Стогодишњи рат је био сукоб француске династије Валоа и енглеске династије Плантагенет око наслеђа француске династије Капет. Трајао је (са прекидима) 116 година, од 1337. до 1453. године.

Енглески краљеви су због сродничких веза истицали право на наслеђе француског престола, а француски краљеви су настојали да одузму Енглезима територије у Француској. Сукоб се углавном водио на тлу Француске. Боље организовани Енглези су у почетку бележили успехе, па се енглески краљ Едвард III (1312-1377) крунисао краљем Француске 1340. године, јер је његова мајка била сестра претходног француског краља (Филипа IV Лепог).

Све до Едварда III француски је био главни језик енглеског племства (још од доласка Нормана из Француске 1066. године), али је Едвард III то променио 1362. године доневши закон по коме је енглески постао службени језик у судовима. Француски, језик племства, постао је језик непријатеља, и замењен је народним, енглеским језиком.

Погинулих у рату није било много, али је рат убрзо попримио облик пљачке и отимачине. Војници (а и витезови) на обе стране су прионули на пљачку и харање по селима, палили куће и летину, убијали људе и на све могуће начине отежавали и онемогућавали комуникацију. Енглези су пустошили француску територију, онемогућавајући француског краља да повиси порезе и тако дође до додатних прихода за вођење рата. Пустошењима су слали поруку да краљ француски није у стању да испуни своју главну дужност – заштитити своје вазале.

Француска војска је била витешка (циљ добити откуп за заробљеног витеза), а малобројнија енглеска је настојала побити што више непријатељских војника. Енглески стрелци су задавали проблеме француским коњаницима. Током овог рата дошло је до преласка са старих средњовековних феудалних војски витезова на најамничку сталну војску. Променом начина ратовања смањује се зависност краљева од подршке најмоћнијих  феудалаца. Стална војска под командом краља постаје ослонац његове власти. Монарси су тако постали апсолутни господари.

„Стогодишњи рат (1337-1453) донео је коначни преображај западноевропског витеза од вазала-земљопоседника у професионалног војника. […] Витез је, на крају, инкорпориран у сталну војску нових националних држава, где је убрзо изгубио свој идентитет. Његов утицај на понашање и морал каваљерства (недовољно одређена реч која се некад односила на сам витешки сталеж, некад на раскошност турнира и хералдике, а некад на витешки начин опхођења) дуже је трајао. Титула витеза сачувала се као нижи ранг племства и као грађанско или почасно војно одликовање. Раскош је још дуго била популарна, посебно у краљевским круговима.“

Франсис Џајс, Витезови кроз историју, Београд 2003, 15-16.

Током Стогодишњег рата у Европи се први пут појавило ватрено оружје. Топ и барут су стигли из Кине, преко муслимана, у првој половини 14. века. Тиме су се могли нападати и зидине замака и градова. Крајем рата артиљерија је добила главну улогу, у односу на доминантну коњицу у феудалним трупама.

Енглези нису имали довољно војске да држе велику територију Француске дуго под окупацијом. Јединственије организована држава Енглеска је дуго одолевала знатно многољуднијој Француској. Рат се завршио протеривањем Енглеза из Француске. Остала им је само лука Кале.

Стогодишњи рат је био завршетак дуготрајног сукоба две главне европске монархије, који је трајао од 12. века (када је Хенри Плантагенет објединио под својом влашћу француску Нормандију и Енглеску). Енглески краљеви су у својој титули наводили и да су краљеви Француске све до 1808. године.

Током Стогодишњег рата прославила се Јованка Орлеанка, а много људи је страдало од куге.

Литература: Сидни Пеинтер, Стогодишњи рат, у: Историја средњег века, Clio, Београд 1997, стр. 371-417.