1. Последице Првог светског рата
2. Версајски мировни уговор
3. Сенжерменски и Тријанонски мировни уговор
4. Нејски мировни уговор
5. Уговор у Севру
6. Уговор у Лозани

Последице Првог светског рата

Након Првог светског рата исцртане су нове границе на мировној конференцији у Паризу. Нестала су сва 4 царства у Европи: немачко, аустро-угарско, руско и османско.

„У Версају је распарчано Аустроугарско царство које је некада владало огромним делом централне и јужне Европе, тако да су само његове бајковите престонице, Беч и Будимпешта, остале као успомене на несталу империјалну раскош Хабзбурга. Османско царство је још у Балканским ратовима остало без највећег дела територије у Европи, а после Првог светског рата у потпуности се распало. Деспотизам Руског царства подлегао је бољшевичкој револуцији; цар Николај II, последњи Романов, убијен је, а највећа европска нација потонула је у грађански рат. Ништа мање спектакуларно, немачки колос, који је под последњим кајзером Вилхелмом II доминирао Европом читаво једно поколење, бачен је на колена и понижен.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 45.

Настале су нове државе: Југославија (Краљевство СХС), Чехословачка, Пољска, Литванија, Летонија, Естонија, Финска. Раздвојиле су се Аустрија и Мађарска.

Мировни споразуми након Првог светског рата су потписани у дворцима крај Париза: са Немачком у Версају (1919), са Аустријом у Сен Жермену (1919), са Бугарском у Неју (1919), са Мађарском у Тријанону (1920), а са Османским царством у Севру (1920) и Лозани (1923). Свим пораженим државама је наметнута обавеза исплате ратне штете и ограничење бројности војске.

Версајски мировни уговор

Мировна конференција је Немачку означила као искључивог кривца за рат. Наметнуто јој је плаћање ратне одштете.

„Покушај Савезника да изнуде ратне репарације од Немачке није имао много смисла. Идеја да Немачку треба оптеретити у исто време и трошковима рата и трошковима реконструкције имала је још мање смисла. У то време је, међутим, постојао огроман преседан због кога се пошло тим путем. Немачка је узела 5 милијарди марака на име репарације 1871, што Француској није створило неку посебну потешкоћу. Британија је предводила победнике на Ватерлоу када су после 1815. тражили 700 милиона франака од Француске. Сад је ред био дошао на Французе. Пошто су двапут платили, били су спремни да приме новац.“

Чарлс Киндлбергер, Свет у депресији од 1929. до 1939, Београд 2021, 46-47.

Немачки цар је проглашен ратним злочинцем. Након његовог бекства Немачка је постала република (“Вајмарска република” по месту проглашења). Тиме је спречена комунистичка револуција, која је била на помолу и која се десила у Баварској, где је настала Баварска совјетска република, која је опстала мало мање од месец дана у пролеће 1919. године.

Немачка је Версајским мировним уговором изгубила све колоније (све територије изван Европе) и 13% своје територије у Европи и уступањем делова територија суседима: Француској (Алзас и Лорену, територије које је изгубила у Пруско-Француском рату 1870. године), Белгији, Данској (северни Холнштајн, који је изгубила од Пруске 1864. године), новонасталим државама Пољској, Чехословачкој и Литванији (Мемел/Клајпеда, немачки град у литванском залеђу, до тада најсевернији и најисточнији град у Немачком царству, а данас трећи град у Литванији и једина велика лука на Балтичком мору, регион под управом Лиге народа до 1923. када га је Литванија заузела, што јој је Лига народа препустила, а 1939. године одузела тада већ нацистичка Немачка).

Данцинг (пољ. Гдањск) је постао слободан град под заштитом Лиге народа. Више од 95% становништва Данцинга чинили су Немци, па због тога тај град није враћен Пољској, иако је у суштини Пољска преузела контролу над том значајном луком на Балтичком мору.

Индустријска област Сар (на југозападу Немачке), богата рудом, стављена је под петнаестогодишњу међународну управу Лиге народа (у суштини под контролом Француске и Енглеске). Предвиђено је да након тога уследи референдум да ли становници те области желе да буде у Немачкој, Француској или да остане постојеће стање. То је било 1935. године, када су нацисти већ дошли на власт. Огромна већина се изјаснила за Немачку (више од 88%, мање од 10% за постојеће стање, а мање од 1% за прикључење Француској). Рајнска област је демилитаризована – није било дозвољено присуство немачких војника и утврђења на том простору. Француска и Енглеска су је окупирале на 15 година.

Немачка је обавезана на бесплатно достављање угља Француској, Белгији и Италији у наредних 10 година. Немачка војска је ограничена на 100 хиљада војника и нису јој дозвољени авијација, тенкови ни подморнице.

„Послератни поредак није био предмет расправе, већ је наметнут. Прекинута је стара европска традиција и поражени нису имали приступ преговарачком столу у Паризу, за време припреме мировног уговора. Немачка влада није имала избора него потписати Версајски уговор у априлу 1919. године, али већина немачких политичара није се осећала обавезном придржавати се његових одредби.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 8. (цитат је прилагођен српском језику)

Сенжерменски и Тријанонски мировни уговор

Распадом Аустроугарске, Аустрија и Мађарска су изгубиле око 2/3 предратне територије настанком Пољске, Чехословачке и Југославије, али и територијалним уступцима Италији (јужни Тирол, Горица, Истра, северна Далмација и Ријека) и Румунији (Ердељ/Трансилванија и 2/3 Баната). Аустрија је изгубила 70%, а Мађарска 60% предратне територије.

View this post on Instagram

Аустрији је Сенжерменским мировним уговором забрањено уједињење са Немачком. Постала је република.

Тријанонски уговор се у мађарској историји сматра највећом националном катастрофом, још од монголског пустошења у 13. веку. Како су Мађари чинили мање од половине мађарских земаља, трећина их се нашла изван нових мађарских граница.

У Мађарској је 1919. године 133 дана трајала комунистичка револуција, док је суседне Чехословачка и Румунија, уз подршку Југославије, нису војним снагама угушиле.

Нејски мировни уговор

Бугарска је Румунији вратила Добруџу, Грчкој је припала западна Тракија, а Србија је од Бугарске добила мало погранично проширење (Босилеград и Цариброд – данашњи Димитровград).

Уговор у Севру

Османско царство је 1920. изгубило све територије изван Мале Азије, оставши без 4/5 територије. Француска и Велика Британија су добиле право да контролишу Месопотамију, Сирију, Палестину, Египат и Крит.

Дарданели су стављени под међународну контролу. Острва у Егејском мору су припала Грчкој и Италији (Додеканези). Грчка је добила источну Тракију и право да окупира Смирну са залеђем, на пет година, до одржавања референдума, на којем би се становници изјаснили о коначном статусу.

Уговор у Лозани

Након Првог светског рата настављен је турско-грчки рат (1919-1922). Грчка је заузела Смирну (данашњи Измир је град на малоазијској обали, у којем је живело више Грка него у Атини, мада се статистике нису слагале да ли већину чине Грци или Турци) и пре мира у Севру, при чему је страдало 350 Турака. Искрцавање у Смирни дало је подстрек оживљавању турског национализма под вођством Мустафе Кемала, који је одбацио влaст немоћне турске владе са седиштем у Истанбулу. Османско царство је одбило да потврди мировни уговор из Севра. Турци су повратили Смирну 1922. године, уз покољ 30 000 Грка и Јермена. Након катастрофе у Смирни Мала Азија је изгубљена као део грчке цивилизације. Уговором у Лозани Турска је повратила источну Тракију.

„До промене имена ,,Османско царство“ у „Турска“ дошло је већ после ослобођења Смирне у новембру 1922. под вођством Мустафе Кемала, када је Народна скупштина у Анкари укинула султанат и тако означила крај шестовековног Царства [1299-1923]. Мехмед VI је смењен, док је његовом наследнику Абдулмаџиду II, који се кратко задржао на престолу, одобрено да задржи почасну титулу халифе и углед духовног вође муслимана. Република Турска проглашена је 23. октобра 1923, а Мустафа Кемал је постао њен председник. Коначно, у марту 1924. укинут је и духовни халифат. […]

Под изражено иконокластичким и модернизаторским подстицајем Мустафе Кемала, Република Турска је брзо стекла одлике једне сасвим посебне стварности на муслиманском Средњем истоку. Нови председник је покренуо мноштво системских уставних, културних и обичајних реформи које је требало потпуно да измене изглед државе то му је и донело надимак Ататурк – ,,отац Турака“. Највеће промене биле су везане за ислам и његову организацију. Куранске школе су затворене, улеми одузете функције, а мистички редови распуштени. Ислам је временом престао да буде званична вера, и Турска је била једина држава са већинским муслиманским становништвом која је укинула ово уставно начело. Реформисано је чак и породично право и уведен је цивилни брак, а укинута полигамија. Године 1932. жене су добиле право гласа. Грегоријански календар заменио је онај који се заснивао на Пророковој хиџри, а арапско писмо замењено је латиничним. Све те реформе наизглед нису имале суштинску важност, али су имале велико симболичко значење у погледу одвајања Турске од исламског света и ,,Истока“, као и у погледу њеног увођења у Европу, што је и данас велика жеља ове земље.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 79-80.

Размена становништва између Грчке и Турске 1923. године

Додатна мање битна занимљивост: