Криза полиса у IV веку

Зашто је настала криза полиса и у чему се огледала?

Током Пелопонеског рата (431-404) Хеладу су захватила страховита разарања. Нарочито је страдала Атика, коју је обухватала атинска држава. Њу су Спартанци пустошили и током прве фазе рата (Архидамов рат, 431-421), када су Атињани избегавали одлучујућу битку жртвујући имања у Атици, и током последње фазе рата (Декелејски рат 413-404), када су Спартанци освајањем Декелеје стекли упориште на територији Атике. После рата број грађана Атине је драстично опао. Пораз Атине је такође тумачен као крај раздобља у ком је дошло до најсјајнијег процвата хеленске културе.

Као што то обично бива, након ратних разарања Хеладе током Пелопонеског рата, већина становништва је нагло осиромашила, а неколицина појединаца се нагло обогатила. Социјалне разлике су се повећале. Таква ситуација великих социјалних разлика доноси веће незадовољство народа.

Највеће количине богатства слиле су се у Спарту. У њој је постојао отпор елите према богатству које се у виду ратног плена и персијске финансијске помоћи слило у руке спартанских војсковођа. Прибојавали су се да ће богатство угрозити саме темеље спартанског друштва, које се заснивало на једнакости и скромности. По спартанској владајућој идеологији спартијати су били „једнаки“ и то не толико по једнаким политичким правима, колико по заједничком стилу живота који су делили, као и заједничком погледу на свет. То је подрaзумевало да имовинске разлике не смеју постати сувише велике. У Спарти је стога било забрањено поседовање племенитих метала, али су похлепни заповедници ову забрану лако заобилазили давањем злата и сребра на чување богатим храмовима ван Лаконије. Изразито конзервативна Спарта није пристајала да се прилагоди променама које је ново време доносило. Одсуство војних реформи је довело до пораза Спарте, а управо је на војном уређењу почивало и друштвено уређење Спарте.

Стечена средства су потом често улагана у разне послове, чиме се иметак додатно увећао. Аристотел је у својој Политици писао и о томе у чему се састоји вештина стицања богатства. Основу богаћења видео је у стицању монопола над производњом или продајом нечега, односно у одсуству конкуренције. Сматрало се да грађане бављење економијом, у жељи за стицањем личног богатства, одвлачи од бављења политиком, у интересу општег добра заједнице. Политику је Аристотел дефинисао као „практичну делатност која се бави организовањем људи да на најбољи начин уреде међусобне односе“.

Међутим, нису сви своје изненада стечено благо улагали у послове, него је доста трошено и искључиво на разне врсте задовољастава и луксуз, чиме су брзо ликвидиране чувена скромност и строгост спартанских обичаја. Али, исти ти прохтеви за сјајем и луксузом, „забављањем и разметањем“ како се изражава Платон у својој Држави, постали су уобичајна појава и у Атини и другим хеленским полисима, о чему сведоче и сачувани говори хеленских беседника и филозофа, као и друштвено ангажована дела хеленских књижевника (Аристофанове комедије).

Криза полиса се одражавала и кроз учестале грађанске ратове међу хеленским полисима, који су се протегли и кроз IV век. Оно што се у међувремену променило јесте природа самог рата. Војне операције и нове технике су сада све више подразумевале високо обучене војнике, који су били спремни да се током дугих временских периода боре на бојиштима која су се налазила далеко од куће. То је стајало у непремостивом сукобу са уобичајним схватање војске полиса као војске пуноправних грађана, будући да они нису располагали ни временом ни вештином потребном за овакав вид ратовања. Из тих разлога, војска састављена од грађана губи на значају, а тиме и грађански осећај дужности према полису.

Изгубивши тако своју унутрашњу снагу и живот, грчки полиси су као бледа сенка своје некадашње моћи постали лак плен за Македонију.

Проблем (не)јединства Хелена

Пелопонески рат је настао као реакција уплашених полиса јачањем Атине. Њен пораз су једва дочекали и неки атински савезници, према којима је Атина поступала као према поданицима. Стога су многи атински пораз доживели као ослобођење Хеладе. Међутим, Хелени су истовремено тежили и уједињењу целе Хеладе, као у време славних победа у Грчко-персијским ратовима. Само тако удружени, хеленски полиси могли би се одбранити од неке нове огромне стране опасности. Проблем је настајао око начина уједињавања Хелена. Уместо уједињења под страном влашћу (на пример Персије) или хегемоније, односно превласти најмоћнијег полиса над осталим слабијим полисима, хеленски полиси су тежили уједињењу у оквиру равноправне федерације. У таквом савезу сваки полис би сачувао аутономију у погледу унутрашњег политичког уређења, а приликом доношења одлука од заједничког значаја за савез свачији глас би био равноправан.

Превласт Спарте

Након победе над Атином у Пелопонеском рату (431-404), Спарта је постала најмоћнији полис у Хелади. Ратом измученој Хелади Спарта је постала хегемон, односно предводник. Лакадемоњани су сматрали да им најистакнутије место у хеленском свету припада због врлине и велике војне вештине. Иако им је углед знатно порастао пошто су Хеладу ослободили атинске тираније, убрзо је постало јасно да се суштински ништа није изменило. Некадашњи чланови Атинског поморског савеза сада су се нашли под влашћу нових господара. Лакадемоњани су свуда на власт доводили своје политичке присталице – олигархе, као што су раније Атињани подржавали присталице демократске странке. У сваком граду се о лојалности Спарти старао спартански војни гарнизон под командом посебног надзорника хармоста. Као и за време атинске превласти, полиси су плаћали данак Спартанцима, а свака непослушност строго је кажњавана. Све је било исто, само је спровођење било грубље и примитивније.

Положај Спарте се погоршао, када је покушала да прошири своју власт и на малоазијске градове. Ту се „ослободилачка мисија Спарте“ сукобила са интересима Персије, јер је у јеку Пелопонеског рата Спарта сама жртвовала слободу малоазијских градова, сагласивши се са тиме да као накнаду за неопходну персијску финансијску помоћ призна над њима власт персијског цара.

Спартанци су најпре помогли поход лидијског сатрапа Кира (402/1), који је покушао да преузме царску власт од свога брата. Кир је могао да рачуна на подршку Спарте, јер је као врховни персијски заповедник Мале Азије дао одлучујући допринос лакадемонској победи над Атином у Пелопонеском рату. Киров поход се завршио неуспехом. Након тога су се малоазијски градови, којима се нови сатрап светио, обратили за помоћ Спарти. Реакција Спарте представљала је опасну авантуру победника из 404. године, који је опијен славом преценио своје привремене успехе и своје реалне снаге. Малоазијски сатрапи су почели да помажу покрет отпора Спарти у Хелади.

Град Теба у области Беотије је постао главни центар опозиционих окупљања против спартанске превласти Хеладом. Тебанци су током Пелопонеског рата били спартански савезници. Теби је Пелопонески рат вишеструко погодовао. Нити је Беотија била изложена већим ратним разарањима, нити су Беоћани били умешани у борбе које су коштале много живота. Штавише, Тебанци су успели да се окористе тим истим ратним дејствима тако што су пљачкали суседну Атику и током Декелејског рата за мале паре куповали атинске робове и имовину. Све је то подстакло привредни напредак, који ће заједно са припајањем богате Платеје и порастом броја становништва омогућити стварање војне силе.

Сада су се Атињани одазвали позиву Тебанаца за савез у борби против Спарте. Неуспех Спартанаца да савладају Тебанце охрабрио је на устанак и друге хеленске полисе. Рат који је уследио (395-386) назван је Коринтски, јер су савезници покушали да блокирају излазак Спарте са Пелопонеза, заузевши Коринтску превлаку која је спајала Пелопонез са Атиком и средњом Грчком. Хелада се нашла подељена на таборе демократских и олигархијских полиса. Демократски полиси су занемарили своје раније сукобе да би збацили превласт Спарте. Велику улогу у слабљењу Спарте одиграла је и помоћ (војна и финансијска) Персије њеним противницима. Тако је и утицај Персије у Хелади порастао. Захваљујући новцу који су добили од Персијанаца, Теба је постала први полис који је ковао златан новац, а Атина је добила могућност да сноси расходе исплате дневница за учешће у народној скупштини. Уместо народних војски за обе стране су ратовали унајмљени војници. Једнима је то омогућавао плен од претходне персијске помоћи, а другима актуелно персијско помагање.

Али, Персији, која је помагала слабљење Спарте, није одговарало ни претерано јачање Атине. Обнављање атинске поморске државе за Персијанце би престављало већу опасност него спартанска превласт. До преокрета долази када су се Атињани, већ уверени у своју победу, ступили у пријатељске односе са одметницима од персијске власти – владарима Кипра (подигао устанак) и Египта (осамосталио се 404. године). Толико широка политика Атине била је изван граница њене моћи. Чим су Персијанци обуставили финансирање Атине, њена благајна се потпуно испразнила. Атински стратези су, да би обезбедили неопходна средства за даље ратовање, почели спартанским методама да пљачкају малоазијске градове, укључујући и оне који су били пријатељски настројени према Атини. Спартанска дипломатија је привукла Персијанце на своју страну. Рат је завршен такозваним „Царским миром“, чијих одредби је испуњење гарантовао персијски цар. Ко би се усудио да прекрши овај мир суочио би се са претњом напада персијског цара. Улога контролора испуњавања одредби мира припала је Спартанцима. Противници Спарте морали су да распусте своју војску и савезе. Хелада се поново нашла под хегемонијом Спарте, а малоазијски Хелени под влашћу Персијанаца. „Царски мир“ из 386. остао је упамћен као срамно понижење за Хеладу. Након некадашње победе у Грчко-персијским ратовима, сада су Хелени морали пристати да им Персијанци одређују међусобне односе.

Други атински поморски савез и период превласти Беотије

Спартанску хегемонију угрозило је формирање Другог атинског поморског савеза. То се десило 378. године пре н.е. (тачно век од оснивања претходног атинског поморског савеза). Предлог о оснивању савеза који су Атињани упутили, позвао је Лакадемоњане да Хеленима дају аутономију, док је споразум изричито изостављао све Хелене и варваре који су били поданици персијског цара. Позиву се одазвао велики број хеленских полиса са егејских острва, трачких обала, а касније и јонских обала. Једина копнена сила у савезу биће Теба. Овај Други атински поморски савез окупљао је најпре полисе незадовољне спартанском хегемонијом и био је организован по далеко повољнијим условима за савезнике од старог Атинског поморског савезa из V века.

„Надовезујући се у организацији Другог поморског савеза на искуства Делског савеза, односно Атинске поморске државе, Атињани су настојали да избегну оне његове особине због којих су у 5. веку постали омрзнути читавој Хелади. У складу одредби Царскoг мира, чланице савеза задржале су аутономију, а сама Атина стајала је поред савеза, а не као некада изнад њега. Створено је једно савезно веће (Синедрион) у којем су све чланице савеза, без обзира на величину и моћ, располагале само по једни гласом. Веће се састајало у Атини, али она сама у њему није била заступљена. Уместо тога, свака одлука Већа је после изгласавања разматрана у атинској Народној скупштини, која ју је морала потврдити како би ступила на снагу. Ово необично двојство у управљању савезом требало је да, с једне стране, спречи превласт Атине над њеним савезницима, док је, с друге стране, Атињанима требало да пружи слободу деловања у спровођeњу војних задатака.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 392.

Договорено је и да атински грађани не смеју да поседују непокретну имовину на територији својих савезника. Овај савез је омогућио Атини да поново постане водећа поморска сила Хеладе и знатно побољшао њено финансијско стање.

Временом, долази до приближавања ратом измучених Атине и Спарте. Када је изгледало да ће се договорити о повратку на стање од пре Пелопонеског рата, када је Спарта била главна копнена, а Атина поморска сила, појавила се трећа сила. Спартанску хегемонију је коначно окончао пораз од малобројније војске Тебанаца код Леуктре у Беотији 371. године. Тада почиње период превласти Тебе, која се налазила на челу Беотског савеза.

Отпор јачању Тебе удружило је Атину и Спарту. Два некадашња такмаца у неумољивој борби за превласт у Хелади склопили су споразум на темељу једнакости, која је требало да буде обезбеђена тиме што је на смену свака страна сваких пет дана била главнокомандујућа.

Тебанци не само да су савладали Спартанце, него су и упали на територију Пелопонеза. Ослободили су Месенију спартанске власти и угрозили и саму Лаконију, па је први пут у историји и Спарта била угрожена. Главна одлика раздобља тебанске превласти јесте настојање Тебе да свој утицај прошири на Пелопонез и зада смртни ударац Спарти. Победа Тебанаца охрабрила је бројне друге хеленске полисе да јој се придруже. Против Спартанаца устају и поједини полиси на Пелопонезу. Уз помоћ Тебе, од Спарте се ослободила Месенија. Тако је Спарта после два века изгубила трећину своје територије, која је уз то располагала бројним хелотским становништвом и плодном земљом. Спарта се више никада неће у потпуности опоравити. Заслуге за ове успехе припадају тебанском војсковођи Епаминонди, који је увео новине у ратну тактику. Увео је коси бојни ред, који је тежиште напада пребацио на лево крило. Када је он смртно рањен 362. године у бици код Мантинеје на Пелопонезу, завршен је и период превласти Тебе. Савременицима су сматрали да је кратки период хегемоније Беотије представљао један од најсветлијих моменaта у историји Хеладе, јер је изгледало да се овде делимично остваривала тежња за уједињавањем под условима равноправности чланова федерације, тежња која се већ одавно јављала у разним крајевима Хеладе.