„Сматрајући да су међународни односи добијањем званичног признања и потписивањем мировних уговора барем релативно стабилизовани, влада Миленка Веснића израдила је Нацрт закона о избору народних посланика за Уставотворну скупштину и поднела га Привременом народном представништву, које га је усвојило 2. септембра 1920. године и тиме завршило свој рад. Иако је за основу Закона узето изборно искуство Краљевине Србије, садржавао је више ограничавајућих чинилаца, због чега је изазвао мноштво критика. Потпуним укидањем изборног цензуса право гласа имао је сваки мушкарац с навршеном 21 годином живота, под условом да је био држављанин Краљевине СХС и најмање шест месеци настањен у општини пребивалишта. Бирачко право ускраћено је женама, официрима, подофицирима и војницима, као и несловенским мањинама. Право да буду бирани имали су сви писмени мушкарци с навршених 25 година, али чиновници нису могли постати народни посланици. Свака кандидатска листа морала је имати најмање једног кандидата са завршеним факултетом или неком другом одговарајућом школом. Један посланик биран је на сваких 30.000 становника, а рад Уставотворне скупштине ограничен је на две и по године. Најзад, имајући у виду да је проценат неписменог становништва био натполовичан, одлучено је да се гласа куглицама.

Иако је бројна и разнолика опозиција налазила много мана Закону о избору народних посланика за Уставотворну скупштину, најмање помињући ускраћивање женског права гласа, доцније искуство показало је да је у поређењу с другима у ствари био демократичан и не мање рестриктиван од оних који су доношени у Европи тог времена. Милан Грол, на пример, подсетио је да је Хрватска са Славонијом према последњем предратном попису имала 2.600.000 становника, а до избора из 1910. године само 45.000 гласача. Потом је тај број повећан на око 200.000, да би тек у југословенској краљевини достигао око 600.000 гласача. Ова значајна демократска промена, међутим, имала је и своју негативну страну, јер је подразумевала да они који су први пут гласали нису имали никакво бирачко и демократско искуство. У поређењу с наредним изборима за Народну скупштину, показало се и да су избори за Конституанту, обављени 28. новембра, иако је министар унутрашњих послова тада био Милорад Драшковић, најомраженији политичар у виђењима комуниста, били демократичнији од било којих других.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 343-345.

У Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца је законом 1920. године утврђено опште право гласа, чиме је укинут имовински цензус. Међутим то што је тада сматрано општим правом гласа у стварности је одударало од правог смисла тих речи.

„Званично, влада је увођење општег изборног права образложила разлозима – „што је народ у току рата показао своју високу свест и пожртвовање, чиме је стекао право да му се досадашња политичка права прошире“. Међутим, прокламовано опште бирачко право имало је знатна ограничења. Бирачко право нису добиле жене. Бирачко право нису имали ни припадници националних мањина који су по међународном Уговору о заштити мањина имали право опције за своје матичне земље, тзв. оптанти. Ово ограничење обухватило је значајан број Немаца, Мађара, Румуна и Италијана. Бирачко право нису имала ни лица на одслужењу војног рока, као ни официри и подофицири. Коначно, од око 12 милиона становника Краљевине СХС у изборним списковима 1920. нашло се 2.480.623 бирача, дакле тек око 20% становништва остварило је бирачко право.“

Небојша А. Поповић, Српске парламентарне странке у Краљевини СХС 1918-1929, У: Историја XX века, 2008/II, 90.

На каснијим изборима проценат грађана са правом гласа (променом закона 1922. године) се повећао на око 25%. На првим изборима излазност бирача је била мања од 65% (на простору Србије пре Балканских ратова само 56%, наспрам 68% на претходним изборима 1912. године), на другим 74%, трећим 77%, а на четвртим 69%.

Озбиљну расправу пре првих избора је изазвала и дилема да ли учитељима треба допустити право гласа.

„Влада Миленка Веснића настала је захваљујући кратком „страначком примирју“, а колико је оно било крхко видјело се на првим састанцима његовог кабинета. Темељни проблеми су настали приликом расправе о томе ко ће све имати право гласа на првим југословенским изборима. Главни спор је избио око питања да ли ће учитељи имати пасивно изборно право. Док су радикали сматрали да учитељима треба ускратити то право, пошто су многи, како је рекао министар Протић, „постали комунисте и иду из села у село у народ и шире комунизам“, демократе су захтијевале изборно право за учитеље, вјерујући да у том важном друштвеном слоју имају значајну подршку. Демократска заједница је стала иза тог приједлога, који је добио већину гласова присутних посланика. Такав чин је доживљен као озбиљан ударац и влада је 20. јула 1920. године поднијела оставку. Више је него јасно да је то представљало само повод за повлачење владе, с обзиром на многа друга неслагања, нарочито у погледу аграрне реформе и уставне концепције југословенске државе.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 100.

Дакле, пета влада у Краљевству СХС, бар званично, пала је због учитеља.

Број странака које су учествовале на првим изборима је био 22, на другим 33, трећим 45, а тренд повећања се драстично променио на четвртим, када се скоро преполовио на 27 странака. Иако се број странака које су учествовале на изборима повећавао, број оних које су освајале мандате се смањивао.

Главне политичке странке до 1929. године биле су углавном националног карактера. У Србији су се издвајале најпопуларнија Народна радикална странка Николе Пашића (после смрти 1926. године га је на челу странке наследио Аца Станојевић) и Југословенска демократска странка Љубомира (Љубе) Давидовића, која је настала удруживањем скоро комплетне српске предратне парламентарне опозиције и политичких групација из других југословенских крајева, од којих су најзначајнији били Срби из Хрватске предвођени Светозаром Прибићевићем, који ће се одвојити 1924. године и основати Самосталну демократску странку. Након смрти Љубе Давидовића, 1940. године, председник Демократске странке (епитет југословенска се углавном изостављао у називу) је постао Милан Грол.

„Друга најважнија политичка партија у Краљевини СХС била је Демократска странка (ДС), чија је Оснивачка конференција одржана у Сарајеву 14. и 15. фебруара 1919. године. Настала је уједињавањем више политичких партија и групација из Словеније, Хрватске и Славоније, Далмације, БиХ и са подручја Баната, Бачке и Барање. Формирали су је самостални радикали, напредњаци и либерали из Србије, предвођени Љубомиром Давидовићем и Војиславом Маринковићем; Хрватско-српска коалиција, предвођена Светозаром Прибићевићем, и Југословенски демократски савез из Хрватске и Славоније; Југо-словенска социјалдемократска странка из Словеније: Демократска странка за Банат, Бачку и Барању; као и скоро све политичке групације из БиХ Национална демократска странка, Радена, Хрватска народна заједница и Муслиманска југословенска демократија. У почетном периоду дјеловала је као Демократска заједница, чији је једини орган био Посланички клуб у ПНП-у. Усвајањем Статута током 1920. године, настала је Демократска странка, која је имала Главни одбор са 40 чланова. На чело странке стао је Љубомир Давидовић, а у страначким пословима ништа мање утицаја није имао ни Светозар Прибићевић. Штавише, могло се рећи да је странка имала два шефа. Иако хетерогена по саставу, успијевала је да своју дјелатност развије у највећем дијелу земље. Стајала је на становишту да су Срби, Хрвати и Словенци један народ „по крви и језику и по својим осећањима“ и да имају заједничке „животне интересе свог народног опстанка“. Одбацивала је све историјске, племенске, вјерске и покрајинске разлике и њихову примјену на административно уређење земље. Залагала се за „целокупност нашег народног поседа“. Службено страначко гласило Демократијо излазило је у Београду од 1. маја 1919. до 1925. године. […] Мада је, у почетку, настојала да се рашири по читавој земљи, истичући своју југословенску оријентацију, временом је све више била омеђена на српски етнички простор. С обзиром на то да није успијевала да помири све различитости на којима је саткана, претрпјела је више удараца, међу којима је најјачи одвајање Светозара Прибићевића и њему блиских људи, који су оформили Самосталну демократску странку (СДС), која је и сама постала важан политички чинилац међуратне југословенске државе, До разлаза између Љубомира Давидовића и Светозара Прибићевића дошло је због односа према хрватском питању. Схватајући да у трци са НРС-ом демократе губе присталице на српском етничком простору, а због сарадње са радикалима и изван српског етничког простора, Љубомир Давидовић био је предсједник југословенске владе у три наврата.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 102.

„Више од већине других, старих или новооснованих грађанских странака, Демократска је развила социјално-економске одредбе програма. С једне стране, он је одражавао тежњу за очување постојећих друштвених односа, а на другој старање за „малог човека“ и стварање „једне свесне, економски независне, и политички и друштвено васпитане демократије“. […]

На опредељење демократа да се више ангажују у решавању социјално-економских питања утицала је жеља да јединствена национална држава буде економски снажна, а социјално правична, али и страначки интерес да се истицањем напредних идеја из области социјалне политике придобије што више гласача и присталица. Напокон, били су руковођени жељом да се онемогући избијање револуције, то „бољшевичко зло“, и избегну већи социјални потреси који би угрозили темеље грађанског друштва. […]

Иако се становништво земље која је тек изашла из рата суочавало првенствено са социјално-економским недаћама, решења и обећања која је у том погледу давала Демократска странка требало је да највише заинтересују будуће присталице и гласаче. Проблем унутрашњег уређења, међутим, од почетка заједничког живота заокупљао је највећи део политичке енергије, постајући главна оријентациона тачка и разлог за међустраначку сарадњу или конфронтацију. Управо на тој основи и могло је да дође до усаглашавања Демократске и Радикалне странке.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 322, 325-326.

Политичком сценом у Хрватској је у потпуности доминирала Хрватска (републиканска) сељачка странка. Након избора 1920. године је епитет „пучка“ (народна) заменила одредницом „републиканска“, а државно уређење је прихватила и из имена избацила „републиканска“ тек 1925. године. Председник ХСС-а је био Стјепан Радић, до смрти 1928. године, када га је наследио Влатко Мачек.

„У крајевима које су насељавали Хрвати највећи политички утицај је имала Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), која је представљала настављача политике Хрватске пучке сељачке странке (ХПСС), коју су 1904. године основали браћа Антун Радић и Стјепан Радић. Странка је све до 1918. године наступала са прохабзбуршких позиција, а тада је пристала уз идеју о уједињењу јужнословенских народа. Међутим, почетком 1919. године успротивила се централистичко-унитаристичкој основи нове државе, залажући се за републиканско и конфедеративно уређење и константо је пркосила централистичким основама југословенске краљевине. Због свог бескомпромисног става и одлучне борбе са Београдом, израсла је у снажан национални покрет хрватског народа у оквирима југословенске државе.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 103.

У Словенији је главна била Словенска људска странка (у преводу на српски Словеначка народна странка) Антона Корошеца, а међу муслиманима у Босни Југословенска муслиманска организација, коју је предводио Мехмед Спахо.

Још више од Демократске странке, наднационална је била Комунистичка партија Југославије. Основана је у априлу 1919. године, на Конгресу уједињења, као Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста).

„Иницијативу за њено стварање дале су социјалдемократске партије Србије и Босне и Херцеговине, којима су се придружиле левичарске групе социјалдемократских странака из других југословенских покрајина. Оријентација странке била је револуционарна, што је потврдила и одлука да приступи Трећој интернационали (Коминтерни). Истовремено, задржала је делове социјалдемократских погледа, узимала учешће у парламентарној борби и, упркос критици режима и социјалног стања, прихватила стварање југословенске државе, верујући да је њеним настанком олакшана револуционарна борба удружених левичарских група. […] Под своју контролу ставила је јединствени синдикални раднички покрет и Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), формиран октобра исте године у Загребу.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 322, 326-327.

На другом конгресу, одржаном у Вуковару јуна 1920. године променила је име у Комунистичка партија Југославије (КПЈ).

„Имајући тада око 65.000 чланова и преко 200 хиљада организованих радника, заложила се за стварање совјетске републике, диктатуру пролетаријата, коришћење искустава руске револуције, стварање Совјетске Републике Југославије и совјетску федерацију балканско-подунавских земаља. […] Истовремено, извршила је централизацију целокупне своје организације и прихватила чувени „21. услов“, у ствари низ тачака којима се одрекла самосталности у раду, сложивши се да постане секција Коминтерне, обавезна на послушно извршавање директива које су долазиле из „светског штаба револуције“. Управо на овом питању дошло је до дефинитивног разлаза са свим остацима социјалдемократских схватања и њиховим носиоцима.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 322, 328.

Скоро је забрањена због револуционарног деловања децембра 1920. године, месец дана после првих парламентарних избора, на којима је била трећа по броју гласова (најбоље су прошли у Црној Гори и Македонији). Претходно је августа 1920. победила на локалним изборима у Београду, Нишу, Крагујевцу, Шапцу, Ваљеву, Ужицу, Пироту, Загребу, Скопљу, Осијеку и другим местима (укупно 37 општина у Србији и Македонији), али су комунисте у Београду и Загребу спречили да оформе власт, јер нису хтели да положе заклетву краљу пре доношења устава (који је требало да буде одређено да ли ће држава уопште бити монархија на челу са краљем).

„Узнемирење режима било је толико велико да су избори у неким местима морали да буду поновљени. Будући да су се приближавали и избори за Уставотворну скупштину, сазревало је уверење да против делатности КПЈ и пораста њеног политичког утицаја морају бити предузете ванредне мере.

Доношење таквог ванредног законодавства којим би била сузбијена револуционарна делатност и спречено ширење радничких штрајкова, међу којима је посебну забринутост изазвао генерални штрајк железничара у априлу 1920, организован под руководством КПЈ, започело је већ у првој половини те године. У овим првим покушајима његови иницијатори су доживели неуспех, суочени са снажним отпором симпатизера и чланова КПЈ, али и групе грађанских политичара, који су ограничавање политичких слобода сматрали опасним угрожавањем демократских начела.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 339-340.

После успеха на првим изборима у Комунистичкој партији Југославије су преовладали људи који су заговарали долазак на власт насиљем.

„Сутрадан по изгласавању Видовданског устова, 29. јуна 1921. године молерски радник и српски добровољац са ратишта у Добруци Спасоје Стејић извршио је неуспјешни атентат на регента Александра, који се враћао из Народне скупштине, гдје је положио заклетву на тек усвојени највиши конститутивни акт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Атентатор је бацио бомбу са скеле у нивоу трећег спрата зграде Министарства грађевина у изградњи, која се заплела у жице електричног вода и експлодирала у ваздуху, не повриједивши регента, али ранивши деветоро грађана. Спасоје Стејић је ухапшен и осуђен на казну смрти, која је, милошћу краљевом, замијењена казном од 20 година затвора. Не пуних мјесец дана касније 21. јула 1921. године столарски радник Алија Алијагић у Делницама је са два револверска метка убио тада већ бившег министра унутрашњих дјела Милорада Драшковића, у жељи да изврши одмазду због Обзнане. Бивши министар се у Горском Котару налазио на одмору са породицом, а уз атентатора су били Рудолф Херцигоња и Родољуб Чолаковић, чланови комунистичке терористичке организације Црвена правда. Алија Алијагић је осуђен на казну смрти вјешањем. Послије ових терористичких аката, 2. августа 1921. године донијет је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, којим је свака писана или усмена комунистичка пропаганда, усмјерена на промјену политичког и друштвеног система, сматрана злочином. Због бојазни да би се такав пропис могао користити и против других партија, против закона су иступиле СПС, ЈРС и ЈСДС. Од 244 посланика присутних у Народној скупштини, за закон је гласало 190, а против 54. За примјену закона било је задужено Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих дјела. Након усвајања закона, поништени су мандати комунистичких посланика у Народној скупштини (осим четворице, који су претходно иступили из комунистичког по-спаничког клуба), а југословенски комунисти су наставили да дјелују у дубокој илегали.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 117.

Међу многобројним гласачима комуниста било је и оних који су тиме протестовали не само против друштвеног поретка, него и новонастале државе.

„Комунистичка активност била је врло жива и налазила је несумњиво много одзива. Сматрало се код водеће интелигенције да је период националистичког рада завршен и да треба прећи на нове социјалне проблеме, али се, у психози руске револуције, није хтело прићи социјалним реформама путем еволуције него радикално и насиљем. Комунистичке идеје прихватила је, поред пролетера свих врста, нарочито, као свуда, радничка класа и студентска омладина. Сељак је био уздржан и држао се углавном старих странака.“

Владимир Ћоровић, Историја српског народа

Држава је решила да се обрачуна са комунистима.

„Први корак у том смеру било је доношење декрета од стране Милорада Драшковића, министра унутрашњих послова Краљевине СХС, 30. децембра 1920. године, названог Обзнана. По њему је наређено да се „забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда“, угасе њихове организације, затворе њихова места окупљања, забране „њихове“ новине и списи који би проповедали „диктатуру, револуцију или ма какво насиље“. Затвором до месец дана запретило се свима који позивају на генерални штрајк, а наређено је да се протерају сви странци који се „придруже смутњама“, као и да се из државне службе отпусте сви чиновници који воде „пропаганду бољшевизма“ те да се одузме помоћ за школовање свим студентима комунистима.”

Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 54. (цитат је прилагођен српском језику)

Није било сагласја других политичких актера о односу државних власти према комунистима.

„Против наведених мера протестовали су не само чланови и присталице КПЈ, него и Републиканске странке, Савеза земљорадника, Социјалдемократске странке, Словенске људске странке, више јавних и политичких радника, поједини интелектуалци, па чак и неколицина чланова Радикалне и Демократске странке, која је и преузела највећи део одговорности, будући да је Милорад Драшковић „својом руком написао и потписао“ спорни документ. Револуционарни противници Обзнане сматрали су да је њоме брањен поредак реакционарне буржоазије и његов репресивни режим, док су они који су долазили из редова грађанских опонената истицали да је тим чином угрожена демократија, задат тежак, могуће непоправљив ударац парламентарном поретку, и отворена могућност даљег неуставног деловања владе, чија би самовоља и незаконити поступци у будућности могли бити уперени против свих неистомишљеника.

У мноштву тим поводом јавно изнетих мишљења посебну пажњу привукла је реакција проф. Слободана Јовановића, највећег ауторитета у правничкој струци, који се придружио критичарима владиних ванредних мера. Према његовом тумачењу, Обзнаном је била продужена пракса, зачета у време рата, по којој је влада преузимала законодавну власт од Народне скупштине. У тој узурпацији надлежности, међутим, отишло се још даље отуда што донети документ није чак као друге уредбе са законском снагом – добио потпис монарха и био објављен у Службеним новинама, него излепљен по улицама „као позоришни оглас“. Тo је било тим значајније ако се прихвати да је њиме уведено ванредно стање.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 352-353.

Комунистима нису одмах после Обзнане одузети посланички мандати у скупштини, па је тамо њихов главни представник, Сима Марковић, поручио:

„И зар је чудо што је овакво малтретирање, којем је изложена радничка класа у овој земљи, довело дотле да су стотине хиљада радника испуњени у овом моменту дубоком класном мржњом и дубоким класним презрењем према данашњем поретку. Друкчије није могло да буде. То је плод ваше политике.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 358.

„Образложење владе је било да су угрожени поредак и мир у земљи, да је КПЈ експозитура једног страног центра и део општег, међународног револуционарног покрета, да домаћи комунисти желе да заведу терор мањине као у Русији, не признајући државу створену уз велике жртве.“

Немања Девић, за Партију и Тита – партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 42.

„Репресивна Обзнана из децембра 1920. године била је мотивисана истинским страхом од комунистичке претње која је била последица револуција у Русији и Мађарској.“

Richard Mills, Nogomet i politika u Jugoslaviji, Zagreb 2018, 29. (цитат је прилагођен српском језику)

„Комунистима је забрањено политичко деловање, хапшени су и затварани, а свака пропаганда била је строго санкционисана. Резултат је био да су се комунисти од јаке парламентарне партије (четврте по снази), после преласка у илегалу свели на готово секту и малу али борбену, бољшевизирану партију потпуно подређену Коминтерни.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 37.

„Без обзира на званично ограђивање КПЈ од ових терористичких аката, на ову провокацију влада је одговорила противуставним Законом о заштити јавне безбедности и поретка у држави (2. августа 1921), којим се забрањује активност КПЈ као политичке организације а члановима приступ јавним службама. Тако је КПЈ формално постала илегална. Већ 4. августа 1921. поништени су мандати свих посланика а њих девет је ухапшено због учешћа у атентату на регента. Овим недемократским мерама влада као да је ишла на руку намерама атентатора. Уместо да се енергија комуниста каналише кроз парламентарни систем ојачали су екстремисти и гурнути у илегалу, чиме је смањена могућност контроле а противницима дат аргумент за критику режима као недемократског. Партија је сведена на готово секту, малу али борбену, фанатизовану и потпуно окренуту совјетској Русији, постајући завереничка, више не само против система, већ и против своје земље. Од партије са 80.000 чланова 1920. и уз КП Бугарске (40.000 чланова) најутицајнију у овом делу Европе, због прогона државних органа већ 1923. остало је свега 675 чланова организованих на сасвим нов начин.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 49.

За радикале комунистичко организовање Срба на класној основи је представљало националну издају јер је делило српство. Демократе су у борби против комуниста заузели становиште да ће спровођењем социјалних реформи ублажити класну борбу. Трећа по значају (али много мањем од прве две) странка у Србији (не рачунајући комунисте) Савез земљорадника, који је предводио Јован Јовановић Пижон, сматрао је комунисте највећим непријатељем села, варошком странком која тражи јефтин хлеб за раднике, што значи ниску надницу за сељаке.

„Поред старе Народне радикалне странке и новоосноване Југословенске демократске, чије је чланство такође већим делом било српско, а и седиште јој се налазило у Београду, 1919. године, претежно од српског становништва настала је још једна странка Савез земљорадника, на челу са Јованом М. Јовановићем. Формиран уједињењем задружног покрета у Србији са тежачким организацијама у Босни и Херцеговини и Далмацији, Савез земљорадника је свој покрет декларисао као класни, привредни и друштвени, тражећи такво државно уређење у коме ће народ суверено одлучивати о свим питањима политичког и привредног напретка. Више окренути социјално-економским него национално-политичким питањима, „земљорадници“ су насупрот капитализму и комунизму истакли задружну државу, захтевајући образовање сељачке скупштине, коју би посредно бирале задружне организације. „За нашу јединствену Државу“ тражили су једно народно представништво и „једно законодавство по свима гранама државног живота“ и изразили мишљење да „свако управно тело, највеће и најмање“, треба да почива на начелу самоуправе. У њиховом програму, нагласак је и даље стављан на привредне, социјалне и аграрне проблеме, а не на питања државног уређења. Због окупираности нужношћу укидања остатака феудалних односа и извођења аграрне реформе, у првим годинама по оснивању више присталица имали су у Босанској Крајини и Далмацији, него у Србији.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 332.

Поред споменутих странака на првим изборима у новој држави у Србији су парламентарне постале, али само са по једним мандатом (по 3 на нивоу целе државе), још Републиканска (коју су предводиле некадашње вође Самосталне радикалне странке Јаша Продановић и Љуба Стојановић) и Либерална странка. Већ на следећим изборима те странке су остале без мандата, као и на свим наредним.

„Самосталци су се на овом питању поделили, цепајући се на оне окупљене око Јаше Продановића, Љубе Стојановића и Јована Жујовића, који су основали Југословенску републиканску странку, и већи део који се декларативно изјаснио за монархију, сматрајући да за републику још увек не постоје повољне околности. […]

У тако бурној политичкој атмосфери, део поменутих републикански опредељених самосталаца, чије је одустајање од републиканских начела толико озлоједило Јашу Продановића, сматрали су да испред идеје републике треба ставити идеју заједничке југословенске државе. Она је за њих представљала апсолутну и ничим условљену вредност, чији настанак није смео бити угрожен ризичним и неизвесним политичким изјашњавањима. Осим тога, и многи други политичари, не само из редова самосталних радикала, сматрали су да у новоствореној држави нема реалних услова за увођење републике, довољно снаге да се за њу избори и свести народа који би је подржао. Истовремено, није се смело заборавити да је у српској нацији углед династије Карађорђевић по завршетку рата умногоме порастао. Већина искуснијих политичара приклонила се монархији, не желећи отварање нових фронтова у времену у коме је југословенска заједница представљала исувише крхку и неосигурану творевину.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 315, 319.

Први парламентарни избори у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, тада за Уставотворну скупштину (Конституанту) одржани су 28. новембра 1920. године.

„На биралишта је изашло 64,95% бирача, а највећи број гласова и мандата добиле су Југословенска демократска странка (319.448 гласова и 92 мандата) и Народна радикална странка (284.375 гласова и 91 мандат). Хрватска пучка сељачка странка Стјепана Радића, која је само неколико дана касније одлучила да се назове Хрватском републиканском сељачком странком (ХРСС), дајући и тиме до знања какав однос има према држави, добила је 230.590 гласова и 50 мандата, а КПЈ чак 198.730 гласова и 59 мандата. Савез земљорадника добио је 151.603 гласа и 39 мандата. Као представник муслимана Босне и Херцеговине, Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе освојила је 110.895 гласова и 24 мандата, а најјача странка из Словеније, Словенска људска странка Антона Корошеца, заједно с Буњевачком странком 111.274 гласа и 27 мандата. Југословенска републиканска странка добила је свега 18.136 гласова и три мандата, мада је било и више странака чији је успех био мањи од њеног.“

Једна од најуочљивијих карактеристика избора био је веома велики број гласова датих странкама које су се залагале за федералистичко и републиканско уређење, од којих су три најјаче – КПЈ, ХРСС и Југословенска републиканска странка заједно добиле 447.456 гласова и 112 мандата.

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 345.

У Краљевини СХС избори су одржавани тајним гласањем 1920, 1923, 1925. и 1927, а у Краљевини Југославији јавним гласањем 1931, 1935 и 1938. Укупно је било 38 влада за мање од 23 године. На резултате избора утицало је ко их организује, односно ко је тада био на власти. Радикали су образовали укупно 29 влада. У Краљевини СХС (1918-1929) њени прваци су образовали 20 од 24 влада. У том периоду нису учествовали у власти укупно само 293 дана. Само су на првим изборима демократе освојиле више гласова од њих.

„Радикали су у новостворену државу унели велики политички капитал, понашајући се као да су најзаслужнији за уједињење. Мада је регент Александар одбио да се сложи са именовањем Николе Пашића за првог председника прве југословенске владе, стари страначки шеф уживао је у српском становништву, нарочито изван Србије, огроман углед, већи од било ког другог српског политичара.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 326-327.

Занимљиво је да су током двадесетих ради формирања власти практично све веће странке улазиле у међусобне коалиције – удруживали су се са радикалима демократе и Давидовића и Прибићевића и Хрвати, који су подржавали владу демократа Давидовића, а у опозицији били у коалицији и са демократама Прибићевића. Он је нову странку основао 1924. године одвајањем од Демократске управо јер је био незадовољан што је она у опозицији сарађивала са Хрватском сељачком странком. После других избора је заменио радикалима сарадњу са демократама, а после су га радикали заменили Хрватима (последња Пашићева влада), да би се на крају окренуо опозиционој сарадњи са Хрватима и залагао се за федерализам, упркос томе што је баш због бескомпромисног унитаризма напустио Демократску странку.

Највише пута председник владе био је Никола Пашић, иако је регент Александар Карађорђевић личном интервенцијом спречио већ договорени његов избор за председника прве послератне владе. Последњи десети (у југословенској држави, а укупно двадесет други) мандат му се завршио у 81. години оставком због корупционашког скандала у који је био умешан његов син. Исте године је и умро. После тога се странка, фактички, поделила на две струје и никада више није повратила некадашњи значај.

„Власт и парламентарна владавина почивале су на тро-деоби између Народне скупштине, владе и краља. Главни чинилац Видовданског устава, међутим, био је краљ, те би се могло рећи да су уставне одредбе писане „по мери“ Александра Карађорђевића. Законодавну власт вршили су заједнички Народна скупштина и краљ, који ју је сазивао на редовно и ванредно заседање, а имао је и право да је распусти. Осим тога, потврђивао је и проглашавао законе; судске пресуде и решења изрицани су и извршавани у његово име, заступао је земљу у односима са другим државама; био је врховни заповедник војске; оглашавао је рат и закључивао мир. Краљева личност била је неприкосновена, никоме није одговарао и није могао бити тужен. Именовао је председника и чланове Министарског савета, који су одговарали њему и Народној скупштини. Уставна решења нису притом обавезивала краља да министре именује из састава Народне скупштине нити да поштује ставове скупштинске већине, чиме је угрожавана парламентарна пракса.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 380-381.

У периоду до 1929. године од 24 владе 22 је оборио краљ, а само 2 су изгубиле поверење Народне скупштине, што сведочи да је иза званичног парламентаризма стајала ауторитативност краљеве воље, али то је било у складу са Видовданским уставом. Краљ је на водеће српске странке утицао и преко себи блиских људи у њима. Владајуће странке су рачунале и на полицијски притисак на бираче пред изборе и прилагођавање изборног законодавства својим потребама. Ниједна влада до 1929. није издржала пун мандат. Главно политичко питање било је национално питање. Већ на другим изборима (1923) било је приметно јачање странака са израженим националним обележјем, насупрот оним са југословенским програмом (Демократска странка, која је једина имала кандидате у свим окрузима, и Савез земљорадника). Врхунац кризе парламентаризма било је убиство хрватских посланика (два убијена, три рањена) у скупштини 20. јуна 1928. године од стране радикалског посланика из Црне Горе. Неколико дана касније од последица рањавања преминуо је и вођа Хрвата Стјепан Радић.

Уследиле су уличне демонстрације у Загребу, које су се завршиле проливањем крви након што је полиција употребила ватрено оружје. Уследила је политичка криза. Краљ није могао да нађе одговарајућег мандатара за састав владе. Понудио је ту улогу и Радићу, док се још налазио у болници, али је одбијен. Ситуација се толико закомпликовала да је, по сведочењу Светозара Прибићевића, краљ 7. јула 1928. у вечерњим сатима предложио и мирно одвајање Хрватске. Није прошао ни краљев предлог неутралне (ванстраначке) владе на челу са генералом. Председник владе на крају је постао Словенац Антон Корошец. Била је то једина југословенска влада у којој председник није био Србин, него Словенац. Међу члановима владе половина њих нису били из Србије. Међутим, страсти се нису смиривале. Политички представници из Хрватске трудили су да интернационализују хрватско питање.

„Све је кулминирало 1. децембра 1928. године, када је требало обиљежити десет година од југословенског уједињења. Вође СДК-а [Сељачко демократске коалиције, коју су чинили Хрватска сељачка странка и самостална демократска странка Светозара Прибићевића] су саопштиле да та политичка групација неће учествовати у прослави. Умјесто славља, у Загребу је дошло до масовних протеста. На Загребачкој катедрали су истакнуте три црне заставе и натпис „Живјела слободна Хрватска“ Када су полицајци привели одговорне за тај чин, на њих је испаљено неколико хитаца. Полиција је узвратила ватром и убила једног, а ранила неколико демонстраната, што је додатно разјарило масу. Протести су настављени током вечери и наредне ноћи, а затим је отпочео и штрајк студената Свеучилишта у Загребу. Смијењен је велики жупан Загребачке области Петар Зрелец, а на његово мјесто је постављен пуковник Војин Максимовић. Иако је Владко Мачек процјењивао да ће се „цијела ситуација преокренути у пожар, који ће прогутати овај деспотски режим“, немири се нису проширили изван Загреба и нису захватили масе хрватског сељаштва.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 132.

Демократе Љубомира Давидовића су сматрале да се криза може превазићи само договором са Хрватима, али су њихови захтеви за председник владе Корошец били неприхватљиви, па је поднео оставку 30.12. 1928. године, пет месеци након избора на функцију. Уследиле су консултације око састављање нове владе.

„У складу са тим, 4. јануара двором су продефиловали сви кључни чиниоци политичког живота Краљевине СХС. Владко Мачек је са краљем разговарао свега 32 минута. Испоручио је своје захтјеве, које је краљ саслушао и понешто прибиљежио. Лидер ХСС-а је тражио: потпуну ревизију Устава, поновну успоставу историј ских покрајина (са извршном и законодавном влашћу), образовање неполитичке владе и расписивање избора за уставотворну скупштину. Када је у двор дошао Љубомир Давидо вић, краљ му је показао захтјеве новог лидера ХСС-а. Искусни лидер демократа и бивши премијер рекао је да тако нешто не може да буде прихваћено. По подне је дошао и лидер СДС-а Светозар Прибићевић. Сложио се са захтјевима коалиционог партнера и додао да се ради о умјереним тражењима. Његов пријем је трајао свега 28 минута. По изласку са двора, вође СДК-а Владко Мачек и Светозар Прибићевић прецизирали су на које су „историјске земље“ мислили. У питању су биле: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Војводина, Србија и Македонија. Свака би имала свој покрајински сабор и делегацију, коју би слала у један централни орган на државном нивоу, који би водио спољну политику. Сутрадан, 5. јануара, краљ је поново разговарао са лидером ХСС-а Мачеком. Вођа хрватског националног покрета „смањио“ је број историјских земаља чију успоставу тражи на четири: Словенија, Хрватска, Србија и Црна Гора. Краљ се консултовао са угледним правником, професором Универзитета у Београду Слободаном Јовановићем, који му је рекао да такав приједлог будуће уставне концепције југословенске државе представља „чист дуализам“, по узору на Аустроугарску монархију. Послије свега, краљ Александар се одлучио на ванпарламентарну владу и завођење диктатуре. Претходно је добио информације из Загреба да таква одлука не би наишла на већи отпор. Преко бившег министра Мате Дринковића сазнао је да и Владко Мачек сматра да се у парламенту и преко странака прилике неће смирити, да су избори у том часу сувишни, и да се нешто може промијенити само састављањем „једне изванпарламентарне, макар и диктаторске владе“. Краљу је било теже да суспендовање устава објасни на простору некадашње Краљевине Србије, о чему свједочи противљење министра иностраних дјела Војислава Маринковића и помену тог професора Слободана Јовановића. На све приговоре, краљ је одговарао да се јесте заклео на Устав, али и да се заклео да ће чувати „интегритет државе, а он никад није био у већој опасности“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 133.

Краљ је одлучио да укине парламентаризам и заведе лични режим.

„Повлачећи се пред његовом упорношћу, политичари из Србије испољили су изненађујућу попустљивост и неодлучност, поготово ако се тадашње њихово држање упореди са спремношћу с којом су, нарочито под режимима Милана и Александра Обреновића, улазили у неупоредиво оштрије и по њих лично ризичније политичке сукобе. У овом случају пак испред парламентарне праксе и демократских традиција постављени су „виши државни интереси“.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 243.

У „Прокламацији“ од 6. јануара 1929. године краљ Александар Карађорђевић је парламентаризам означио појавом која „почиње да доводи до духовног расула и народног разједињења“. За највиши циљ своје владавине и највећи закон земље суверен је означио народно јединство и државну целину. Услед парламентарне кризе 1929. године, након атентата у скупштини, краљ је укинуо устав, распустио Народну скупштину и завео диктатуру са циљем да сачува државу и створи јединствени југословенски национални идентитет.

„Скупштине у овом периоду биле су, по правилу, састављане од професионалних политичара. Структура је условила да оне не буду оспособљене за разматрање и решавање привредних и социјалних питања. По свом карактеру и саставу представљале су трибину за политичка надметања, а тек потом установу за доношење закона. Средишње теме скупштинских дебата биле су корупционашке афере.

Коначно, због деловања ванпарламентарних чинилаца, упорне одбране централизма и унитаризма и нерешавања основних социјално-економских питања – Скупштина и парламентаризам изгубили су углед и значај у Краљевини СХС. Губитак угледа Скупштине и губитак угледа и политичке снаге странака представљао је плодно тло за успостављање личног режима краља Александра I Карађорђевића почетком 1929. године. Стање парламентарних странака било је такво да је увођење диктатуре представљало тек њихову формалну ликвидацију и да је 6. јануара и званично објављена њихова „политичка смрт“.“

Небојша А. Поповић, Српске парламентарне странке у Краљевини СХС 1918-1929, У: Историја XX века, 2008/II, 107.

Диктатура је значила спречавање сваког другачијег политичког мишљења у односу на владајуће. После забране рада политичких странака уведен је и политички надзор над опозиционим политичим првацима. Међу надзираним и праћеним били су и бивши председник владе (Љубомир Давидовић), бивши министри (Јован Јовановић, Милан Грол, Анте Трумбић, Светозар Прибићевић, Мехмед Спахо и други), као и вођа ХСС-а Владко Мачек.

„У новим приликама опозициони прваци су могли да буду интернирани и то без судске одлуке само наредбом полицијских власти. Најчешће су интернирани у родни крај или забита мјеста у унутрашњости. Иако је већина политичких првака ћутке прешла преко увођења шестојануарског режима, појединци су јавно говорили против тога. Први је то урадио један од првака Савеза земљорадника и професор на Правном факултету у Београду Драгољуб Јовановић. Режим краља Александра изложио је критици на предавању у једном студентском удружењу 31. марта 1929. године. Због тога је ухапшен 4. априла, а суђено му је пред Државним судом за заштиту државе. Иако је тужилац тражио казну затвора у трајању од двије године, судија Душан Суботић, који је био министар правде у првој влади Велимира Вукићевића, изрекао је ослобађајућу пресуду, уз образложење да се радило о „добронамерној критици“. Међутим, када се други пут нашао пред истим судом, а због својих новинских написа, осуђен је на казну затвора од годину дана и одмах интерниран у Тутину и Сјеници.

Предсједник Самосталне демократске странке, један од предводника Сељачко-демократске коалиције, бивши министар и тада најзначајнији политички представник Срба из Хрватске и Славоније Светозар Прибићевић ухапшен је 19. маја 1929. године на Главној железничкој станици, одмах по доласку у Београд, гдје је требало да се састане са прва цима Демократске странке. Интерниран је у Брусу, у кући Будимири Јеличића, једног од најбогатијих људи у том крају. Међутим, у варошици под Копаоником није се дуго задржао, пошто му се погоршало здравствено стање. Пребачен је у Београд, гдје је остао до краја своје интернације. Под притиском Француске и Чехословачке, пуштен је на слободу 23. јула 1931. године и дозвољено му је да напусти земљу. Боравио је у Карповим Варима, а затим се настанио у Прагу, гдје је написао мемоарску књигу под именом Диктатура краља Александра. У емиграцији је и окончао свој живот 15. септембра 1936. године. Осим лидера странке, југословенске власти су интернирале још два првака самосталних демократа – Душана Дуду Бошковића (у Новом Пазару) и Већеслава Вилдера (у Бијелом Пољу)

Лидеру најјаче хрватске политичке странке у југословенској краљевини Хрватске сељачке странке Владку Мачеку суђено је због, наводног, учешћа у бомбашким нападима у Загребу 1. децембра 1929. године, али је ослобођен. Потпредсједник и секретар ХСС-а – Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић напустили су земљу и у емиграцији радили на информисању јавности о приликама у југословенској држави, „антидемократској суштини њеног режима“ и „угрожености хрватског националног бића под српском превлашћу“. Почетком 1930. године, као „делегација Хрватског народног заступства“, поднијели су меморандум Друштву народа у Женеви, у којем су југословенске власти оптужили за забрану ко ришћења хрватских националних симбола: „употребу хрватског имена“, хрватског грба и заставе. Такође, навели су да је режим у Београду забранио хрватска културна и научна друштва, а у намјери да онемогући културни напредак хрватског народа, као и да ради на „истискивању хрватског језика из школа“, „кривотворењу и брисању хрватске повијести у школским књигама“ и „запостављању хрватске вјере“. Коначно, режим је оптужен за дробљење хрватских земаља“ и њихово подвргавање „српској превласти“. Текст идентичне садржине упућен је, нешто раније, британском премијеру Ремзију Мекдоналду. Међутим, званични Лондон је одбацио овај документ, уз објашњење да нема сумње у то да се Хрвати налазе под лошом управом, али да им није ништа горе него становништву других дијелова Југославије.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 158-159.

Диктатура је била очајнички покушај да се преовладају дубоке поделе настале у парламентарном систему. Јединство нације је постављено у први план. За председника владе 1929. краљ Александар је поставио генерала Петра Живковића, што је показивало краљев ослонац на војску.

„Влада Петра Живковића је била 25. по реду југословенска влада и прва која је трајала дуже од годину дана.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 154.

Ауторитарни режими су били уобичајена појава у Европи међуратнoг периода. Демократски режими су опстали у само 11 од 28 држава.

Диктатура краља Александра и друге одлике политичке историје југословенске краљевине као европски тренд

„Завођење диктатуре није изазвало значајније унутрашње потресе, а није утицало ни на погоршање међународног положаја југословенске државе.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 153.

Међутим, диктатура није добијала ни охрабрење у иностранству.

„Премда значајнијег противљења није било, шестојануарски режим није имао ширу политичку основу. Краљева диктатура је посматрана са подозрењем чак и у Француској и Чехословачкој, које су представљале најзначајнији југословенски спољнополитички ослонац у међуратном периоду. Француска је током 1930. године „савјетовала“ југословенском монарху да се врати на уставност и парламентаризам, што је значило да најважнији Југословенски савезник у Европи не гледа благонаклоно на дешавања у Југославији. Такође, идеологија интегралног југословенства и наметање идеје о јединственој југословенској нацији, умјесто уједињавања око југословенских знамења, донијели су још веће разједињавање, пошто је таква државна политика доживљена као удар на националну посебност. Све мања међународна подршка, неугасле националне размирице и тешке економске прилике отежавали су крхки положај, наизглед чврстог шестојануарског режима.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 159-160.

Период краљеве диктатуре је завршен 1931. године, када је краљ “даровао” устав којим је уведено дводомно народно представништво које се састојало из Народне скупштине (бирала се непосредно) и из Сената (чланове је именовао краљ). Забрањено је удруживање на националној, верској и регионалној основи у политичке и сврхе физичког васпитања.

„У годинама диктатуре ниједан од кључних проблема функционисања државе, због којих је лични режим и уведен, није био решен.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 135.

Краљ Александар Карађорђевић (регент до смрти краља Петра 1921. године) убијен је 9. октобра 1934. у Марсеју од стране националистичких сепаратиста – хрватских усташа и бугарске ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација).

Краља је наследило Трочлано Намесништво 1934-1941. (уместо малолетног Петра II), на чијем челу је био Павле Карађорђевић (брат од стрица краља Александра).

Доношењем устава омогућена је делимична обнова парламентаризма. Пред изборе 1931. године законом о избору народних посланика прописано је јавно гласање и онемогућено пријављивање изборних листа које немају кандидате у свим деловима земље, чиме је практично онемогућено учешће странака из периода пре диктатуре. Победничкој листи је аутоматски припадало бар 2/3 посланика, а оне са мање од 50 хиљада гласова остајале су без посланика. На изборима 1931. године учествовала је само владина листа под именом Југословенска радикална сељачка демократија (назив изведен из имена најпопуларнијих странака из периода пре диктатуре), чији је носилац био председник владе, генерал Петар Живковић (иако по закону војна лица нису имала бирачко право, па је он преведен у резерву). Избори су практично имали карактер референдума за и против власти. Излазност је била 66%. Владина изборна листа је прерасла у странку у коју се становништво није масовно учлањивало. Тежила је да окупи присталице некадашњих политичких странака које су се приклониле режиму током диктатуре. Углавном се радило о некадашњим првацима Народне радикалне странке и Демократске странке који су се раније удаљили од страначког вођства. ЈРСД се урушила сама од себе поделом посланика на више скупштинских клубова. Јула 1933. године ЈРСД је променила име у Југословенска национална странка (ЈНС).

„Југословенска национална странка била је унитаристичка, режимска странка, прожета идеологијом југословенског национализма. Представљала је најзначајнији политички субјекат у Југославији у првој половини тридесетих година ХХ вијека, иако треба признати да је ЈРСД/ІНС, У почетном периоду, дјеловао у својеврсном једнопартијском систему.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 163.

Изменом изборног закона 1933. године дозвољено је да учествују изборне листе које се кандидују у најмање половини административних срезова Југославије, које су морале да се налазе у 2/3 од укупно девет бановина. Мало је измењен и начин расподеле мандата, па је листи која освоји највећи број гласова аутоматски припадало бар 3/5 мандата. На изборима 5. маја 1935. године учествовале су 4 изборне листе. Највише гласова (60,7%) добила је владина листа на челу са Богољубом Јевтићем, председником Југословенске националне странке, а Удружена опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника, Сељачко-демократска коалиција и Југословенска муслиманска организација) предвођена Владком Мачеком је добила 37,3% гласова.

„Али, према одредбама изборног закона од 24. марта 1933. владина листа добијала је аутоматски 40% мандата, чак пре пребројавања гласова, а преостала су места додељена у складу с изборним резултатима. Тако су на крају од 370 места у Скупштини 303 додељена Јевтићевој листи, а 67 Мачековој.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 138. [цитат је прилагођен српском језику]

Преостале изборне листе нису добиле довољно гласова за посланичка места. Само 1,1% је добила листа Божидара Максимовића, министра у више влада током диктатуре и после, који је на ове изборе изашао као дисидент Југословенске националне странке, а кандидатуру му је помогао прикупљањем потписа и носилац опозиционе листе Влатко Мачек, ради расипања гласова конкурентске владајуће листе. Још мање гласова, само 0,9%, добио је Југословенски народни покрет Збор. Тај радикално националистички покрет основан је само четири месеца раније, на Бадње вече. Залагао се за сталешку државу, а од тоталитарних националистичких идеологија фашизма и нацизма разликовао по већем усмерењу на хришћанство. Значајнији број гласова добили су само у Смедеревском округу, одакле је био вођа покрета Димитрије Љотић, министар правде у првој влади генерала Петра Живковића 1931. године. Пред ове изборе је вођена најогорченија кампања. Власт је опозицију представљала као непријатеље државе и династије, савезнике хрватских усташа, краљеубица. На дан избора наоружане су биле и присталице власти и присталице опозиције, а сукоби нису избегнути. Излазност бирача је била 73,6%. Опозиција је, незадовољна нерегуларностима приликом избора, одустала од учешћа у скупштини.

„Иако се очекивало смиривање, почетни период владавине [председник владе] Милана Стојадиновића био је испуњен политичким сукобљавањима између власти и опозиције, која је имала све шири фронт, пошто је Народна радикална странка била све ближа преосталим чланицама Удружене опозиције Демократској странци и Савезу земљорадника. Атмосфера је била толико узаврела да је 6. марта 1936. године поново дошло до употребе ватреног оружја у Народној скупштини. Док је Милан Стојадиновић подносио експозе о раду Министарства иностраних дела, са новинарске галерије кренуо је опозициони посланик Дамјан Арнаутовић, учитељ у пензији. Чим је сишао у партер, извадио је револвер и испалио неколико хитаца у правцу премијера и министра иностраних дјела Стојадиновића. Иако ниједан метак није погодио мету, овај чин је обилато искоришћен за обрачун са опозицијом. Осим атентатора, ухапшено је више народних посланика опозиционог Југословенског клуба, који су осумњичени за повезаност са атентатом, а Милан Стојадиновић је значајно учврстио своју позицију и зграбио све полуге власти. Чим је прострујала вијест о збивањима у Народној скупштини, диљем земље су одржани митинзи подршке, а премијер Стојадиновић је искористио прилику да се ријеши и моћног министра војске и морнарице генерала Петра Живковића, осумњичивши га да је, посредно, био повезан са плановима о атентату.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 179.

Чврста власт Милана Стојадиновића добила је и јаку опозицију.

„Милан Стојадиновић је имао централистичко-унитаристичку визију југословенске државе и одбијао је преговоре о њеном уставном преустроју, све док малољетни краљ Петар у потпуности не преузме престо, па су се, у вријеме његове владавине, додатно за оштрили српско-хрватски односи. Склапајући споразум са представницима Словенаца и муслимана радио је на „заокруживању“ хрватског етничког простора, а постизањем договора са Њемачком и Италијом настојао је да онемогући уплитање тих држава у унутрашња питања Југославије, а на страни хрватског националног покрета Због тога је, супротно очекивањима, политика Милана Стојадиновића довела до хомогенизације хрватског националног и политичког фронта. С друге стране, политика „чврсте руке“ и тијесне везе са Њемачком и Италијом, изазивале су подозрење у антињемачком српском националном корпусу и довеле до јачања србијанске опозиције. Захваљујући томе, на истој линији, а у борби против режима премијера Стојадиновића, нашле су се хрватска и србијанска опозиција, што је резултирало стварањем Блока народног споразума, као најјаче опозиционе коалиције у југословенској краљевини тридесетих година ХХ вијека.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 182.

На последњим изборима 11. децембра 1938. године (излазност 74,5%) највише гласова (54%) освојила је режимска Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), настала 19. августа 1935. године удруживањем странака које су чиниле владу – дела Народне радикалне странке, Словеначке народне странке и Југословенске муслиманске организације. Предводио ју је Милан Стојадиновић, председник владе од 1935. до фебруара 1939. године, за време намесништва. Потпредседници странке су били Антон Корошец и Мехмед Спахо. Опозициони Блок народне слоге, предвођен Влатком Мачеком, добио је 45%, а ЈНП Збор Димитрија Љотића је био трећи, и то опет са само 1% гласова, па су и тада остали без посланика.

„Изборна побједа владине листе остварена је захваљујући притисцима државних органа и сузбијањем слободне воље бирача. Осим тога, разлика је остварена и захваљујући томе што су југословенски Нијемци, по диктату из Берлина, гласали за листу Милана Стојадиновића.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 184.

Изборни систем је био такав да однос снага у парламенту није верно одражава вољу бирача.

„Према изборним правилима која су, како је већ споменуто, унапред владиној листи дод‌ељивала 40% места, владина листа је тако добила 306 места од укупно 373; преосталих 67 припало је Удруженој опозицији.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 151. [цитат је прилагођен српском језику]

Резултат режимске листе је био испод очекивања, па је Милан Стојадиновић убрзо отишао са власти, изгубивши поверење кнеза Павла.

„Иако је медијски стварао слику о великим достигнућима своје политике, понајвише захваљујући видном напретку у индустријализацији земље и градитељству, вријеме Милана Стојадиновића није донијело преко потребну политичку стабилизацију крхкој југословенској држави. На унутрашњем плану, одбијајући да преговара са њима, само је појачао незадовољство Хрвата, а за стабилизацију прилика није му била довољна државна репресија. Самосталност у вођењу државних послова и тежња да постане југословенски „вођа“, чинили су га превише опасним по кнеза-намјесника, због чега га је овај све више гледао са неповјерењем. Диктаторске склоности, ословљавање са „вођо“ и одреди партијске паравојске, популарно називани „сивим кошуљама“, давали су суморно обиљежје његове вишегодишње власти. Без амбиције да се то на било који начин оправда, треба напоменути да се радило о познатим појавама у тадашњој европској политици. У више европских држава у међуратном периоду успостављене су диктатуре различитог типа, а партијске паравојске су биле саставни дио таквих режима. Штавише, гледајући цјелокупну ситуацију у Југославији, „сиве кошуље“ Милана Стојадиновића нису се много разликовале од „фантова“ Антона Корошца или Хрватске сељачке заштите (ХСЗ) и Хрватске грађанске заштите (ХГЗ) Владка Мачека.

Диктаторске склоности, проњемачка и проиталијанска оријентација у спољној по-литици, због чега је био све мање прихватљив у политичким круговима демократских земаља Запада (Велика Британија и Француска), али и неспремност да разговара са Хрватима, учинили су Милана Стојадиновића неподобним да и даље руководи Министарским саветом Краљевине Југославије. Због тога је почетком фебруара 1939. године кнез Павле, уз подршку групе министара у влади, изазвао кризу, а затим и пад трећег кабинета премијера Стојадиновића. Министри Мехмед Спахо, Миха Крек, Франц Сној, Џафер Куле-новић и Драгиша Цветковић поднијели су оставке 3. фебруара, под оправдањем да „влада у садашњем саставу представља запреку“ за рјешење хрватског питања. Притјеран уза зид, Милан Стојадиновић је 4. фебруара понудио оставку, коју је кнез Павле одмах уважио. У вечерњим сатима истог дана, мандат за састав нове југословенске владе повјерен је дотадашњем министру социјалне политике и народног здравља Драгиши Цветковићу. […] Милан Стојадиновић је био изненађен оваквим развојем догађаја, осјећао се као да му је кнез Павле „забио нож у леђа“ и истицао да је за новог предсједника краљевске впаде одабран „најгори и најслабији члан“ његовог кабинета. У београдској јавности је оставка Милана Стојадиновића дочекана са симпатијама, пошто је његова сервилност према нацистима и срдачност према Трећем рајху била одбојна још увијек изразито антињемачким осјећајима српског народа. Нови премијер је, истог дана, разговарао са старим и поручио му да пренесе „својим ближим пријатељима да не праве глупости“. Падом Милана Стојадиновића створени су предуслови да отпочну преговори између власти у Београду и хрватског политичког вођства како би се превладала вишегодишња унутрашња криза, која је представљала посљедицу неријешеног хрватског питања.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 186.

Након што је власт договорила стварање Бановине Хрватске, осим Хрватске сељачке странке у нов владу је ушао и Савез земљорадника, па су у опозицији остале само Демократска странка и окрњена Народне радикалне странке, две најпопуларније странке из Краљевине СХС.

„Парламентарни живот Краљевине Србије био је много стабилнији од парламентаризма живота у Краљевини СХС. Опет, та деценија „крњег“ парламентаризма била је једино демократско искуство у седамдесет три година дугом животу југословенске државе.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 123.

---