Ђеновљанин Кристофор Колумбо (1451-1506) је своју идеју о проналаску новог пута ка Азији, идући ка западу, изнео португалском краљу, али је након неколико месеци чекања одбијен. На пристанак шпанске краљице Изабеле је чекао 6 година. Одбијен је три пута (1485, 1486. и 1489. године). Веровао је да је највећи проблем набавити новац и бродове, али је схватио да постоји један већи. Када је краљица Изабела прихватила његов предлог, Колумбо је кренуо у потрагу за посадом. Тада још нико није веровао да је Земља округла и сви су се бојали да ће брод, када дође до краја Земљине плоче, пасти и да ће сви изгинути. Нико није хтео да ризикује.

Иако Колумбово откриће означава почетак новог века, он је више био човек претходног доба – средњег века. Главни мотив његових путовања је ширење хришћанске вере. Иде на запад да у Кини преобрати цара. Новац, односно злато, у новом свету у први план истиче јер то желе да чују финансијери његовог похода. Колумбо новац жели да употреби на нови крсташки поход ради ослобођења Христовог гроба у Јерусалиму. Таква размишљања су тада била застарела и изазивала су подсмех шпанске краљице Изабеле и њеног мужа Фернанда, који су се прославили баш ширењем власти ратовањем против муслимана.

Други Колумбов мотив путовања, који временом постаје главни, било је откривање природе, при чему чин откривања постаје битнији од самог предмета открића. Колумбо се дивио природи и знао је да је тумачи, што објашњава његов успех у улози морепловца. До циља не би стигао да није било његове вере. Други морепловци су рационално процењивали да је такав пут предугачак (није се знало за постојање Америке) и сувише ризичан.

Колумбов доживљај Индијанаца временом се мењао. У почетку у жељи да што боље наплати своја открића, представљао их је као мирољубиве и дарежљиве. Када се буде ангажовао у колонизацији земље почеће да их доживљава као окрутне непријатеље, смеле и осветољубиве. Приметиће да нису склони само поклањању своје имовине, него и отимању туђе. Касније Колумбо од идиличних односа са Индијанцима почиње да води рат са њима, јер не може да рачуна да ће од њих добити сва средства која су му потребна за опремање експедиција за ширење хришћанства по свету. Како злато ретко налази, Колумбо почиње да узима оно што му је доступно и почиње да зарађује продајући Индијанце у робље Шпанцима.

„Колумбо је открио Америку, али не и Американце тог времена.“

Цветан Тодоров, Морепловци и староседеоци, Човек ренесансе, Београд 2005, 319.

Као људе америчке староседеоце ће почети да третира Бартоломе де лас Касас, а њихову културу први проучити Бернардино ди Сагун.

Током живота Колумбо је четири пута (1492, 1493, 1498. и 1502. године) водио експедиције у Америку, током којих су откривени Порторико, Јамајка, Тринидад, друга карипска острва, као и делови јужне и средње Америке – обале Венецуеле („мала Венеција“), Колумбије (названа по Колумбу) и Хондураса. На неки начин, Колумбо је путовао и после смрти, пошто су његови посмртни остаци четири пута премештани да би били сахрањени на другом месту, из Европе у Америку и назад. Колумбо је умро 1506. године на шпанском двору у Ваљадолиду, где је првобитно био сахрањен у манастиру. Четири године касније син Дијего му је преместио посмртне остатке у манастир код Севиље. Након Дијегове смрти његова удовица је измолила од шпанског краља Карлоса (цара Карла V) да се Колумбови остаци по његовој жељи сахране на острву Хиспаниола (на којем је Колумбо био основао прве европске колоније у Новом свету). Смештен је био у катедрали у Санта Домингу, коју је 1673. године разрушио земљотрес. Колумбове кости су се тада измешале са костима из других гробова, али су их некако сакупили и поново сахранили. Када су острво освојили Французи 1745. године, Шпанци су кости из Колумбовог гроба пренели у Хавану. Ту су остале док Шпанци нису поражени од САД 1898. године, после чега је Куба постала независна, након чега су Колумбови посмртни остаци коначно враћени у Севиљу.

Пред крај живота Колумбо је тражио, на основу раније закључених уговора, да му шпанска круна исплати 10% од профита оствареног у новооткривеним земљама, што је одбијено. Колумбо никада није крочио на тло Северне Америке, иако је три пута пловио до тамо. Умро је у уверењу да је дошао до Индије.

„Острво Хиспањола (данашњи Хаити) имао је у време открића отприлике три и по милиона становника. Десет година касније остало је од тога још тридесет четири хиљаде, дакле једва стоти део.“

Jakob Wessermann, Kolumbo – otkrivanje Amerike, Zagreb 1992. (цитат је прилагођен српском језику)