„Тачно је да живот нема смисла ако мали смак света није на хоризонту, али је такође тачно да се не може живети тако што се сваког дана у првој јутарњој кафи виде знаци који најављују крај.“

Антонио Скурати, Син века, Београд 2020, 580-581.

Период између светских ратова (1918-1939) обележио је настанак и успон тоталитарних режима: комунизма у Русији, фашизма у Италији и нацизма у Немачкој.

1. Комунизам у Русији (СССР)
   1. Освајање власти
   2. Спољна политика
   3. Изградња социјализма
2. Фашизам у Италији
   1. Околности настанка
   2. Оснивање
   3. Освајање власти
   4. Диктатура корпоративне државе као алтернатива парламентарној демократији
3. Нацизам у Немачкој
   1. Околности настанка и начин освајање власти
   2. Тоталитарни режим
   3. Екстремна идеологија

Комунизам у Русији (СССР)

Освајање власти

Комунисти су на власт у Русији дошли октобарском (у новембру по данашњем календару) револуцијом 1917. године.

„Напаћени војници и осиромашени сељаци Руског царства побунили су се почетком 1917. У фебруару је та побуна срушила руску монархију, а нови либерални режим намеравао је добити рат спровођењем још једне, одлучне офанзиве против својих непријатеља, Немачког царства и Аустроугарске. У том је тренутку Лењин постао немачко тајно оружје. Немци су у марту превезли Лењина из швајцарског егзила у руску престолницу Петроград, како би покренуо револуцију која ће Русију избацити из рата. Уз помоћ својег харизматичног сарадника Лава Троцког и дисциплинованих бољшевика, Лењин је у новембру, уз нешто народне подршке, извео државни удар. Почетком 1918. Лењинова нова влада потписала је [Брест-литовски] мировни споразум с Немачком, којим су Белорусија, Украјина, балтичке земље и Пољска препуштене немачкој контроли [што је поништено након нечаког пораза у рату]. Захваљујући и Лењину, Немачка је добила рат на Источном фронту и накратко уживала у својем источном царству.

Цена Лењиновог мира била је немачка колонијална власт над западним подручјима бившег Руског царства. Како било, мислили су бољшевици [већинска фракција руских комуниста], Немачко царство ионако ће убрзо пропасти, заједно с другим капиталистичким тиранијама, па ће руски и други револуционари ширити свој нови поредак према западу, на изгубљена руска подручја и даље. Лењин и Троцки тврдили су да ће рат довести до неизбежног немачког пораза на Западном фронту, што ће у самој Немачкој изазвати пролетерску револуцију. Лењин и Троцки оправдавали су своју властиту руску револуцију, пред собом самима и пред другим марксистима, очекивањима неизбежне пролетерске побуне у индустријским земљама средње и западне Европе. Крајем 1918. и током 1919. чинило се да је Лењин био у праву. Немачку су на Западном фронту у новембру 1918. заиста поразили Французи, Британци и Американци, па се – непоражена на Источном фронту – морала повући и са својих новостечених источних подручја. Немачки револуционари започели су са својим неорганизованим покушајима преузимања власти, а бољшевици су успоставили своју власт у Украјини и Белорусији.

Пропашћу Руског царства и поразом старог Немачког царства настао је политички вакуум у источној Европи, који бољшевици, успркос големом труду, нису успели испунити. Док су Лењин и Троцки своју тек основану Црвену армију упутили на бојишта грађанског рата у Русији и Украјини, пет балтичких земаља – Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска – постале су независне републике. Након таквих територијалних губитака бољшевичка Русија остала је географски удаљенија од Запада него што је била Русија царева.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 4-5. (цитат је прилагођен српском језику)

Воз са Лењином је осам дана путовао од Швајцарске, преко Немачке и Шведске до Петрограда, где је стигао тачно на Ускрс.

„Владимир Иљич Лењин прочитао је вест о фебруарској револуцији у Петрограду 1917. године на обали језера у Цириху. У Швајцарску је дошао јер, као руски држављанин, након избијања рата више није могао да буде у Аустроугарској. Волео је Цирих зато што су библиотеке биле велике, јер је пешачио, јер је мислио да можда неће видети како се свет мења. За човека од акције, револуција у главном граду Русије изненада је учинила његов боравак у Швајцарској неподношљивим. Историја се стварала у Петрограду, где је моћ једног човека пала у руке једног процента фабричких радника. Бољи револуционарни организатор него предиктор будућности, Лењин је беснео, тражећи начин да се из неутралне државе помери преко прве линије фронта. Разматрали су се лажни пасош, брод из Уједињеног Краљевства у Скандинавију, чак и авион који би прелетео прве линије фронта, а све да би се избегле оптужбе за издају и сарадњу са Немцима. На крају је воз – састојао се од само једног вагона – прошао целом дужином Рајха.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 91. (цитат је прилагођен српском језику)

По идеологу комунизма, Карлу Марксу, диктатура пролетеријата је била неопходна да би се од капитализма дошло до комунизма, а отпор који је пружан довео је до грађанског рата у којем су се сукобиле присталице револуције (“црвени”) и присталице царског режима и противника револуције (“бели”).

„По броју жртава грађански рат је значајно превазишао губитке Русије у време Првог светског рата и сукоба у првој фази постфебруарског периода револуције. Од 16 милиона људи, који су, по оценама демографа, убијени, страдали од рана, глади и епидемија од 1914. до 1922. године, не мање од половине (8 милиона) смрти догодило се током три године грађанског рата – 1918-1920. Осим тога, око два милиона људи побегло је од бољшевика у емиграцију. Страшна глад 1921-1922. и епидемија, што су у значајној мери такође последице грађанског рата, однели су још преко 5 милиона живота. На руски Први светски рат (1914-1917) на тој страшној листи губитака односи се „само“ нешто више од два милиона живота. У томе је разлика између Русије и других земаља које су се сукобиле у светском рату. Рат, глад, епидемија, крвави грађански сукоб трајали су у Русији двоструко дуже и били су много суровији.

Међутим, чак ни застрашујући губици не одражавају сав ужас грађанског рата. Не постоје квантитативни показатељи за мерење свеопште суровости и уништавања људских осећања, разарања норми морала и права. Брутална убиства и масовни терор постали су свакодневна појава. Страдали су најбољи. Епидемија дивљања није могла да не захвати и саме бољшевике. Грађански рат створио је нову државу и умногоме је предодредио њен развој. Држава се нашла на најбезнадежнијем раскршћу историјских путева: између лошег и горег.“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 90.

Настала је прва социјалистичка држава у светској историји. Формиран је Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) 1922. године. Главни град је била Москва, од 1918. године.

Спољна политика

Државе парламентарне демократије биле су незадовољне комунистичком револуцијом и помагали су опозицију у грађанском рату.

„Док су делегати у Паризу још дотеривали завршни текст уговора, 180.000 савезничких војника из више западних војски и даље је интервенисало у Руском грађанском рату, који је букнуо после револуције 1917. Савезничка подршка белогардејцима против бољшевика била је одлучна, али јој је недостајала кохерентна стратегија. Током дванаест месеци савезничке јединице су споро и опрезно напредовале ка неким небитним циљевима, само да би се одмах после Версаја повукле без неког видљивог разлога и показале потпун недостатак одлучности.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 49.

СССР је обухватао мању територију од Руског царства, јер је почетком 1918. године Финској призната независност (проглашена 1917. године).

Спољна политика СССР је била усмерена на реализацију идеје о светској револуцији. За то је била задужена Коминтерна (Комунистичка Интернационала), која је основана 1919. године. Њен задатак је био да помогне у ширењу комунистичких идеја, усмерава акције комунистичког покрета у свету и одбрани тековине Октобарске револуције. У суштини Коминтерна је представљала светски штаб револуције. У њу су као секције биле укључене комунистичке партије из бројних земаља. Коминтерна је руководила њима. Све комунистичке организације у свету су морале да испуњавају налоге „централе” у Москви. Коминтерна се бринула о формирању комунистичких кадрова. Комунистичка интернационала је распуштена марта 1943. године.

„Пољска победа над Црвеном армијом на прилазима Варшави 1920. докрајчила је наде о европској социјалистичкој револуцији. Мировни уговор између Пољске и бољшевичке Русије – потписан у Риги у марту 1921. године – означио је стварни довршетак формирања послератног поретка. Одредио је источну границу Пољске, подељене Бјелорусија и Украјина постале су кост раздора у наступајућим годинама, а бољшевизам је, уместо идеологија оружане револуције, постао државотворна идеологија. Совјетски Савез, успостављен следеће године, био је држава с границама, дакле политички ентитет као и сваки други.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 9. (цитат је прилагођен српском језику)

Изградња социјализма

„Када је ратна катаклизма 1921. најзад окончана у источној Европи, Лењин и његови револуционари били су приморани на прегруписавање и размишљање. Кад су им Пољаци отели европски тријумф, бољшевици нису имали избора него гасити револуционарни пожар и изградити неки облик социјалистичке државе. Лењин и сарадници нису се двоумили да морају по сваку цену задржати власт. Штавише, неуспех европске револуције коришћен је као оправдање за свеколику политичку контролу. Власт је требало централизовати како би револуција била довршена и одбрањена од својих капиталистичких противника. Убрзо су забранили друге политичке организације и злостављали политичке противнике које су прогласили реакционарима. Изгубили су једине слободне изборе које су допустили, па их зато више нису допуштали. Иако поражена у Пољској, Црвена армија била је довољно јака да угуши сваки оружани отпор на подручју старог царства. Бољшевичка тајна служба, позната као Чека, убила је хиљаде људи у процесу консолидовања нове совјетске државе.

Било је лакше проводити насиље него стварати ново друштво. Марксизам, као програм, није био од велике помоћи у мултикултуралној земљи номада и сељака. Маркс је тврдио да ће револуција избити прво у индустријском свету и тек је успутну пажњу посветио сељачком и националном питању. Сада је сељаке Русије, Украјине и Белорусије и номаде средњо-азијских степа ваљало некако уверити да граде социјализам за радничку класу концентрисану у градовима у којима се говорио руски. Бољшевици су морали преобразити прединдустријско друштво које су наследили, не би ли изградили индустријско друштво које им историја још увек није подарила. Тек тада ће моћи преобразити то индустријско друштво у корист пролетаријата.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 11-12. (цитат је прилагођен српском језику)

Комунисти су завели диктатуру пролетеријата над буржоазијом, односно сиромашних над богатима. Вршен је притисак на друштвене групе које су сматране “непријатељима револуције” (племство, свештенство, богати сељаци…).

„Посебно немилосрдној експлоатацији подвргнуто је село, у суштини, претворено у унутрашњу колонију. Наравно, нико није сумњао да ће у претежно аграрној земљи управо сељаци платити рачун индустријализације. Расправе су се водиле о размерама те цене и о методама њене наплате. Бољшевици нису волели сељаке и сматрали су их класом у одумирању.

[…]

Масовно насиље над најбројнијом класом у земљи захтевало је стварање значајног репресивног апарата, система логора и прогонстава, коначно је претворило терор у главни метод владања.“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 167, 174.

Спроведена је национализација земље, фабрика и банака и индустријализација, са акцентом на тешку индустрију. Постигнут је привредни успех захваљујући бројној веома јефтиној радној снази.

„Совјети су успоставили читав систем радних логора познатих као гулаг, колективизовали су пољопривреду и градили фабрике, руднике и канале. Када је колективизација пољопривреде изазвала глад, окривљене су посебне групе, у првом реду Украјинци. У Совјетском Савезу је преко пет милиона људи почетком тридесетих година умрло од глади, већином у совјетској Украјини. Глад је изазвана колективизацијом пољопривреде, али је умирање од глади изазвала политика.

Тада су се Совјети повукли у терор. За време Великог терора 1937. и 1938. совјетски државни врх је сељаке – жртве колективизације – означио као највећу претњу совјетској власти. Људи који су преживели глад и логоре су убијени. Истовремено је совјетски државни врх као непријатеље означио неке националне мањине. У Великом терору забележено је готово седам стотина хиљада погубљења, иако је стварни број вероватно већи. Несразмерно велики број жртава чинили су земљорадници и совјетски Пољаци.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 487. (цитат је прилагођен српском језику)

Услед недостатка средстава, као стимуланс за раднике коришћен је идеал изградње социјализма, и као највиша вредност живота нудило се учешће у историјском подвигу, који будућим поколењима сигурно доноси благодети. Онај ко то није прихватао третиран је као непријатељ. Величан је онај ко би постигао највећи резултат, од њега је стваран пример за углед. Тако је уведен почасни назив “ударник“. Додељиване су различите значке за заслуге, а виши степен признања била су државна одликовања.

Идеологија је догматизована и неговао се култ личности. Први вођа је био Владимир Иљич Уљанов, звани Лењин (по реци Лени), до смрти 1924. године, а од тада Јосиф Висарионович Џугашвили, звани Стаљин („Челични човек“), до смрти 1953. године. Настојало се Лењиновим текстовима дати статус вечних истина. Број књига неопходних за разумевање света сведен је на неколико Маркса, Енгелса и Лењина.

„Сами водећи револуционари уопште и нису били Руси. Иако се Лењин перципира као Рус и као такав је упамћен, његово порекло је било шведско, немачко, јеврејско и калмичко [народ у западној Монголији]. Троцки је био Јеврејин, Стаљин Грузијац.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 12-13. (цитат је прилагођен српском језику)

Стаљин је од сарадника захтевао послушност и страхопоштовање. Нагло су са овога света нестајали сви који су Стаљину могли да оспоре ауторитет, и остао је само окружен онима који су му били захвални што су избили на површину политичког живота.

„Совјетски диктатор је рођен 1878. у грузијском градићу Гори. Син сиромашног и насилног обућара, Јосиф је био ситно али довољно бистро дете да добије стипендију за богословију у Тбилисију. Био је бивши ученик богословије који је писао довољно квалитетну поезију да се нађе у неколико грузијских антологија. Али у двадесетој години, када је прочитао недавно објављени Капитал Карла Маркса и уронио у радикалне мисли, напустио је богословију као ватрени атеиста и будући револуционар. Ускоро се нашао у средишту мреже идеологија, решен да сруши репресивни режим цара Николаја II. Док је у илегали радио на припреми за револуцију, више пута је хапшен и затваран.

После Санктпетербуршког масакра 1905, основао је наоружане одреде који су нападали државна складишта оружја, изнудивали но-вац од локалних пословних људи и вршили герилске нападе на снаге реда. Касније те године, као делегат на бољшевичкој конференцији у Санкт Петербургу, упознао је Лењина и ускоро постао један од његових истакнутих сарадника. Године 1912. већ је био члан Централног комитета и уредник тада илегалног партијског гласила, Правда. Током успона на власт, често је био или у затвору или у унутрашњем изгнанству. Када је 1917. избила револуција, био је, заједно са Лењином и Троцким, члан тријумвирата који је стварао совјетску историју.

У Грађанском рату је демонстрирао спремност без преседана за употребу силе ради застрашивања свих осумњичених за контраре волуцију. Често се разилазио са сарадницама – у случају Троцког, са смртоносним исходом и био је једнако дубоко несигуран колико немилосрдан и амбициозан, Лењин, коме се није допадала грубијанска Стаљинова природа и који се није слагао са његовим увредљивим и осионим понашањем, свеједно му је довољно веровао да га постави за генералног секретара партије. Пошто је Лењин касније те године доживео мождани удар, а затим 1924. и умро, Стаљинов успон до апсолутне моћи био је поступан али неумољив. Током тог успона стекао је многе непријатеље и бојао се да ће људи којима је окружен покушати да подрију његов ауторитет или – као што је он то урадио многим другима – наћи како да му окончају живот.

Зато је, под изговором који му је пружио атентат на Сергеја Кирова, водећег члана Политбироа (околности атентата су и даље нејасне и могуће је да је и сам Стаљин био умешан), покренуо процес који ће касније бити познат под именом Велика чистка. У року од два месеца од Кировљевог убиства 1. децембра 1934. стрељано је готово 200 истакнутих комуниста. У Совјетском Савезу није се дигао ниједан глас у знак протеста, док су иностране апологете режима опет налазиле оправдања за те злочине. Бернард Со је ведро објашњавао: „Врх мердевина је заморно место за старе револуционаре који немају административног искуства, који немају финансијског искуства, који су учили као сиромашни прогоњени бегунци са Карлом Марксом на уму, а не као државници. Њих често треба гурнути са мердевина, са омчом око врата, „30

У оперативном смислу, Велика чистка била је једноставан пројекат. Стаљин је већ имао спремна средства: добро организовану полицијску државу наслеђену од Лењина, који је основао Чеку ради спровођења кампање црвеног терора у првим данима револуције, када је погубљено између 150.000 и 200.000 „контрареволуционара“. Лењин је такође основао и десетине радних логора у којима ће политички противници бити заточени заједно са обичним криминалцима, у крајње суровим и нехуманим условима.

Стаљин је проширио ту мрежу за надзор, хапшење, мучење, по-губљење по кратком поступку и присилни рад (и тако створио систем гулага) када је 1922. наследио Лењина. Имена су се променила (ЧЕКА је 1922. преименована у ОГПУ, који је 1934. прерастао у НКВД) али су репресивни циљеви остали исти. Средином тридесетих година, стаљинисти у Политбироу имали су потпуну контролу над полугама државне моћи. Сем шачице противника са леве и десне стране, који су шапатом протестовали, али нису имали готово никаквог утицаја, сва значајнија опозиција је уништена. Мада је званично био тек први међу једнакима, Стаљин је постао дословно недодирљив. Међутим, параноја му је говорила супротно: мораће да ликвидира још много субверзивних елемената у узалудним покушајима да умири сопствену психозу. За њега су мисли биле једнако опасне као стварне претње. Када би биле изнесене у виду ироничне поезије. представљале су виралну претњу. Када је велики совјетски песник

Осип Мандељштам написао: „Само се у Русији поезија поштује. Због ње људе убијају. Где је другде поезија тако чест мотив за злочин?“, оптужен је за „контрареволуционарне активности“. Осуђен је, 1938, на пет година робије, мада је умро од хладноће и глади у транзитном логору у Сибиру пре него што је стигао на одредиште. Међу многим фаталним Мандељштамовим греховима била је и песма, касније позната као „Стаљинов епиграм“ у којој је директно напао диктатора као безбрижног убицу: „свака смртна казна за њега је милина / Широке су груди Осетина.“

Мада је читав Политбиро саучествовао у Стаљиновом терору, он је био његов покретачки дух. Лично је покренуо чистку обичних чланова партије, сам је одобрио коришћење тортуре за изнуђивање признања наводних „народних непријатеља“ и оптуживање других невиних људи и сам је осмислио монтиране процесе на којима су, после фарсичне процедуре – коју је он повремено лично посматрао са галерије – суд доносио пресуде и изрицао казне које су представљале ругло правосуђа.

[…]

Стаљин је био једнако спреман да одобри масовна убиства као што ће то касније бити Хитлер. Заједно са Молотовим и другим члановима Политбироа, совјетски лидер је лично одобравао погубљења десетина хиљада људи које је НКВД хапсио, просто тако што би написао ту реч – „Одобрено“ преко њихових имена на списковима смрти који су редовно стизали у Кремљ. Само једног дана, крајем 1938, седео је са Молотовим и заједно су тако на смрт осудили 3.167 особа. 36 Као што ће његов верни следбеник признати: „Много се журило… Понекад су страдали и невини.“ До краја те године, када је Стаљин обуставио Велику чистку, тако је ликвидирано бар 750.000 жртава, не зато што су починили неки конкретан злочин већ да би се обезбедило да то не учине у будућности. Лично дефинишући народне непријатеље“ као оне који се усуђују да у питање доведу „исправност партијске линије“ не само речима већ „и у мислима, да, чак и у мислима“ Стаљин је у име социјалистичке револуције господарио судбином 160 милиона људи као потпуни тиранин. Такво је било стање у Совјетском Савезу док је Европа све брже срљала ка амбису другог великог ратног сукоба тог века.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 81-84.

За време Стаљинове владавине у “чисткама” је страдало више милиона људи. Кроз логоре је прошло 14 милиона људи.

„Држави и њеном највишем оваплоћењу – партији – на челу с вођом потпуно и беспоговорно потчињавало се све постојеће. Интереси личности имали су право на постојање само ако су служили интересима државе. Држава је имала непорециво право да захтева од човека сваку жртву, укључујући и његов живот. Држава није била ограничена у својим акцијама и никада није грешила, јер је била носилац више истине историјског прогреса. Вера у велику мисију била је морално оправдање за било коју акцију режима. Грешке и преступи с лакоћом су претварани у историјску неопходност и неизбежност, у бољем случају – у тешкоће развоја.

Основни метод присиљавања на покорност држави и потискивања личног и друштвеног била је такозвана класна борба, рат са унутрашњим и спољним „непријатељима“. Стаљин је био најистакнутији теоретичар и практичар те концепције. Да би се социјализам успешно развијао, класна борба може само ескалирати, тврдио је он. Тај став постао је крајеугаони камен његове диктатуре. Као начин интерпретације стварности теорија класне борбе показала се као моћно пропагандно оруђе. Роварењем „непријатеља“ објашњавани су сви економски и политички неуспеси, тешкоће живота и ратне невоље. Као облик државног терора класна борба давала је насиљу замах и суровост, својствене грађанском рату.“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 29.

Фашизам у Италији

Околности настанка

„Непосредно по окончању Првог светског рата, у Италији се појавно први националистички ауторитарни покрет, а само коју годину касније створена је прва националистичка тоталитарна држава. Ту је разлог што је име италијанског покрета „фашизам“ постало опште за све европске покрете те врсте, без обзира што су неки од њих имали посебна имена, на пример националсоцијализам.“

Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Београд 1998, 166-167.

Италијански народ богате историје (од Римског царства) у држави која је уједињена неколико деценија раније (1870. године, због чега се касно укључује у империјалне поделе) није био задовољан позицијом на светској сцени (очекивали су већу награду за учешће на победничкој страни у Првом светском рату). Неразвијена и сиромашна Италија је тежила ширењу Средоземљем и у Африци. Недостајале су јој енергетске сировине и пољопривредне површине. Велике су биле разлике у богатству становништва севера и југа Италије. Изгубљена је вера у постојећи политички систем парламентарне монархије, која није успела да отклони друштвене проблеме и задовољи националне тежње.

Оснивање

Фашистички покрет, основан 1919. године, је у политичку странку прерастао 1921. године. Назив значи Непосредно по окончању Првог светског рата, у Италији се појавно први националистички ауторитарни покрет, а само коју годину касније створена је прва националистичка тоталитарна држава. Ту је разлог што је име италијанског покрета „фашизам“ постало опште за све европске покрете те врсте, без обзира што су неки од њих имали посебна имена, борбени снопови” (fascio). Име је симболисало потребу за активношћу, борбеношћу и слогом Италијана. Инспирацију за свој име фашисти су нашли у античкој римској републици.

„Пошто је краљ прогнан, Брут и Колатин су били изабрани за највише државне званичнике. Ради једноставности, а у складу с античком традицијом, овде ћемо их од првог тренутка називати конзулима (consules), али постоји више извора који наговештавају да су се звали некако другачије, као и да је конзулски пар постао стална институција тек у 4. веку. То значи да су они делили сву власт коју је некад имао краљ, а обојица су под собом имали по дванаесторицу ликтора (lictores) неку врсту телохранитеља, полицајаца и државних службеника у исти мах. Конзули су делили власт и у случају неслоге могли су да спрече један другог у доношењу одлуке. Сваког месеца су се смењивали у формалном праву кажњавања, што се симболички прикази- вало тако што би један ликтор носио fasces, свежањ прућа (или сноп шиба) за шибање. Изван градских зидина носили би у фасцима и секиру, што је симболизовало право смртне казне одрубљивањем главе.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 49-50.

Вођа фашиста биоје Бенито Мусолини. Претили су да ће насиљем уништити све што није било у складу са идеологијом и програмом њиховог покрета. Створили су своје оружане одреде – младиће обучене у црне кошуље.

„“Црне кошуље“ су у италијански политички живот унеле и елеменат грађанског рата, а имале су посебну далекосежну важност зато што сво јим деловањем не само да су одбацивале поштовање закона, него и основ-ног морала. Оне су једноставно сугерисале да је свако насиље дозвољено према припаднику исте државе или народа само због тога што тај тежи другим циљевима, има друга схватања, служи се другим идејама. „Црне кошуље“ су прве јасно најавиле могућу успешну појаву насиља као по-литичког живљења, чак да побеђује, ті влада, онај који има јачу терори стичку организацију и бескрупулозније је примењује. „Црне кошуље“ су биле састављене од младића, а водили су их средовечни људи који су били политички значајни у фашистичком покрету. Снага и активност од реда „црних кошуља“ обезбеђивали су истовремено политички углед њи ховим вођама, а ови су у провинцији постајали постепено господари јав ног живота.“

Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Београд 1998, 185-186.

Поред национализма фашисти су проповедали си програм социјалних реформи ради заштите радника и сиромаха. Својим највећим противником сматрали су социјалисте.

Освајање власти

Фашисти су у Народну скупштину ушли (са 7% посланика) захваљујући учешћу у коалицији око владајуће странке (1921). Следеће 1922. године су запретили насилним преузимањем власти. Да би се избегло ванредно стање, краљ је Мусолинију дао мандат да састави владу (1922). Са само 7% својих посланика, Мусолини је морао саставити коалициону владу. Фашисти су узели кључна министарства, а Мусолини лично је био председник владе, министар унутрашњих и спољних послова.

Захтев за ванредним овлашћенима новембра 1922. прихваћен је гласовима ¾ посланика. Мусолини је тиме добио правно одрешене руке да преузме све мере које је сматрао за потребне, а да не мора тражити сагласност посланика.

Признајући независност Ватикана и дајући католичанству статус државне религије у Италији, Мусолини је, Лутеранским уговором из 1929. године, обезбедио подршку Римокатоличке цркве.

Диктатура корпоративне државе као алтернатива парламентарној демократији

Почетком 1923. године, Мусолини је легализовао постојање и рад своје партијске војске тако што је од „црних кошуља“ створена званична „Добровољна милиција националне сигурности“. Ови добровољци су „штитили нацију“ спроводећи терор против антифашиста, безброј људи је било претучено, од чега су неки и издахнули. Неки су слати у логоре на пустим острвцима Тиренског мора.

Политичка права имали су само фашисти. Опозиционо деловање је прогањано. Крајем 1926. године забрањена је сва штампа која није била фашистичка. На изборима 1929. само су фашистички кандидати могли учествовати и парламентаризам је изгубио смисао. Монарх је представљао само номиналног шефа државе и стрепео је од диктатора, који је имао сву власт.

Државна и партијска пропаганда све више је славила вођу као право отелотворење некадашњег сна о националном херојству. Његова слика постала је обавезна на свим јавним местима. Тако је јачао култ вође Бенита Мусолинија, који је имао неограничену власт.

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)

М. – син века, провиђења…

Са јачањем диктатуре растао је и број људи који је живео од политике, а таква професионализација погодовала је одржању дисциплине, јер је сваки члан партије или државни чиновник непослушношћу или самосталношћу губио власт, животне приходе, посао коме се посветио…

Фашисти су хтели да створе државу чија ће снага почивати на јединству грађана који неће бити политички подељени. Због тога су критиковали парламентарну демократију. Модел који су они пронашли за остварење наведеног начела назвали су „корпоративна држава“. По том моделу држава се заснива на организацијама од којих свака обухвата све људе једне привредне области. Те струковне али наткласне организације називане су корпорацијама. Том не скроз оригиналном идејом су хтели да спрече борбу класа за коју су се залагали комунисти. Законом је народна скупштина замењена Националним саветом корпорација тек почетком 1939. године.

Ауторитарна држава у Италији подстакла је и развитак милитаризма. Званичници државе и партијски функционери су се у јавности појављивали униформисани. Мусолини је у својим говорима од народа тражио војничку послушност. Чак су и деца од раних година војно обучавана. Целокупна привреда Италије је била усмерена ка јачању војне моћи државе.

Фашистички режим карактерисао је потпуни монопол власти једне странке, концентрација моћи у једној личности и корпоративни систем. Одржаван је уз употребу силе.

Андрић о појави фашизма

Нацизам у Немачкој

Околности настанка и начин освајање власти

„Много непосреднији – и далеко опаснији – изазов за крхку европску стабилност није дошао од бољшевика, већ у виду краха Волстрита 1929. Претходних пет година, после низа сложених преговора, америчке банке одржавале су ликвидност немачке Рајхсбанке помоћу огромних позајмица које су помагале да се ублажи дејство репарација наметнутих Вајмарској републици у Версају. Због тога је посустала немачка економија почела да се опоравља а велике производне привредне гране опет да цветају. Угашен је финансијски пожар хиперинфлације који је средином двадесетих година уништио многе животе. Грађани Немачке почели су да уживају релативном просперитету и стабилности. Али после изненадне пропасти глобалног финансијског система, ти амерички кредити су повучени и систем за одржавање живота је искључен. Немачка економија доживела је слободан пад, индустријска производња је стала и у року од три године више од шест милиона Немаца и канцеларијских и фабричких радника остало је без посла. Због те велике економске кризе многе породице остале су без уштедевине, многи су гладовали, потхрањеност је била честа а децу су косиле честе болести. Тим људским несрећама хранио се заразан вирус – настао у послератном метежу поражене нације и за који није било очигледног лека проширио се читавом нацијом и брзо инфицирао огроман део становништва.

Опскурни и маргинални политички покрет, основан 5. јануара 1919, са двадесет четири члана, под именом Немачка радничка партија, за мање од десет година израстао је у највећу странку у Рајхстагу. Тада се већ званично звао Национал-социјалистичка не-мачка радничка партија – NSDAP или нацистичка партија. Идеологија јој је била антисемитска и расистичка а методи насилни. Њене присталице предводио је незапослени аустријски ветеран који је у Првом светском рату одликован за храброст Гвозденим крстом (1. и 2. реда) али после рата није успео да за живот зарађује сликарством. Опчињени Хитлеровом псеудодарвинистичком теоријом да су Немци расно чист народ који ће ускоро завладати Европом тако што ће покорити или искоренити све неаријевске расе које стану на пут те апокалиптичне визије, његови следбеници су били посвећени његовим циљевима исто колико и он. Није прошло дуго и заведени Хитлеровим месијанским говорничким даром, многобројни поклоници су присуствовали митинзима Нацистичке партије, очарано слушајући свог вођу пре него што ће подићи пружену десну руку у знак поздрава „Sieg Heil!“ док их је он хушкао у пропаст неупоредиво гору од оне коју су им наметнули победници у Версају.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 59-60.

Национална социјалистичка немачка радничка партија (нацисти) основана је у годинама након Првог светског рата, у време економске кризе и подређеног дипломатског положаја Немачке. После неколико месеци од оснивања, вођство странке је преузео Адолф Хитлер.

„Опоравак Немачке изгледао је тежи него што је заиста био. Немачка, која је проглашена кривом за рат, није изгубила само територије и становништво, него и право на уобичајене оружане снаге. Почетком двадесетих година претрпела је хиперинфлацију и политички хаос. Успркос свему, Немачка је остала, барем потенцијално, најмоћнија држава у Еуропи. Била је друга по броју становника након Совјетског Савеза, с најјачим индустријским потенцијалом, није претрпела ратна разарања, а њен експанзионизам заправо је имплицитно био зацртан самом логиком мировних уговора.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 10. ( цитат је прилагођен српском језику)

Угледајући се на италијанске фашисте, нацисти су покушали да дођу на власт 1923. претњом револуцијом (насилним преузимањем власти), након чега је Хитлер послат у затвор, где је написао књигу Моја борба, која постаје идеолошка основа покрета.

„Хитлер је поседовао изузетан дар за злоупотребу тињајућег незадовољства и предрасуда пораженог народа као и умеће да му понуди спасење путем месијанске визије нације која се диже из пепела да поново постане велика светска сила. Његова бројна публика доживела би готово оргазимчко, хистерично узбуђење. После нешто мање од деценије уличних обрачуна и политичких манипулације, национал-социјалисти су загосподарили нацијом, прво на улицама а онда и на биралиштима.

У почетку се чинило како нема изгледа да нацисти постану масован покрет. Осмог новембра 1923. повукли су свој први потез тако што су покушали да изведу државни удар током говора који су званичници Баварске држали у минхенској пивници. Сутрадан, у нади да ће приволети локални гарнизон Рајхсвера да им се придружи у рушењу вајмарске владе, организовали су марш, са циљем да заузму кључне државне установе. У метежу који је уследио, баварска полиција је пуцала и убила петнаест демонстраната као и једног недужног пролазника. Заједно са Рудолфом Хесом, једним од својих саучесника у организацији траљавог „Минхенског пуча“, Хитлер је ухапшен и осуђен за велеиздају. Међутим, уместо да га осуди на дугачку казну у обичном затвору, судија – симпатизер нациста осудио га је на само пет година Festungshaft (кућног затвора) у тврђави, где је живео у релативном комфору. На слободу је пуштен само девет месеци касније. Пошто није морао да се бави физичким радом, имао је доста времена да доврши сувопаран али застрашујући рукопис који је објавио под насловом Моја борба.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 61-62.

Парламентарна странка су постали после избора 1924. године, а најпопуларнија на изборима 1932. године, када су добили нешто више од 37% гласова.

„На изборима у децембру 1924. нацисти су успели да освоје само три процента гласова, што им је обезбедило тек тридесет два од четиристо седамдесет два места у Рајхстагу. Међутим, за само шест година, пошто је Велика економска криза упропастила земљу, шестоструко су увећали свој проценат гласача, и на изборима 1930. остварили 18 процената. Постали су релевантна политичка снага. Завладала је велика напетост. Уличне битке између нацистичких јуришника (SA или смеђекошуљаша) и њихових противника комуниста и социјалдемократа из SPD, само су заоштравале политичку кризу. У јулу 1932, нацисти су освојили 37 процената гласова и тако постали највећа партија у Рајхстагу од 230 места. SPD (донедавно владајућа партија) и Комунистичка партија знатно су заостали, са 21 и 14 процената. Нацисти су освојили више гласова – 13.745.680 – него друге две партије заједно. Међутим, пошто ниједна друга партија није желела да сарађује са њима, нису могли да формирају владајућу коалицију. Уследила је политичка блокада.

Четири месеца касније, у новембру, у покушају да реши ту пат позицију, председник Паул фон Хинденбург – који је на том положају био још од 1925. – решио је да распусти Рајхстаг и распише нове изборе. На њима је подршка нацистима опала за четири процента, али су и даље били највећа партија, са највећим бројем гласова. Пошто мање партије и даље нису биле спремне да формирају довољно велики блок да спрече долазак Хитлера на власт, Рајхстаг је поново био паралисан. Хинденбург, који је уживао огромно поштовање као ратни заповедник Кајзерове војске и који је још од јесени 1916. био де факто шеф државе, није знао шта даље. Мада је у јавности доживљаван као нека врста оца нације, био је уморан, слаб и стар, и сасвим сигурно није могао да се носи са Хитлером. Пошто није видео други начин за прекид политичке парализе, 30. јануара Хинденбург је позвао лидера нациста и понудио му звање немачког канцелара. Хитлер је заклетву положио истог дана.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 62-63.

Хитлер је постао председник владе Немачке јануара 1933. године. Исте године су донели закон којим је привремено укинута парламентарна контрола власти, а затим забранили све друге странке и отворили први нацистички концентрациони логор за политичке затворенике. Следеће 1934. године Адолф Хитлер се прогласио за цара. Након смрти председника у новембру 1934. је организован референдум на којем је 90% бирача гласало да Хитлер обједини функције председника владе и председника државе и постане вођа (firer).

„То је била одлично режирана представа. Хитлер је поседовао изузетан дар за популистичку реторику и својим слушаоцима је пружао тачно оно што су желели да чују: најмоћнијој држави у Европи отето је место које јој по праву припада, протерана је са сопствених земаља, ускраћено јој је право да носи оружје и понижена је финансијским репарацијама, које је – мада су укинуте 1932. – још кривио за њихово сиромаштво.

Када је у ту токсичну мешавину додао да је главни разлог њихове садашње беде завера јеврејских плутократа, многи иначе разумни грађани нису застали да се запитају је ли то баш тако, а камоли да се запитају јесу ли „плутократе“ заиста криви и ако јесу, каква је разлика између јеврејског и нејеврејског плутократе. А нису се присетили ни чињенице да већину Јевреја чине дућанџије, трговци и занатлије који скромно зарађују у ономе што бисмо данас звали „услужни сектор“, мада су неки Јевреји заиста и банкари. У Европи коју је одавно ружио антисемитизам, Хитлер је само потврдио њихове предрасуде и дао им фокус. У тим узаврелим временима, мало по мало, лаж по лаж и дезинформацију по дезинформацију, привукао је довољан део гласачког тела да стекне овлашћења да уништи баш оне демократске институције које су га довеле на највиши положај у земљи.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 63.

Тоталитарни режим

„Крајем фебруара [1933. године] Хитлер је начинио још један корак ка учвршћивању власти. Оптужио је комунисте за подметања пожара у Рајсхтагу 27. фебруара и под изговором да прети опасност од њиховог устанка није му било тешко да убеди изузетно конзервативног Хинденбурга [председника Немачке] да треба суспендовати грађанска права. У атмосфери затрованој застрашивањем и насиљем нацистичких уличних банди, на изборима 5. марта више од 17 милиона људи дало је свој глас националсоцијалистима – а опозиционим партијама било је забрањено да воде предизборну кампању. Хитлер је тако освојио 43,9 процената гласова. Окуражен тим непоштено стеченим мандатом, отишао је корак даље. Пошто је забранио посланицима комунистичке да присуствују седници Парламента 23. марта (одржаној, због пожара у Рајсхтагу, у Кроловој опери), прогурао је кроз процедуру прикладно названи „Закон о посебним овлашћењима“. Он му је омогућио да влада путем декрета и дао му одрешене руке да користи силу за одржавање јавног реда и мира. У Немачкој, све до окончања Другог светског рата, више неће бити избора.

Другог августа наредне године, Хинденбург је у осамдесет седмој години умро од рака плућа. У Немачкој је завладала општенародна жалост. Хитлер се потрудио да на сахрани одигра запажену улогу. Тада је, међутим, већ уништио све остатке немачке демократије. После намештеног плебисцита, укинуо је функцију председника и, пошто је преузео председничка овлашћења, стекао је директну контролу над свим институцијама државе, а међу њима и над оружаним снагама. Фирер и нацистички фанатици који су га пратили сада су могли да несметано наметну своју вољу нацији од 67 милиона људи. […]

Ретко који Немац је пружао отпор. Велика већина припадника свих друштвених слојева је у некој мери сарађивала, прећутно пристајала или застрашено ћутала.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 65-66.

Држава је била оптерећена идеологијом, која је догматизована. На челу нацистичке пропаганде, у својству министра националног просвећивања и пропаганде, стајао је Јозеф Гебелс. Задужен је био за контролу штампе, радија, биоскопа, позоришта, уметности, наставе у школама. На управничким местима у културно – просветним установама могли су бити само проверени чланови партије. Деца су од малена васпитана у духу лојалности вођи, чији култ је изграђиван.

Екстремна идеологија

На националне фрустрације после 1918. године су одговорили национализмом, а расизам је послужио за истицање непријатеља против којих је требало усмерити сву националну енергију.

Расизам је био учење о вечитој борби раса као суштини историје човечанства. Нижим расама су проглашени Јевреји, Роми и Словени. Као кривци за националне неуспехе оптужени су Јевреји, који су законом дискриминисани 1935. године. “Нинбершким расним законима” је Јеврејима узимана имовина, нису им дозвољени бракови са чистокрвним Немцима и легализовани су њихови прогони. Словени су Немцима били нижа раса, јер су на њихове плодне територије претендовали.

Од 50 хиљада јеврејских предузећа колико их је пословало у Немачкој када је Хитлер дошао на власт до 1938. године опстало их је само 9 хиљада. Атентат на немачког дипломату који је новембра 1938. године извршио седамнаестогодишњи пољски Јеврејин рођен у Немачкој био је повод за велики антисемитски прогон који је уследио 48 сати касније. У кристалној ноћи (ноћи сломљеног стакла), оркестрираној провали народње мржње, више стотина јеврејских кућа, школа и болница вандализовани су у градовима широм Немачке и Аустрије (која је тада већ била припојена Немачкој). Више од хиљаду синагога и седам хиљада јеврејских локала уништено је или опљачкано.

„Многе јеврејске породице биле су жртве злостављања и физичких напада. Процењено је да је више од 1.300 појединаца подлегло повредама или дигло руку на себе – толико су били ужаснути тим погромом.

После тог злочина, 30.000 Јевреја је ухапшено и арбитрарно затворено у концентрационим логорима Дахау и Сахсенхаузен (оба основана 1933) као и недавно отвореном Бухенвалду. Ту су трпели злостављање чији је циљ био да их убеди како им је једини изглед на спас бекство из Немачке. Да би их додатно притисле, власти су донеле низ декрета по којима је Јеврејима забрањено да буду власници аутомобила, да улазе у библиотеке, позоришта, биоскопе, концертне дворане, сале за предавања или базене, да имају телефоне па чак и кућне љубимце.

У паници која је уследила, пред амбасадама су настали дугачки редови, пошто су десетине хиљада Јевреја покушавале да оду.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 95-96.

Основе програма спољне политике нациста чиниле су три тачке:

• национално уједињена на основу права на самоопредељење
• да Немачка постане доминантна сила, за шта је први корак било поништавање мировних уговора у Версају и Сен-Жермену
• тражење колонија ради „исхране народа и исељавања вишка становништва“

„Око десет милиона људи којима је матерњи језик био немачки, бивши поданици Аустроугарске, остали су изван немачких граница. Њих три милиона настањивало је северозападни руб Чехословачке, Судетску област уз саму чехословачко-немачку границу. У Чехословачкој је живело више Немаца него Словака. Велика већина становника Аустрије, државе између Немачке и Чехословачке, говорила је немачки. Свеједно је Аустрија уговором из Сен-Жермена успостављена као засебна држава, премда је знатан део становништва био склон уједињењу.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 10-11. (цитат је прилагођен српском језику)

Аустријанац је био и Адолф Хитлер, који је као председник владе Немачке, спровео национално уједињење.

---

За оне који желе да знају више:

Сличности и разлике тоталитарних режима

Сличности:

1. Сва три режима су инсистирала на идеологији у коју се морало безрезервно веровати и која је прожимала све сегменте друштва. Свако другачије мишљење је било забрањено и кажњавано. 
2. Користили су се и насиљем у циљу одржања на власти. 
3. Изграђивали су култ вође. 

Разлике:

1. На власт су дошли на различите начине: комунисти револуцијом након рата, фашисти претњом насиљем након рата, а нацисти легалним путем на изборима, при чему су касније преузимали овлашћења већа од законских.
2. Фашистима је идеолошки  најважнија била држава, нацистима нација, а комунистима друштвена класа радника пролетера. 

Слични су им били начини владавине, а идеологије су сличне фашистима и нацистима. Разликују их расизам нациста (мада су касније и у Италији увели класне законе под немачким утицајем, али то није била основа) и корпоративна држава фашиста.

Циљ комуниста је била светска револуција, нацистима расно чисто немачко царство и освајање животног простора на истоку, а фашистима обнова италијанске моћи у Средоземљу попут античке римске.

Сви ови режими су презирали демократију.

„Совјетска и нацистичка власт изгледале су способнима носити се са светском економском кризом. Обе су зрачиле динамизмом у време кад се либерална демократија чинила неспособном савладати сиромаштво.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 20. (цитат је прилагођен српском језику)

Фашисти и нацисти су се са комунистима на међународном плану први пут сукобили у Шпанском грађанском рату.

Наравоученије:
Неограничена власт је опасна, поготово када се повери опседнутима мржњом.
Средства морају бити у складу са циљем. Идеал комунизма да се помогне најугроженијима је био племенит, али диктатура (неограничена власт) је опасна у сваком случају.

---

Повезивање историјских механизама са данашњицом

Историја не треба да буде само лекција о прошлости него и огледало за садашњост. У држави у којој живимо појам фашизам се пречесто злоупотребљава за дискредитацију противника, као општепознато зло, које се тиме заправо умањује. Са друге стране принципи слични тоталитарним режимима у другом руху јављају се и у модерним диктатурама и ауторитарним режимима, као што су стратегије прављења непријатеља ради хомогенизације групе и мобилисања маса за учвршћивања власти, као и скретање пажње са сопствених неуспеха; манипулација информацијама контролом медија за креирање алтернативне стварности; коришћење криза ради представљања себе као спасиоца. Разумевање ових екстремних режима битно је да бисмо препознали сличне опасне тенденције данас.