Формирање владе у Србији све до Устава из 1888. године није зависило од подршке већине у Народној скупштини, односно од избора народа, него од воље владара. Оснивање политичких странака законом је дозвољено 1881. године. Убедљиво највећу популарност у народу имала је Народна радикална странка, која за краља Милана Обреновића није била прихватљива са својим радикалним идејама, па им није давао мандат за састављање владе. Врхунац сукоба краља Милана и радикала представљала је Тимочка буна (1883). Отпор народа краљ је угушио војском. Његова моћ је била у зениту. Вође радикала су осуђене на дуготрајне робије или смртне казне, због чега су многи побегли из земље. Уточиште које им је пружила Бугарска је био један од повода за Српско-бугарски рат 1885. године. Након пораза у рату, углед  краља Милана је био пољуљан. Спремао се за повлачење са власти. У склопу тих припрема је покренуо питање новог устава.

Краљ Милан је питање новог устава покренуо два дана након развода, чиме је успешно скренуо пажњу јавности са формалних неправилности свог развода од краљице Наталије, која је убрзо заборављена од народа који је имао симпатије према њој. Пре него што власт препусти малолетном сину, краљ је хтео да умири радикале, као највеће противнике династије, доношењем новог устава.

Краљ Милан Обреновић је успео да окупи представнике све три политичке странке да се договоре (компромисно) око новог устава. Почивао је на принципима демократије и парламентаризма. Уведено је скоро опште право гласа за све мушкарце (до тада је постојао већи имовински цензус). Уведена је тајност гласања, што је омогућило већу слободу избора. С циљем да народни посланици буду стручнији, уведена је одредба по којој су из сваког округа бирана по два посланика са факултетском дипломом. Посланици су морали бити старији од 30 година. Уведена је локална самоуправа. Проширене су независност судства и слобода штампе.

„Демократичност Устава утврђена је суштинским одредбама: гласање је било непосредно и тајно, иако се размишљало и о јавном, будући да је оно сматрано достојнијим слободног човека, бирачко право имали су мушкарци с навршеном 21 годином живота, цензус је толико смањен да је могло гласати 85,4% сељака, а право гласа није дато женама, официрима и војницима стајаће војске, робијашима, продавцима и купцима бирачких гласова. На-родна скупштина, бирана сваке три године, добила је право законске иницијативе, искључиво право доношења закона, пуно буџетско право, право интерпелације и анкете. Ради њеног квалитетнијег рада, уведена је одредба по којој су у сваком округу бирана по два посланика са факултетском спремом. Краљ је и даље указом постављао владу, али је Народна скупштина имала могућност да је обори, ако не би била задовољна њеним радом. Осигурано је право слободног изражавања политичког мишљења и удруживања, као и слобода штампе. Министри су за учињена дела одговарали пред законом, судовима је гарантована независност, а државна управа уређена је на принципима локалне самоуправе. Носилац највишег суверенитета постала је тзв. Велика народна скупштина, преузета из дотадашње демократске традиције, која је имала двоструко више посланика од „обичне“ и најшира овлашћења: право да доноси одлуку о престолу, ако династија остане без наследника, право да бира намеснике у случају краљевог малолетства и право да пристане на промену граница. У свести целог народа, Велика скупштина је тиме била изнад владара и изнад Устава. Радикали су се тако изборили за парламентарна начела до којих им је било највише стало: народну сувереност, опште право гласа и јаку скупштину. Напокон, и краљ и Народна скупштина морали су да све уставне одредбе приме „од корица до корица“.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 60-61.

„Борба између краља Милана и радикала била је борба између два типа државног уређења. С једне стране, лични режим, бирократски систем, стајаћа војска, – с друге стране, парламентарни режим локална самоуправа, народна војска. Краљ Милан није одржао лични режим [уведен је парламентаризам 1888. уставом], али је одржао бирократски систем углавном [уставом од 1888. године је уведена локална самоуправа, али подељена између народних представника и државних чиновника], а стајаћу војску потпуно [решено још гушењем Тимочке буне]. Парламентарни режим, који је захваљујући радикалима победио, имао је да се накалеми на једну бирократско-милитаристичку државу.“

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига III, Београд 1934, 477.

По уверењу краља Милана устав је био претерано слободоуман и по њему се није могло владати. Требало је да умири радикале до пунолетства краља Александра. Након тога је Милан предвиђао безвлашће и свој повратак на престо са диктаторском влашћу (као што се десило након абдикације кнеза Милоша, пола века раније). Устав је требало да докаже непрактичност идеја радикала и утре пут краљевској диктатури, или Александра или Милана.

План краља Милана је био да за време малолетства краља Александра владу добију радикали по слободоумном уставу. Тиме би се постигло истовремено и да они, главни противници династије, не раде против династије и у пракси би се видело да слободоумне установе нису за Србију. Да за време радикалског режима не би било непријатних изненађења за династију, режим је требало ставити под надзор намесништва оданог династији (краљ Милан је изабрао за чланове искусног либерала Јована Ристића и двојицу њему поузданих генерала).

Доношењем за то време модерног устава (по узору на белгијски, као и први устав модерне Србије – Сретењски из 1835. године), краљ је веровао да је отклонио најважније узроке политичког незадовољства и подигао углед династије код поданика. Након доношења устава краљ Милан се у 34. години живота добровољно повукао са власти и препустио је малолетном (тринаестогодишњем) сину Александру.

„По мишљењу Слободана Јовановића, радикали су Уставом из 1888. године „у главноме постигли што су хтели“, већ самим тим што су Народну скупштину претворили у врховну власт, која издаје законе и поставља министре. „Поред такве скупштине која је прописивала министрима какву ће политику водити, краљ није имао скоро никакве власти. Што је главно, та свемоћна Скупштина била је једна сељачка Скупштина. Главна тачка радикалног програма: начинити од министара потчињене органе Скупштине и ставити бирократију у службу народа, била је остварена.“

(…)

Само четири дана после абдикације, 10. марта, већ као бивши краљ, затражио је од намесништва да помилује Николу Пашића и дозволи му повратак у земљу. (…) Вративши се у Србију после шестогодишњег изгнанства, Никола Пашић је као вођа Радикалне странке већ 1890. постао председник Народне скупштине, а наредне, 1891. године, формирао је и своју прву владу. Овај случај такође показује изузетност политичких борби у српској краљевини. Политички кривци могли су бити најстроже кажњени, а по престанку кризе и политичког сукоба преузети најзначајније државне дужности. Тако је и Радикална странка од прогоњене постала владајућа, користећи огромну предност коју јој је давала потпуна превласт њених посланика у Народној скупштини.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 62-63.

Каснију Александрову владавину обележиће политичка нестабилност. Обновиће лични режим у Србији, што ће га на крају коштати живота. Током Александрове владавине Милан Обреновић се вратио у Србију, али је својом свађом са бившом женом оптерећивао власт сина, те је морао да напусти земљу, приликом чега се одрекао држављанства за новчану надокнаду (1891). Затим се незаконито опет вратио у Србију и чак је постављен за команданта војске. Србију је Милан Обреновић коначно напустио наљутивши се на сина због његове изабранице. Умро је и сахрањен у иностранству –  у Аустроугарској, на коју се ослањао током владавине (што је био један од разлога сукоба са радикалима, који су се и после разочарења 1878. уздали у Русију). Сукоб краља и радикала је обновљен током Александрове владавине, а окончан њиховом владавином у периоду након његовог убиства (1903), када је обновљена парламентарна демократија. Тада су се радикали поделили у две странке и сукобљавали се међусобно (без озбиљне конкуренције других странака). Таква ситуација је потрајала до краја постојања Краљевине Србије (1918).

„Србију су од саме обнове потресале оштре политичке поделе и борбе. Најпре династичке, потом страначке и идеолошке. Политички противник се перципирао као непријатељ кога треба уништити – неистомишљеник је готово по правилу био и непријатељ Србије.

Оштре династичке сукобе Обреновића и Карађорђевића пратиле су чистке, прогони и пребијања а неретко и убиства политичких противника. Од шесторице владара у XIX веку, тројица су убијена (Карађорђе, Михаило и Александар Обреновић), док ниједан није легално завршио своју владавину. Преузимање модела демократског друштва у последњој четвртини XIX века и релативно рани настанак политичких странака није једнако пратило усвајање демократске политичке културе, а још мање економски просперитет и културна еманципација друштва. Навике из времена борбе против Отоманске империје, сталан живот уз пушку и сабљу, обичај решавања проблема физичким насиљем и обрачуном са политичким неистомишљеником тешко су се мењали. Општа неписменост становништва (више од 80% живело на селу од пољопривреде), економска заосталост и сиромаштво, недостатак снажне и бројне средње класе грађанства нису били добар темељ за изградњу стабилне и здраве демократије. Поједини окрузи у Србији су још увек крајем тог века имали озбиљне проблеме са хајдучијом. Политички систем је био усвојен, а друштвени предуслови за демократизацију друштва били су далеко од испуњења што се није битније променило ни до Другог светског рата.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 35-36.

„Колико је притом српска политичка била различита од од европских прилика и искустава показује чињеница да је Милован Миловановић, новопримљени члан Радикалне странке и главни творац Устава, имао тада само 25 година, а да је истовремено био секретар Уставног одбора и лични краљев саветодавац за тумачење уставних предлога и решења.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 60.

Литература:

• Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918. Београд 2014, 16.
• Историја српског народа, VI-1, Београд 1983, 90-92.
• Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига III, Београд 1934, 443-477.