За Американце и Британце, Грчка је била значајна из стратешких разлога. У њој су видели враташца за продор СССР-а у источно Средоземље, северну Африку, Блиски исток, па, можда и према јужној Европи, чак до Италије и Француске. Грчка је из Другог светског рата изашла разорена немачком, италијанском и бугарском окупацијом. Најтеже је било онима који су 1922. године избегли из Мале Азије насељени у македонске и тракијске крајеве освојене у Балканским ратовима 1912. и 1913. године. Многи од њих су се придружили покрету отпора окупацији коју је предводила Комунистичка партија Грчке (ККЕ). Након ослобођења од окупације у Грчкој је настављен грађански рат комуниста и националиста, који се водио од краја 1943. године.

„Патриотизам, идеологија, али и идеје о части, мушкости и солидарности мотивисале су мушкарце на борбу, и током рата су многи од њих, често и више пута, мењали страну. Насиље према цивилима – непријатељима, издајницима и обичним сељацима – било је огромнo у герилском и грађанском рату. Било је или наређивано одозго, или примењивано у решавању старих сукоба између суседних места, пошто је било одраз културе и регионалних социјалних структура.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 457.

View this post on Instagram

Споразумом о подели интересних сфера између Черчила и Стаљина, новембра 1944. године, Грчка је била једина балканска земља која је припала западној сфери утицаја. Стаљин је окончао подршку грчким комунистима. Битније му је било што је поделом интересних сфера добио контролу над Румунијом и Бугарском, које су биле суседне земље СССР-а. Наставак подршке југословенских комуниста грчким довело је до разлаза вође комуниста у свету Стаљина и Тита, који је тежио да постане предводник свих комунистичких земаља на Балкану.

У Македонији су комунисти уживали углед код тамошњег словенског становништва јер су се двадесетих година изјашњавали за независност Македоније. Тада су следили упутства Комунистичке интернационале (Коминтерне). То није била популарна политика у Грчкој. Посебно се изигранима осећало 700 хиљада грчких избеглица из Мале Азије настањених у македонским крајевима. Македонски Словени током рата не само да су давали велики број бораца, него су представљали и спону са југословенским комунистима. Помоћ Југославије, тада најзначајније државе на Балкану, грчким комунистима је била неопходна у ситуацији када су владине снаге имале подршку из западне Европе.

Македонско питање је у грађанском рату на крају за комунисте имало фаталну улогу. Грчким комунистима је представљало проблем што су њихови идеолошки савезници из Југославије и Бугарске, без којих се нису могли одржати, имали територијалне претензије према Грчкој. Додатну компликацију је представљало што су те претензије биле међусобно супротстављене. Југославија и Бугарска су успеле да се договоре (чак се од 1944. године разматрало и уједињење две државе, чему се успротивио СССР), али на штету Грчке.

Комунисти у Грчкој нашли су се у безизлазној дилеми, при чему су обе опције (одустајање од Македоније или помоћи комуниста из суседства) неизбежно водиле у пораз у грађанском рату. Остали су верни комунистичкој сарадњи, одрекли су се Македоније. Додатно срљање у пропаст је била одлука да остану верни Стаљину који се разишао са Титом баш јер је вођа југословенских комуниста наставио да подржава комунисте у Грчкој, коју је Стаљин препустио западним силама. Грчки су комунисти, нарочито Словени из Македоније, међу њима, кренули на дуг пут у избеглиштво.

„Из перспективе западних сила, збивања у Грчкој драматично су подсећала на старе бојазни. Посебно је захтев Бугарске за ревизију границе у Тракији, који је подржавао Совјетски Савез, упућивао на опстанак традиционалних стремљења по питању турских теснаца; излаз Бугарске на Егејско море умањио би улогу Турске као јединог чувара Босфора и Дарданела. Општи смер таквог захтева подсећао је на резултате Санстефанског мира 1878. године, али и на понуду Совјетског Савеза Бугарској у пролеће 1941. да као противуслугу за стационирање совјетских трупа подупре њену жељу да се прошири до Егејског мора. Оно што се у 19. веку образлагало панславенским аргументима манифестовало се сада кроз језик идеолошке супротстављености Истока и Запада.“

Dan Diner, Razumjeti stoljeće, Zagreb 2013, 219-220. (цитат је прилагођен српском језику)

Током грађанског рата у Грчкој део избеглица се настанио у Југославији, углавном у Македонији, али неки и у војвођанским селима Буљкес (данас Маглић), Гаково и Крушевље. Међу њима је било доста деце. Раније немачко село Буљкес (у Бачкој, у близини Новог Сада), од маја 1945. до септембра 1949. године имало је специјални статус грчке општине у Југославији, са око 6 хиљада придошлица, при чему број становника у селу никада није био већи од 4 500. Неки су одатле одлазили у друга места по Војводини.

„Буљкес ће тако у међусуседском хладноратовском пропагандном сукобљавању за краљевску владу у Атини у себи сажети све оно што је стварно угрожавало њен положај, претварајући се у квинтесенцу „комунистичког зла“. Једно војвођанско село и његови привремени становници, захваљујући пропагандном рату вођеном између Атине и Београда, њиховим оптужбама и противоптужбама пред међународним организацијама, је постало познато и на себе је привукло пажњу светске штампе, разних међународних комисија, обавештајаца и дипломатије. Посебно значење добило је у време избијања југословенско-совјетског сукоба. Око судбине његових становника, због прихватања информбировске „линије“ руководства и већине чланова заједнице, вођена је и оштра расправа 1948. и 1949, између руководилаца Комунистичке партије Југославије и Комунистичке партије Грчке, која је довела крајем лета 1949. до расељавања те колоније и њеног гашења.“

Милан Ристовић, Експеримент Буљкес: „грчка република“ у Југославији 1945-1949, Годишњак за друштвену историју, IV/2-3,1997, 180.

Грчки комунисти са породицама су у Буљкесу смештени у напуштеним кућама. Изолованост ове заједнице је омогућила својеврсни утопијски грчки комунистички експеримент. Село је чак имало и своју валуту: „буљкески динар“.

„Ова политичка „самоуправа“ избегличке заједнице и препуштање вођења свих послова у селу грчком руководству, немешање југословенских власти (барем не директно и видљиво), учинили су да се о Буљкесу говорило и писало као о „седмој републици“ у Југославији.“

Милан Ристовић, Експеримент Буљкес: „грчка република“ у Југославији 1945-1949, Годишњак за друштвену историју, IV/2-3,1997, 181.

Након разлаза југословенских и грчких комуниста становници Буљкеса су прешли у Чехословачку.