Перикле и атинска демократија

Време од протеривања Персијанаца из Хеладе до избијања Пелопонеског рата било је доба највећег успона Атине. За њен успех у великој мери је био заслужан чувени државник Перикле (око 495-429), који је обележио период између Грчко-персијских (499-449) и Пелопонеског рата (431-404), укључујући и последње године првог и прве године другог рата.

Атинска демократија

О развоју државног уређења Атине пре Перикла

Перикле је потицао из угледне породице. Отац му је био заповедник у боју код Микале, а мајка му је била унука реформатора Клистена. Атина је под његовим водством постала најмоћнији и најлепши полис Хеладе. Његова моћ заснивала се на звању стратега, које је вршио од 443. године пре наше ере до своје смрти. У то време атинско уређење је формално био демократско, али је у ствари власт имао најугледнији грађанин. О томе је писао Плутарх у својој биографији Перикла.

„Док је Перикле био млад, веома се чувао да се суочи са народом јер се сматрало да својом спољашношћу наликује тиранину Пизистрату, а како је и у њега био глас угодан, а језик у разговору окретан и брз, најстарији су људи били запањени том сличношћу. Уз то је био богат и знаменитог порекла, те је имао веома моћних пријатеља па се бојао да га не погоди остракизам. Стога се није уопште бавио политиком, али је у својим ратним походима био храбар и предузетан. Но када је Аристид био мртав, Темистокле у прогонству, а Кимон својим ратним походима понајвише био забављен изван Хеладе, Перикле је одлучио и живо пригрлио народну ствар, те уместо мањине богаташа одабрао већину сиромашних упркос својој природи која уопште није била демократска, али се, како се чини, бојао да не падне у сумњу да тежи за тиранидом, а уз то је видео да је Кимон наклоњен аристократији и ужива личне симпатије аристократа. Зато потражи наклоност мноштва и тиме прибави себи сигурност и моћ против свог такмаца.“
Плутарх, Успоредни животописи, Перикле (7)

Перикле је допринео развоју атинске демократије. Увео је плате за државне службенике. Тиме државни послови за сиромашне Атињање више нису били губљење драгоценог времена. Најсиромашнији Атињани добијали су и неку врсту државне помоћи. Из државне благајне исплаћиван им је тзв. позоришни новац (теорикон) Кад год би посећивали представе добијали су одређену своту новца. Плату су добијали и атински војници и морнари. Новац за исплаћивање атинских магистрата и војске узиман је из благајне Атинског поморског савеза.

„Тукидид описује Периклову управу као доста аристократску јер је била „тек по имену демократска“, а уистину је власт била у рукама првог грађанина. И многи други тврде да је он био први од кога је народ дао завести на поделу освојене земље грађанима, на исплаћивање позоришног новца и на расподелу новчане награде за вршење грађанских дужности, па се тако научио на зло и тадашњом политиком од штедљива и радна народа постао расипан и необуздан. Нека се зато по самим чињеницама размотри шта је био узрок тој лошој промени!

У почетку је, наиме, Перикле, борећи се против Кимоновог угледа, настојао народ примамити себи, али како је био слабији богатством и новцем којима је Кимон придобијао сиромашније дајући сваког дана оброк сваком Атињанину који је то желео, облачећи старије и уклањајући са својих имања ограде да свако по својој вољи узима плодове, Перикле, надвладаван тим вештим демагошким поступцима, прибегао је деоби јавног новца. Подмитивши тако за кратко време мноштво исплаћивањем позоришног новца и судских дневница, те другим новчаним даровима и помоћима, испрва се њима [масом народа] служио против аеропашког већа којег није био члан јер није изабран жребом. […] а Кимон, под оптужбом да је симпатизер Лаконаца и непријатељ демократије, био је остракизмом прогнан иако је био човек који који богатством и пореклом ни за киме није заостајао, а осим тога је извојевао најславније победе над варварима и Атину напунио силним новцем и пленом. Толика је била Периклова моћ у народу.“
Плутарх, Успоредни животописи, Перикле (7)

Тако је Перикле задобио подршку народа захваљујући којој је преузео власт. У почетку је државом управљао по жељи народа. Приређивао је свечане представе, јавне гозбе и на друге начине забављао народ. Редовно је слао Атињање да оснивају колоније.

„Тако је из града као какав баласт уклањао просту светину која је била лења и од беспослице спремна на свашта, ублажавајући уједно тиме беду народа, а савезнике плашећи таквим суседством и постављајући им стражу да не мисле на побуну.

Оно што је Атини донело највише радости и украса, а осталом свету највише задивљеног чуђења и што Хелади једино сведочи да њена многоспомињана негдашња моћ и старо благостање није лаж, наиме дивота њених јавних грађевина, баш је то највише од свих Периклових политичких мера било предмет оговарања и клеветања његових непријатеља који су у скупштинама викали да на народ пада срамота и рђав глас што је заједничко благо свих Хелена са Делоса пренео к себи и да му је још најпристојнији изговор против тог прекора тај да је од страха од варвара заједничко благо оданде уклонио да би се чувало на сигурном месту. А тај му је изговор Перикле одузео, те Хелада закључује да очигледно трпи страшну увреду, чак тиранију, гледајући како „ми од њених за ратне сврхе утераних доприноса свој град позлаћујемо и гиздамо као ташту жену украшавајући га скупоценим камењем, киповима и храмовима од хиљада талената“.

Перикле је, опет, народу објашњавао да за новце не дугује рачуна савезницима јер их бране у рату и сузбијају варваре, а да за то не добијају ни једног коња, ни један брод, ни једног војника. Што савезници дају, то је једино новац, а новац не припада онима који га даје, него онима који га примају ако ови испуњавају то за шта га примају. Будући да је пак њихов град довољно снабдевен ратном опремом, треба његово обиље употребљавати за овакве ствари од којих ће, када буду довршене, имати вечну славу, а док се довршују, тренутно благостање тиме што се појави сваковрсна делатност и свакојаке потребе које буде сваку вештину, пружају рада свакој струци и готово да целом граду дају зараду, па се он тако из властитих средстава истовремено украшава и прехрањује.

Људи мужевне доби и у пуној снази добијали су обилна животна средства од државног новца служећи војску, а мноштво простих радника, који по Перикловој вољи нису били узети у војску, није требало ни да остану без удела у државним приходима, нити да примају плату за беспосличење и доколичење. Зато је народу предложио велики број замисли замашних градњи и нацрте дуготрајних подухвата који су захтевали учешће радника разних струка да би и онај део становништва који је остао код куће, не мање од оних који су служили као морнари, војници у утврђенима и на бојном пољу, имао правног основа да од државне имовине добија корист и део.“
Плутарх, Успоредни животописи, Перикле (12)

Да би било довољно новца за све Атињање који учествују у управљању државом, било је неопходно ограничити њихов број. Еклесија је 451. године пре н.е. на Периклов предлог донела закон да атинска грађанска права могу имати само они чија су оба родитеља били атински грађани.

„Када су говорници Тукидидове странке почели викати на Перикла да расипа новац и упропашћује државне дохотке, упита он у скупштини народ мисли ли да је много потрошено; кад они рекоше да је потрошено и превише, одговори: „Нека, дакле, не падну на ваш него на мој терет, па ћу на те зграде ставити посветни натпис у своје властито име“. Тек што је Перикле то рекао, било зато што су се задивили његовој великодушности или што су се такмичили са његовим частољубљем за славу тих дела, узвикаше се нека троши државне новце и плаћа трошкове ништа не штедећи. А најзад се подвргао с Тукидидом борби за остракизам и, претуривши сретно опасност, отерао њега у прогонство а противничка се странка распала.
Плутарх, Успоредни животописи, Перикле (14)

„Када је, дакле, тако сваки раздор био уклоњен и држава се некако смирила и потпуно ујединила, узео је Перикле у своје руке и град Атину и све што је од Атињана зависило: приносе, војске, тровесларке, отоке и море и к томе велику моћ коју су им осигуравали Хелени, а и велику моћ коју су им омогућавали варвари, превласт учвршћену потчињеним народима, пријатељством многих краљева и савезима са владарима. Али сам више није био онај исти, кротак пред народом и спреман да попушта жељама мноштва и угађа им као бродар ветровима. Штавише, оканио се попустљивог и гдекад млитавог управљања народом, које је налик на љупку и меку музику, те је у својој политици ударио у жице аристократске, чак краљевске. Том се политиком служио на највеће опште добро исправно и беспрекорно, те је народ понајвише доказима и упутима водио тако да му је било по вољи. Но кад је понекад народ показивао незадовољство, он је притезао узде и силом га вукао ка његовом напретку опонашајући посвема лекара који у замршеној и дуготрајној болести у згодан час допушта нешкодљиве ужитке, а онда опет према потреби примењује болне захвате и горке лекове који доносе болеснику спас. Јер у светини која има тако голему државу рађају се, дакако, свакојаке страсти, а Перикле је био једини који је поседовао природну дар да сваку од тих страсти вешто искористи. Нарочито су му њихове наде и страхови били попут кормила којим је правовремено суспрезао њихов пркос, а отклањао и храбрио њихову малодушност. Он је тако доказао да је говорништво, по речи Платоновој, вођење душа а главни му је задатак умешно поступање са ћудима и поривима којима је, као неким жицама и звуцима душе, потребан веома фин додир и ударац. Но главни разлог успеха није била једноставно снага његовог говора него, како вели Тукидид, углед што га је тај човек стекао својим начином живљења и поуздање у њега јер је свако знао да се он никаквим даровима ни новцем не да подмитити. Захваљујући њему, Атина је од великог града постала највећи и најбогатији, па премда је утицајем надвисио многе краљеве и владаре од којих су га неки тестаментом одредили старатељем својим синовима, своју имовину, какву му је отац оставио, није увећао ни за једну драхму.“
Плутарх, Успоредни животописи, Перикле (15)