„Уз трагедију нације која је хрлила у самоуништење, Шпанија је представљала одраз свих мржњи и страхова Европе.“

Грађански рат у Шпанији (од 17. јула 1936. до 1. априла 1939. године) имао је интернационални значај, био је то увод у Други светски рат као први сукоб фашиста против комуниста и прва интервенција нацистичке Немачке у Европи.

Бурна је била шпанска историја и пре грађанског рата. У XIX веку (конкретније од 1814. до 1874. године) је било 37 покушаја државних удара, од којих је 12 успело. У двадесетим годинама XX века је у Шпанији била војна диктатура (1923-1930) генерала Мигуела Примо де Ривере. Шпанија је република други пут у историји постала 1931. године (Прва шпанска република била је 1873/4. године, изгласана од парламента након абдикације краља који је наследио краљицу која је абдицирала, а био је син краља Италије). Друга шпанска република је настала након абдикације краља Алфонса XIII после успеха републиканаца на локалним изборима.

Грађански рат је отпочео побуном националиста и дела војске (предвођене Франком, којег је претходно власт сменила са места начелника генералштаба и преместила на место војног заповедника на Канарским острвима) против републиканске власти након победе левичара на изборима 1936. године. Победа је била веома тесна (47% за левичарске коалиције Народног фронта наспрам 46,5% за националистичке опције) и сведочила је о дубокој подељености шпанског друштва.

Шпанија је 1931. године, попут Русије 1917. године, била заостала земља (трајно ју је коштало нерационално трошење силног злата пристиглог из Америке у доба шпанске превласти Европом). Од 11 милиона радно способних становника 8 милиона је било сиромашних, чији је рад задовољавао само најнужније потребе. Велика већина становништва бавила се земљорадњом. Велике су биле социјалне разлике, које се огледају у неравномерној расподели земље.

„Два милиона земљорадника немају земљу док педесет хиљада племића поседује половину шпанског земљишта 1931. године.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 6.

Крупни земљопоседник је и црква, која је за време републике остала господарица образовања. Међутим народне масе су се одвојиле од утицаја цркве, која је утицај у сеоским масама задржала само у областима у којима је друштвена неједнакост мање уочљива.

Шпанска војска је била веома политички утицајна, иако је већ читав век редовно губила у ратовима за опстанак колонија (од 1921. до 1926. у Мароку).

„Поражени, осрамоћени поразима који су се понављали, официри одговорност приписују владама које се смењују. […]

Упркос поразима, војни лидери су се представљали као прваци поновног колонијалног освајања против цивилних влада (које су напуштале колонијализам), и у тој улози ће се у политичком животу први пут појавити потпуковник Франсиско Франко, један од вођа легије странаца. Након победе, Мароко остаје посед војске: генерали тамо постају прави проконзули.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 9.

Пред изборе 1936. године десница је лецима упозоравала грађане: „Победа левице довешће до наоружавања руље, паљења банака и приватних кућа, поделе власништва и земље, пљачкања и дељења ваших жена.“ За републиканце то је био рат “демократије против тираније” и “слободе против фашизма”, а за побуњенике „реда против хаоса“ и “хришћанске цивилизације” против “црвених хорди” комуниста и анархиста, крсташки рат против неверника.

Након избора Шпанију су захватили нереди, које су са једне стране изазивали жељни социјалне револуције у корист радника, а са друге њихови радикални противници који су у томе хтели да их спрече силом, као што су своје противнике уклањали фашисти и нацисти.

„Радничка и сељачка револуција угрожавају парламентарну Републику подједнако као и војна и фашистичка реакција. […]

Непосредно пре избијања војног устанка, у јулу 1936, насиље тријумфује на обема странама према којима је влада немоћна. Ниједан дан не прође без вести о некој тучи, размени ватре, убиству, демонстрацијама које личе на побуну…“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 46-47.

Оружана борба међу њима, грађански рат, означиће њен крај. Изговор за дуго припреману побуну војске, која ће кренути из Мелиље (шпанског Марока), било је убиство вође монархиста. Предвођена Франком, војска циљем устанка проглашава успостављање реда у Шпанији.

„Влада ће наредити распуштање војске и расподелу оружја радничким милицијама које су основале партије и синдикати. Он истовремено потписује оно што изгледа да је смртна пресуда „републиканској легалности“, али што у том тренутку значи само прихватање свршеног чина: сада ће само сила, било она генерала и њихових трупа, било наоружаних радника, решити судбину Шпаније. „Легалност“ нестаје у диму пред сударом друштвених снага“.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 53.

Побуњенике су подржавали фашисти и конзервативци, а републиканску власт социјалиста и комуниста либерали, анархисти и каталонски и баскијски националисти.

„У баскијским покрајинама стање је веома другачије од остатка Шпаније. Националистичка баскијска партија, која је несумњиво најбројнија, 19. јула заузима позицију против војне побуне и неколико дана касније приступа Народном фронту.

Њени циљеви, међутим, постављају огромну дистанцу између ње и радничких партија и синдиката чији активисти у целој Шпанији спроводе револуцију. Баскијски националисти су ватрени браниоци Цркве и имовине, и биће од првих часова у директној опозицији највећем делу њихових „савезничких“ трупа из Народног фронта и синдиката.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 78.

Побуњенички лидери нису предвидели дуготрајан отпор својој акцији, али дешавала су се изненађења.

„До масовног искрцавања мароканских трупа, планом предвиђеним за часове који следе устанку, не долази, јер флота није приступила побуни. Њено учешће је, међутим, било детаљно испитано и дефинитивно утврђено до танчина приликом великих маневара на Канарским острвима, за време састанака адмирала са Франком. Скоро сви официри су придобијени за Movimiento. Али, посаде ће осујетити овај план: можда политизованији јер су најчешће радничког порекла, морнари знају, у сваком случају боље од војника, како да се организују против припрема својих заповедника. Скоро на сваком броду образована су мала, тајна језгра од осам или десет подофицира и морнара социјалиста или анархиста који у ескалама држе везу са својим организацијама. […]

Свуда управљају савети морнара који, након што уклоне већину официра, приморавају преостале да слушају њихова наређења. Уместо да обезбеде везу и долазак појачања из Марока на полуострво, ратни бродови их у томе онемогућавају. Акција морнара, озбиљно нарушивши план генерала, постаје тако један од најзначајнијих догађаја у време устанка.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 59.

Војни удар као такав није успео, јер војска није успела одмах да освоји Мадрид, Барселону, Баскију, а претрпела је неуспехе и у неким другим деловима Шпаније. Побуна против слабе републиканске владе Народног фронта се изродила у грађански рат.

На почетку рата побуњеници су располагали само малом предношћу. Флота се определила против њих, авијација, истина малобројна, сврстала се у народни табор. Немачке дипломате примају вести о забринутости националистичке стране: мањак новца, потреба за оружјем.

„С друге стране, радничке и сељачке милиције врло брзо показују властите слабости и ограничења својих способности. Храброст, ентузијазам, дух пожртвовања од њих чине непобедиве трупе на улицама њихових градова и села. Али, у рату наступају тешкоће. Војна организација је најчешће у хаотичном стању. […]

Колона која се удаљава од своје базе губи већину својих припадника: ноћу спавају у својим кућама. […] У равницама, милиције се врло брзо показују неспособним. Њихови почетни успеси остварени су уз огромне жртве. Не само што борци не знају да се заштите, него и не желе: вођа анархистичке колоне сматра питањем части да јуриша на челу својих незаштићених бораца. […] Милиционери не знају да одржавају и рукују оружјем, а када га имају, повређују се из неискуства. Оружје и муниција су, наиме, ретки.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 102-103.

У компликовану поделу у Шпанији се умешао и страни фактор. Подршку су пружиле Немачка, Италија и Португалија фашистима, а СССР (и Комунистичка интернационала формирањем Интернационалних бригада комуниста из целог света, међу којима и 1700 добровољаца из Југославије, од којих је око 550 погинуло, али су неки преживели стекли драгоцено искуство за борбу у Другом светском рату у Југославији) и Мексико комунистима. Шпанска република је ту помоћ СССР-у платила у злату (којег је имала мoжда и више од било које друге државе, а које је током рата пребачено на чување у Москву). Француска, Енглеска и САД (као и Лига народа која је одлучила да не интервенише, иако је основана да би чувала мир спречавањем оружаних сукоба) су остале неутралне, јер им је било битније да се сукоб из Шпаније не прошири Европом.

„Како објаснити смућеност француских политичких кругова пред самом перспективом испоруке оружја легалној шпанској влади? Најпре, пацифизмом епохе.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 213.

Захваљујући страној интервенцији побуњеницима више неће недостајати ни војника ни опреме, а стићи ће им и авиони.

„Италијанска интервенција је, дакле, од почетка брза и масивна. Затим ће, током рата, бити учињено све да се помогне Франку и осигура његова победа. Фашистички шефови су заправо сматрали националистички подухват за личну ствар. Мусолини у акцији у Шпанији види прилику да вежба своје таленте војног заповедника. Он сазива бројне војне конференције, даје наредбе италијанској морнарици да „подморнице спрече долазак бродова у црвене луке“. Његов син Бруно ићи ће да вежба своје авијатичарске таленте на Балеарима.

Дучеова влада од победе у Шпанији прави питање престижа. Тај рат је у исто време прилика да италијанско оружје тријумфује над озбиљнијим противником од етиопских племена и да се направе важне стратешке базе на Средоземљу. Тако се показује двострука италијанска политика која тежи да се наметне на Балкану и у Шпанији, на источном као и на западном Средоземљу. Снага италијанске интервенције не објашњава се идеолошким обзирима. Свакако, у Шпанији се води битка против бољшевизма и тамошња борба италијанских војника је представљена као борба крсташа за идеал. Али то је само фасада. За Мусолинија је превласт на Средоземљу од животног значаја. А осовина Рим-Берлин може да се образује тек након што су Немци дали уверавање да немају никаквих амбиција у тој области.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 224.

Међутим, одушевљење фашистичког режима авантуром у Шпанији није следило италијанско становништво. Тај подухват скупо је коштао Италијане и финансијски, и у потрошеној опреми и у људским жртвама. Добијеним није био задовољан ни Мусолини, који је очекивао да ће из победе извући већу корист у виду компензације за трошкове уступањем неке територије као базе у западном Средоземљу (као што је Мајорка).

Немачка очекивања била су другачија.

„Макар у том домену, немачка умереност је у опреци са непромишљеношћу фашистичке владе. Свакако, Немачка у Средоземљу има мање интереса него Италија и за њену владу потпуна победа Франка није апсолутно нужна. Без сумње је тачно да Берлин у Шпанији не тражи никакву политичку корист, јер Немци немају никаквих илузија о томе: они не замишљају да би националсоцијализам могао икада бити уведен у Шпанији, а симпатије немачких руководилаца за Франка остаће увек крајње нијансиране. Такође, у Берлину ће се сматрати за задовољавајуће решење споразум који би елиминисао крајњу левицу и удаљио Шпанију од савеза са Западом. Исто тако, ратни интерес је да се разоткрије природна супротстављеност која постоји између Италије и Француске.

Поврх тога, војни кругови немају неограничено поверење у способности шпанских генерала, укључујући и Франка. У томе се, уосталом, италијански и немачки генералштаб у потпуности слажу и не устручавају се да у Бургос [главни центар побуњеника] шаљу савете, које тамо генерално слабо следе. У сваком случају, Вермахт [немачка војска] не жели у авантуру из које не види излаз. […]

У стварности, претензије Берлина су у исто време и неодређеније и веће. Ради се о ,,рестаурацији германизма у Шпанији“. Једна Штерерова нота од 14. априла 1939. прави биланс немачког продора у Шпанију: полицијски споразум, културни споразум из јануара 1939, који обезбеђује двема уговорним странама значајне предности, стварање културних института који би се користили фискалним олакшицама, немачких школа у Шпанији које ће моћи да издају исте дипломе као високе школе у Немачкој, културну сарадњу обезбеђену преко размене студената, професора и асистената, пренос радиофонских емисија и филмова, али и обезбеђивање да ће извесна књижевна дела која су из политичких разлога забрањена у једној земљи то бити и у другој. […]

Но, проблем којем Берлин придаје највећу важност је проблем друштава за експлоатацију рудника у Шпанији са немачким капиталом, која треба да омогуће да сировине неопходне за ратну индустрију буду упућиване у Немачку.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 233-4.

Републикански отпор не би могао трајати дуже од 1936. године да није било материјалне помоћи из СССР-а.

„Међутим, та неопходна помоћ никада није била довољна. Републиканским трупама су током целокупног трајања сукоба недостајали ваздухопловни материјал, противавионско, чак и лако наоружање. Полазећи од те констатације, немогуће је представити као чин безрезервне солидарности помоћ која је дуго била довољна да омогући вођење борбе, али која би, да је била великодушнија, без сумње омогућила да се кантар коначно нагне на страну Шпанске републике. […]

Шпанија је за Русе, као и за Италијане и Немце, била опитно поље. Овде је проба пре свега била материјална. Могли су добити драгоцене податке о вредности свог оружја у односу на оружје фашистичких сила […] Извукли су озбиљне лекције из ратног искуства: масивно коришћење артиљерије, нужност маневара у дубину прилагођених новим техникама борбе, коришћење партизана против организоване армије. Велики број руског војног кадра је у Шпанији провео стаж и стекао многе поуке.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 238.

СССР је оклевао са конкретнијом подршком републиканцима из страха да директним иступањем у овом сукобу не остане изолован у Европи, као после Првог светског рата. Стаљин је одустао од ширења светске револуције и окренуо се изградњи социјализма у једној земљи. Међутим, ангажман Немачке и Италије и притисак комуниста из Европе увео је СССР у сукоб у којем му је главни интерес био скретање непријатеља (Немаца и Италијана) на другу страну.

„Упутно је можда и указати на један разлог унутрашње политике: шпанска епопеја скреће пажњу једног дела активиста у Совјетском Савезу са чистки које почињу да уклањају Стаљинове противнике; поврх тога, позивајући на помоћ Шпанској републици, могуће је од руских радника тражити додатни напор у производњи који ће допринети остваривању циљева које је одредио петогодишњи план из 1933. године.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 240.

Током рата једна страна је на територији коју је контролисала спроводила националну револуцију (настојећи да Шпанија кроз јединство обнови некадашњу моћ), а друга на својој територији социјалну револуцију (настојећи да побољшају положај најсиромашнијих). Републиканска страна је била оптерећена и размимоилажењима комуниста и анархиста, који су дошли у сукоб јер су анархисти на територији под њиховом контролом спроводили револуцију (радници преузимају фабрике, а сељаци поља), а комунисти су мислили да револуцију треба одложити док се не победи у рату. Такође, у Баскију су тамошњи националисти бранили цркву од, у овом рату, њихових савезника анархиста.

„Први пут у историји, анархисти су у прилици да играју тако важну улогу: заправо, бар у Каталонији, све зависи од њих. Али конфронтација њихових идеја са друштвеном реалношћу је брутална. Одлучни противници државе коју сматрају врхунским обликом репресије, анархисти су увек одбијали да направе разлику између ,,буржоаске“ државе и ,,радничке“ државе као што је руска држава настала из совјета 1917. године.“

П. Бруе, Е. Теним, Револуција и грађански рат у Шпанији 1936-1939, Београд 2016, 120.

Жртава је било бар пола милиона, a још толико их је побегло у Француску након рата, где су неке комунисте послали у логоре за војне заробљенике, из којих су за време немачке окупације Француске у Другом светском рату пребачени у нацистичке логоре у Немачкој. На почетку рата је стрељан шпански песник Лорка, а преживели су страни добровољци Ернест Хемигвеј и Џорџ Орвел (који су се придружили републиканцима).

Шпански грађански рат у репортажама Црњанског

Владајуће снаге су у репресалијама против савезника побуњеника чинили и масакре над католичким свештенством (које је подржавало противнике републиканаца, јер су републиканске власти укинуле новчану помоћ цркви и републиканским уставом одвојиле државу од цркве којој је национализована имовина, ради поделе земље сиромашнима). Током рата је страдало око 6800 свештеника, монаха и монахиња. Цркве су затваране за службу, велики број је запаљен, нарочито у Каталонији. Култни предмети су често уништавани. Некадашње цркве служиле су као гараже, пијаце, штале и уточишта. У те сврхе су трајно измењене грађевинским радовима. Забрана култа се практично протегла на забрану приватног држања црквених предмета, као што су иконе, молитвеници и слично. Затворене су и верске школе.

Са друге стране побуњеници су певали „убили смо више комуниста него што има цвећа у априлу и мају“.

Чувена је Пикасова слика Герника, насликана по наруџбини републиканских власти након што су Немци бомбардовањем (26. априла 1937. године) разрушили тај баскијски град, иако није имао стратешки значај, него су нацисти хтели да пробају тактику тоталног рушења града, да виде како ће то утицати на морал противника.

У табору побуњеника, осим војске, главна је била странка Шпанска фаланга за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве, коју је основао син генерала Мигела Примо де Ривере (диктатора пре увођења републике), којег су убиле републиканске власти пре избијања рата. Током рата странку од његовог наследника Мануела Едиље преотео је Франко. Идеологија је била блиска фашистичкој. Спојио их је са карлистима (главном струјом монархиста), чијег је вођу такође уклонио и тако дошао на чело целог побуњеничког покрета, који ће преузети власт у овом рату.

„Антифашисти су изгубили рат, али су догађаји у Шпанији имали веома важан ефекат социјализације и тренинга. Интернационализам је био реално доживљен, ојачале су међународне комунистичке мреже, а ти догађаји су их припремили (што тада још није могло да се предвиди) за партизанску борбу у њиховим земљама.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 412.

Исход рата је била 36-огодишња диктатура вође победника генерала Франсиска Франка (1939-1975), након које је обновљена монархија на челу са Бурбонима, која је опстала до данас.

„Ако није био фашиста, шта је Франко заправо био? Франко је био генерал, са идејама, рефлексима и реакцијама генерала. Католик до верске затуцаности, своју филозофију црпео је из катихизиса: беспоговоран антибољшевизам, мржња према Јеврејима (а ипак је потицао из породице покрштеника, conversos, тако да је његов антисемитизам, остао религиозан, без иоле биологизма), презир према слободним зидарима, либерализму и парламентаризму. […] Своју мисао схватио је као успостављање Шпаније на њеним основним опредељењима. Једна јединствена Шпанија – узвикивала је гомила на свим режимским манифестацијама, што је значило: без подела, без трвења, без јалових расправа у које се заплиће демократија. […] Франкизам је био најобичнија војничка и клерикална диктатура.“

Мишељ де Катиљо, Речник заљубљеника у Шпанију, Београд 2012, 115-116.

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)