сукоби су почели када су Хелени у Малој Азији покушали да се ослободе персијске власти. Побуна коју су повели позната је у историји под називом Јонски устанак (499-494). Тако је назван јер су водећу улогу у устанку имали јонски градови на челу са Милетом. Били су свесни да се не могу самостално изборити са персијском војском, па су побуњеници потражили помоћ у Хелади. Најпре су се обратили Спарти као најмоћнијем полису. Позвали су Спартанце да освоје Малу Азију и персијску престоницу Сузу, где се у царским ризницама налазило огромно богатство. Спартански краљ је упитао милетске изасланике колико траје пут од обала Мале Азије до персијске престонице Сузе. Када је сазнао да је за то потребно три месеца, одбио је да помогне побуњеницима. Потом су се побуњеници обратили Атињанима. Они су одлучили да подрже своју браћу Јонце.

„А онда је, 499. п. н. е., после скоро пола столећа подаништва, у Милету избила побуна. Њен непосредни циљ вероватно нису били у толикој мери Персијанци колико оне локалне грчке елите које су се ослањале на наклоност Персијанаца. Остали јонски градови на приморју Анадолије су се придружили побуни. Тако је дошло до једног кратког тренутка славе конфедерације познате под називом Панјонска. Спарта је то одбила. Али Атињани су понудили мали контингент јер иако Атина тада још увек није била поморска сила, она је имала неколико бродова у резерви а била је још увек, технички, вазал Персије [атински изасланици су тражили помоћ перисјког цара Дарија када је Атину угрожавала Спарта, захтевајући да се из Атине протера Клистен, крајем VI века пре наше ере]. Подршка је такоде дошла из Еритреје, маленог града-државе у јужној Еубеји. Чим су се побуњеници и њихови савезници састали у Милету, отпловили су на север обалом до Ефеса, искрцали се и одмарширали копном до Сардиса (данашњи Сард, Прим. прев.), бивше престонице краљевине Лидије а тадашњег седишта локалног персијског сатрапа. Нису успели да заузму тврђаву, али су подметнули пожар у граду пре него што су се повукли до обале. Тамо су потучени у персијском узвратном нападу. То је Атињанима и Еритрејцима било довољно, па су одустали од похода и отпловили кући.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 110.

У почетку су побуњеници имали успеха, али је 494. године персијска флота састављена од египатских и феничанских бродова поразила Хелене у бици код острва Ладе у близини Милета. Поразу су допринели лоши односи међу појединим грчким савезницима, као и недостатак јединствене команде. Милет је освојен и спаљен, а његово становништво, за пример другима, највећим делом побијено или продато у робље. Пад Милета означио је крај Јонског устанка.

„Према једној анегдоти коју преноси Херодот, када су вести о спаљивању Сардиса стигле до Дарија, он је прво питао ко су Атињани. Пошто му је то речено, каже прича, велики краљ Међана и Персијанаца посегао је за својим луком и одапео стрелу у ваздух, гласно узвикујући: „Дај, о Боже, да могу да казним Атињане“. Као и многе Херодотове приче, и ова је вероватно превише добра да би била истинита. Исто се може рећи и за њен наставак – да је тада Дарије наложио да му слуга свакога дана, пре него што би он сео да вечера, по три пута понови: „Господару, сети се Атињана.“ Али до 494. п. н. е. нови грабљивац на њиховом прагу на уму је сигурно имао грчке градове-државе западно од области Егејског мора.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 111.

Маратонска битка

Неколико година после слома Јонског устанка персијски цар Дарије је преузео велики поход на Хеладу. Изговор му је био да жели да казни Атињане јер су пружили помоћ побуњеницима. Толико је жудео за осветом да је, према предању, једном свом робу наредио да га за време сваког оброка подсећа на Атињане. Намеравао је да освоји читаву Хеладу.

Персијску флоту која је 492. кренула на Хеладу уништила је велика олуја код полуострва Атос (Халкидики). Следеће године уследио је нови поход.

„Исте, 491. године п. н. е., Дарије је разаслао изасланике у све грчке градове-државе на западној страни Егејског мора, позивајући их да му пошаљу обредне дарове земље и воде и тако се обавежу као његови вазали. Већина је послушала. Али у Атини су персијски посланици „бачени у јаму као преступници. У Спарти су гурнути у бунар – и речено им је да, ако желе земљу и воду за свог краља – нека одатле узму“.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 114.

Персијска војска, предвођена је 490. године пре н.е. бродовима прешла Егејско море и искрцала се на Маратонском пољу на Атици.

„Бродови су пристали уз широки пешчани залив у Маратону, на обали Атике најближој Еубеји [данашње острво Евија]. Маратонско поље било је идеално тло за персијску коњицу. Против ње је стала атинска градска војска, организована у фаланге и потпомогнута малом формацијом из беотијског градића Платеје. Пошто су схватили да ће се Персијанци неминовно искрцати, Атињани су послали гласника који је трчао до Спарте да затражи појачање. Феидипид, тркач, претрчао је растојање од скоро 240 километара за мање од два дана – али Спартанци су ипак нашли изговор да одлажу долазак све до после завршетка битке.

Под заповедништвом генерала Милтијада, који је био сведок борбе против Персијанаца током Јонског устанка, атински хоплити су кренули у јуриш против много веће персијске војске, трчећи. До краја дана Персијснци су се у нереду повукли на своје бродове и очајнички се отискивали у море. Тачно 192 Атињанина су изгубила животе у тој битки, како тврди Херодот.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 115.

У том боју су победу однели Атињани, иако су били знато малобројнији. Атињани, предвођени искусним војсковођом Милтијадом, храбро су се дали у трк и приближивши се персијским војницима неутралисали су моћ персијских стрелаца, који су били ефикасни само са раздаљине. Спартанци су у помоћ Атињанима стигли када је битка већ била готова.

„Победа је била резултат више разних околности, а пре свега атинске организованости и храбрости, дисциплине и патриотизма. Затим, победу је донео и поредак у граду који је омогућио да се на Маратонском пољу појаве физички добро припремљени људи, увежбани и дисциплиновани, који су истовремено били довољно богати да себе опреме скупим оклопом и оружјем. Ти су се људи осећали слободним, волели су своју отаџбину и нису пристајали на ропство. Коначно, поменута варварска охолост, ниподаштавање Грка и Атињана, знатно је ослабила Персијанце.

Ово је тренутак да застанемо и подсетимо се зашто учимо грчку и римску историју, историју класичне епохе. Нудимо следећи одговор: зато што су прво Грци, а потом и Римљани давали пример за неке од универзалних особина које су вековима обележавале идентитет ове цивилизације, коју некада можемо звати и европском: храброст, слободарство, патриотизам. Битка на Маратону управо је један од таквих примера. Убудуће ће се важне битке за слободу свих западних народа поредити са Маратонском. Тако, када две и по хиљаде година касније кажемо да је победа наше војске на Церу српски Маратон, образованом Европљанину мора да буде јасно на шта мислимо: у борби за слободу мала, организована и храбра Србија савладала је самоувереног, надмоћног и осионог непријатеља.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 77-78.

Према легенди, вест о победи у Атину је донео војник Филипид, који је претрчао пут од Маратона до Атине и умро од исцрпљености након што је својим суграђанима рекао: Победили смо! У његову част на првим модерним Олимпијским играма 1896. године у Атини уведена је атлетска дисциплина маратон, који се трчи у дужини од 42 километра и 195 метра, колико је растојање од Маратонског поља до Атине.

У годинама после Маратонске битке водећа улога у политичком животу Атине припала је чувеном државнику Темистоклу. Он је поставио темеље атинске поморске моћи. Захваљујући открићу нове среброносне жиле у рудницима на југу Атике, државна благајна је била пуна новца. Темистокле је успео да убеди народну скупштину да се тај новац, који је требало да буде подељен Атињанима, употреби за изградњу 200 бродова. Они су представљали окосницу атинске флоте која се у следећим деценијама борила против Персијанаца.

„Описиван као „човек јуначких особина, као и јуначког темперамента“, Темистокле се није либио манипулисања системом остракизма да би очистио своје поље деловања од супарника и ступио на највише изборне положаје у атинској држави. То што се за њега све преокренуло и што је постао жртва – десиће се касније. Али, срећом по Атину, то је био човек који се појавио 480-их година п. н. е., и постао један од најдалековидијих и најдело-творнијих политичких и војних вођа које ће тај град икада имати. Управо је Темистокле убедио Атињане да реше своја дуготрајна размимоилажења са Егином, да изграде нову утврђену луку у Пиреју (где је неколико природних пристаништа било погодније за одбрану него што је широка плажа у Фалерону) и да изграде од-говарајућу наоружану флоту ратних бродова. Све то се догодило између 483. и 481. п. н. е.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 117.

Термопилска битка

Даријев син и наследник Ксеркс преузео је други велики поход на Хеладу. Окупио је највећу војску у дотадашњој историји. Прешавши преко Хелеспонта (Дарданела), Персијанци су прошли кроз Тракију и Македонију и продрли у северну Хеладу. Већина хеленских полиса се удружила пред персијском опасношћу, и склопила одбрамбени савез, на чијем челу су стајале Спарта и Атина.  Ван савеза остале су области које су прве биле на удару варвара: Тесалија у севреној, Беотија и Локрида у средњој Хелади. Њихови становници нису веровали да се Хелени могу одупрети огромној персијској војсци. Због тога су признали врховну власт Персије.

Хеленима је било јасно да се персијским снагама, нарочито коњици, не могу супротставити на отвореном терену, па су одабрали узани Термопилски кланац, који је водио из северне у средњу Хеладу. Ту се 480. године одиграла чувена Термопилска битка. Хелени су предвођени спартанским краљем Леонидом (тада шездесетогодишњаком) два дана успешно одолевали нападима варвара. Трећег дана је дошло до кобног преокрета. Захваљујући издаји, Персијанци су дознали да се Термопилски кланац може заобићи једном планинском стазом. Када су Хелени сазнали да ће им варвари доћи иза леђа, Леонида је отпустио све савезнике. Само је са 300 Спартанаца остао у кланцу да га брани. Када су Персијанци напали Лакадемоњани су се јуначки бранили, јер су знали да их чека смрт. Када су им се мачеви поломили, наставили су да се бране голим рукама и зубима. На крају су сви изгинули.

„Из Тесалије је једини пут којим је војска могла да уде у јужну Грчку водио кроз уски кланац познат као Термопиле, где су се стене планине Оете готово сурвавале у море, наспрам врха Еубеје. Назив кланца значи „огњена капија“, због утврђеног положаја на коме се налазе термални извори. Данас се море повукло на неколико километара од обале, тако да је потребно да посетилац напрегне машту да би замислио стратешки значај тог места у оно време. Али далеке 480. п. н. е., по Херодоту, кланац између литице и мора био је једнак ширини од петнаестак метара и сужавао се на неким местима на ширину колског пута.

Спартанци и њихови савезници стационирани на копну укопали су се на једној страни кланца, док се флота коју су предводили Атињани окупила неколико километара даље на мору. Ни моћ Ксерксове пешадије ни његова коњица нису могли да крену против спартанских хоплита све док није иступио један Грк, житељ тог краја, и понудио да његовим људима покаже пут преко планине којим могу да затекну браниоце нападом из позадине. После те издаје највећи део војске је и даље имао времена да побегне на југ. Али Леонида, краљ Спарте, изабрао је да остане, заједно са три стотине својих најбољих ратника и малим одредом из Беотије да штити остале док се повлаче и да се бори до краја. Битка код Термопила, која је вођена у августу 480. п. н. е., заувек ће бити упамћена као свесна херојска жртва Леониде и „Три стотине“. У то време, за Спарту и неколико савезничких грчких држава које су се и даље опирале напредовању Персије, то је био катастрофалан пораз, јер је оставио отворен пут ка Атини, Коринтској превлаци и даље ка Пелопонезу.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 119-120.

Битке код Саламине, Платеје и Микале

После победе у Термопилском кланцу, Персијанци су упали у средњу Хеладу, палећи и пљачкајући градове и храмове. Атињани су били принуђени да им препусте свој град. Сви одрасли мушкарци су се придружили атинској флоти, док су жене и деца уточиште нашли на оближњим острвима Саламини и Егини. Темистокле је намамио Персијанце у теснац између Саламине и копна.  Ксерксу је послао једног свог роба са поруком да се Хелени спремају у бекство. Поручио му је да је он на његовој страни и да жели да победе Персијанци. У теснацу бројна надмоћ персијских бродова није долазила до изражаја. Након пораза Ксеркс је напустио Хеладу, али је војска остала и презимела у Тесалији.

Следеће 479. Хелени су победили Персијанце у копненој бици код Платеје у Беотији и поморској код рта Микале на западно обали Мале Азије. Персијанци су се после та два пораза коначно повукли из Хеладе. Хелени су успели да се одупру варварима и сачувају своју слободу. 

Делски и Атински поморски савез

Повлачење персијских снага из Хеладе означило је прекретницу у Грчко-персијским ратовима. Следећи корак у борби требало је да буде ослобађање хеленских градова на обалама Мале Азије. Спарта као копнена сила, без развијене прекоморске трговине, није имала интереса за овај подухват. Стога је иступила из савеза хеленских полиса и вођство у рату препустила Атини, која је располагала јаком флотом.

Године 478. основан је Делски савез, са седиштем на острву Делосу у Егејском мору. Чланови савеза заклели су се да ће имати исте пријатеље и исте непријатеље. Делски савез су чинили Атина, хеленски полиси са острва у Егејском мору и са обале Мале Азије. Циљ им је био наставак рата против Персије до ослобођења свих Хелена.

У почетку су сви чланови Делског савеза били равноправни. Полиси су давали одређени број бродова за заједничку флоту. Они који нису имали бродове давали су новчани прилог (форос) за савезничку благајну, која се налазила на острву Делосу. Водећа улога у савезу је припала Атињанима, који у имали највећу и најбољу флоту. Остале чланове савеза су постепено потчинили својој власти. Временом је све више полиса уместо бродова са војницима уплаћивао форос. Атињани су 454. године пре н. е. савезничку благајну пренели са Делоса у Атину. Тај догађај је означио прерастање Делског савеза у Атински поморски савез, чији чланови су у потпуности били потчињени Атини. Атињани су им наметнули демократско државно уређење и сами располагали форосом, необазирући се на протесте савезника. Правдали су се да на то имају право јер у рату штите чланове савеза од непријатеља. Коначно су сукоби Хелена и Персијанаца завршени 449. године пре н.е.

Шта је било пресудно за победу Грка?

„Персијанци нису ни у ком случају глупљи и гори од Грка. Нипошто. Они су само, као што сам већ испричао, у нечему били посебни. Док су се огромна источњачка царства вечно држала наслеђених обичаја и учења све док у томе не окоштају, дотле је у Грчкој, а поготово у Атини, бивало управо супротно од тога. Грци би готово сваке године долазили на неке нове идеје. Ниједна се институција не би дуго одржала, нити иједан вођа. То су искусили и велики јунаци персијских ратова, Милтијад и Темистокле. Најпре су их хвалили и величали и подизали им споменике – а онда их оптуживали, клеветали, протеривали.

Ово свакако није била добра особина, али је била део карактера Атињана. Увек тежити нечему новоме, увек покушавати нешто, никада не бити задовољан, сит и намирен! Тако се у главама људи маленог града Атине за свега стотину година после персијских ратова више тога изменило него у огромним источњачким царствима за хиљаду година. Oно што се тада смишљало, сликало, опевало, покушавало, о чему су разговарали и расправљали млади људи на трговима и старци у скупштинама, тиме се и дан-данас напајамо.“

Ernst H. Gombrih, Kratka istorija sveta za mlade, Beograd 2007, 51-52.

У наредном веку су Грци чак успели да освоје Персијско царство, предвођени Александром, краљем Македонаца, које чак нису сви ни сматрали Грцима.

---