„У Атини су се нове демократске институције бориле да изађу на крај са обновљеним напетостима на унутрашњем плану.

Значајна новост, наизглед уведена као нека врста сигурносног вентила, први пут је испробана две године после победе на Маратону. Одређеног дана, сваки грађанин је позиван да испише на одбаченом комаду разбијене посуде име онога кога би волео да види протераног из града на следећих десет година. Тај поступак је добио име остракизам, према грчком називу те крхотине на којој су имена писана или означена бојом (остракон). Многи од тих примитивних гласачких окрајака опстали су до данас, а са њима и докази да лажирање гласања сеже далеко у прошлост, пре настанка савременог гласачког листића. Из залихе од скоро две стотине крхотина на којима је написано једно исто име, археолози су идентификовали рукописе само четрнаест особа. Још више од тога ипак запањује идентитет њихове жртве. То је једно од најчувенијих имена читаве грчке историје: Темистокле.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 117.

Остракизам је био политичка мера карактеристична за атинску демократију. Ова мера је првобитно била уперена против људи који су желели да обнове тиранију у Атини, али се убрзо почела злоупотребљавати као средство политичког разрачунавања међу неистомишљеницима. Вешти политичари су помоћу остракизма успевали да се реше својих највећих противника. Када је требало прибећи остракизму сазивана је еклесија (народна скупштина). Окупљени грађани су на комадићима црепа (остракама) исписивали име човека који, по њиховом мишљењу, представља опасност за демократију и треба да буде протеран. Атињанин чије име ја највише пута било записано је морао да напусти град у року од десет дана и да у изгнанству проведе десет година.

„Остракизам је била казнена мера прогонства у неким градовима античке Грчке (Аргу, Мегари, Милету) и особито у Атини. Увео ју је атински законодавац Клистен крајем VI века пре наше ере, а примењена је први пут 487. пре наше ере. Служила је као важно средство против увођења тираније јер су се њоме привремено удаљавали премоћни појединци. Гласовало се тајно, без предложених кандидата, на комадићима црепа (óстрака). Право гласа имали су сви грађани, а морало је гласати најмање 6.000 гласача да би гласовање било важеће. Онај грађанин чије се име најчешће нашло написано на комадићу црепа морао је бити прогнан из града на десет година. Својом имовином и даље је могао слободно управљати. Од истакнутих особа у Атини таква је судбина задесила Мегакла, Аристида, Темистокла, Кимона и Алкибијада Старијег. Скупштина је могла посебном одлуком скратити рок прогонства и прогнаног позвати да се врати у град.“

Анте Јурић, Појмовник грчке антике, Загреб 2014, 285. (цитат је прилагођен српском језику)

Остракизмом су се Атињани служили да умање углед и превелику моћ појединаца који су се утицајем сувише уздигли изнад демократске једнакости.

„Остракизам није представљао вид санкције некаквог преступа, већ начин да се грађани ослободе љубоморе – осећања које се задовољава понижавањем изузетних појединаца.“

Плутарх, Успоредни животописи, Темистокле (22)

---