До опадања размене дошло је услед варварских најезди. Путеви више нису били безбедни. Средоземним морем су углавном загосподарили муслимани. Византија и Венеција су трговале Јадранским морем. Путовања нису била безбедна и због присутности разбојника. Копнени тргoвачки путеви речним долинама нису били безбедни, јер су феудалци кроз чије земље су пролазили наплаћивали царину или чак отимали сву робу.
Оживљавање трговине у 11. и 12. веку
Од 11. и 12. века долази до оживљавања новчане привреде, развија се трговина, оживљавају занати, напредују градови. Средњовековном друштву свештеника, витезова и сељака придружују се трговци и занатлије. До оживљавања трговине у развијеном средњем веку долази најпре у италијанским, углавном приобалним градовима на северу (Ђенова, Пиза). Норманским освајањима крајем 11. века западно Средоземље је углавном било отворено за хришћанске трговце. Развој размене истока и запада убрзали су крсташки ратови. У северној Европи главни трговачки центри постају градови у Фландрији (Бриж, Гент, Лил…). Углавном су продавали тканину. Када на сланим фламанским мочварама није могло више да се прoизведе довољно вуне почели су да је увозе из Енглеске.
Сајмови у Шампањи
Почетком 12. века грофови Шампање (област на североистоку Француске) су основали сајмове у неколико својих најзначајнијих градова, као што је Троа. Гроф је био организатор и гарант безбедности, а заузврат је наплаћивао царину и друге трошкове. Феудалцима дуж пута којим су долазили трговци је плаћао за сигурност трговаца који пролазе кроз њихове земље ка сајмовима. На сајмовима у Шампањи су се састајали трговци из Италије и са севера Европе. Два века су ти сајмови били најзначајније пијаце у Западној Европи. До опадања значаја сајмова у Шампањи долази у 14. веку, када су француски краљеви припојили Шампању својој власти. Подигли су царине до те мере да је пословање постало неисплативо. Појавиле су се нове трговачке везе Италије и северне Европе.
Нове трговачке везе
Током 12. века сваки великаш је пожелео да на свом имању има сајам. На сајмовима се углавном обављала велепродаја. Страни трговци су робу са истока продавали локалним трговцима, који су је потом препродавали по околини. Од 14. века Млечани су поморским путем слали робу за Енглеску и Фландрију. Група севернонемачких градова је средином 14. века основала трговачки савез назван Ханзеатска лига (Ханза). У савезу са градовима из целе Немачке обезбедили су копнене везе са Италијом. Ханзеатски градови су робу разносили и дуж Северног мора.
Ханзеатска лига као претеча Европске уније
Узроци одсуства градова у раном средњем веку
Током германских најезди градови у Западној Европи су углавном уништени. Након тога становништво је углавном живело по селима. Занатски радници који су били кметови, зависни од феудалаца, нису имали интереса да унапређују производњу, јер је сав вишак производа задржавао феудалац. Кметови се нису могли бавити трговином, јер су били везани за земљу, па нису могли да путују ради трговачке размене.
Настанак градова у развијеном средњем веку
Градови у средњем веку настају као насеља трговаца и занатлија. Развијали су се градови и око епископских средишта или замкова феудалаца. Градове су оснивали феудалци издавањем оснивачке повеље. У њој се будућим грађанима гарантовала слобода (одбегли кмет другог господара је после годину дана боравка у граду постајао слободан грађанин), плаћање дажбина у новцу (уместо радне обавезе на пољопривредном имању) и да феудалци неће отимати приходе.
Опозиција град – село, приближна опозицији цивилизација – варварство, била је снажна још у римском свету. То још више важи за средњи век, када су сељаштво чинили људи који су у целом хришћанском свету називани “простацима” и који су дуго времена провели у статусу “неслободних”, робова, па после зависних сељака, док су се појмови грађанин и слободан човек поклапали.
Зашто је Италија била толико политички расцепкана у средњем веку
„У међувремену је Париз, који је био престоница моћног францу ског краљевства, постао средиште главних економских токова, израставши у метрополу у којој је већ пре краја Стогодишњег рата (1453) живело више од сто хиљада људи. Ни Лондон, престоница супарничког енглеског краљевства, и уточиште све развијеније енглеске текстилне индустрије чији је главни производ био вуна, није био много мањи. С друге стране Ламанша, Антверпен, који је био највећа и најбогатија лука на обали Северног мора, био је предводник новоустановљене поморске трговине, надмашивши својим развојем градове у Фландрији Ипр, Сен Омер, Ара, Дуе – који су одавно били познати по производњи текстила. У Немачкој, Хамбург и Либек, сваки са супротне стране Данског полуострва, били су на челу трговинског савеза севернонемачких градова, тзв. Ханзе, обезбедивши том савезу трговачку и политичку превласт на Балтичком мору, држећи монопол на трговину и риболов, ратујући са краљевима и убирајући приходе од такси и царина.
У јужној Француској, поједини од древних градова, попут Авињона и Монпељеа, доживели су опадање моћи и значаја, док су други, попут Марсеја и Лиона, задржали своје напредне позиције. У Италији, Фиренца је достигла још већи престиж и углед под вођством бескрупулозне банкарске породице Медичи која се нагло обогатила, док је Милано цветао предвођен породицом Висконти. Ђенова је победила свог старог супарника Пизу, а онда и сама доживела проблеме због којих је изгубила већину својих удаљених колонијалних поседа, иако је и даље остала главни финансијски центар због своје вичности у обављању банкарских послова. Сломом супарничких поморских сила, Венеција је постала неприкосновена сила на Средоземљу, што је било од толиког значаја да је протекло још неко време пре него што су сами Венецијанци постали свесни да је Средоземље губило на значају после открића нових морских путева према истоку, као и Новог света на западу. Уопште није било изненађење што је један искусни ћеновљански морепловац, који је био најамник у служби кастиљанске краљице, чије су краљевство запљускивале воде Атлантског океана, открио Нови свет чије је обале такође запљускивао Атлантик.“
Франсис и Џозеф Џајс, Живот у средњовековном граду, Београд 2004, 248-249.
Гилде
Гилде су биле удружења трговаца и занатлија једног града, која су штитила чланове од животних опасности и конкуренције. Гарантовале су осигурање у случају бродолома, отмице робе и слично. Гилда се бринула о сахрани својих чланова и о њиховим породицама после смрти члана. Често је и издржавала школу за децу својих чланова. Гилда је представљала своје чланове у односима са властима.
Eснафи
Временом занатлије напуштају гилде и оне остају искључиво трговачке. Занатске гилде (еснафи) настају током 12. века. Временом су се изборили за место у градској власти, поред трговачких гилди. Прописивале су цену и квалитет производа, начин производње, радно време и број људи који се бавио једним занимањем. Циљ је био спречавање конкуренције. Ученици занатских мајстора називали су се шегрти. Временом се појављују и калфе – плаћени радници.
Ограничења гилди
Пошто су гилде имале градски монопол у свом занимању, биле су у искушењу да подигну цене и снизе квалитет производа. Значајно је било постојање краљевских званичника, који би контролисали гилде. Иначе би биле препуштене само контроли градских власти, у којима су углавном имале већину представника. Прописи гилде су спречавале напредак у производњи, ако се чланство не би сложило да их сви уведу.
Комуне
Нису сви градови имали политичку аутономију у односу на власт феудалаца. Градови су били најразвијенији у Италији, посебно у покрајинама Ломбардији и Тоскани. Градовима је управљао епископ, подржаван од цара. У околини града су се налазили поседи племића и они су били вазали епископа. Комуне су биле удружења грађана једног града у борби против централних власти у земљи. Током 12. и 13. века избориле су се за самосталност градова од дотадашњих власти – епископа или грофова, или других представника папа или царева.
“Средином 13. века успон градова довео је до умножавања малих и средњих и ширења мањег броја великих градова. Не би требало замишљати градове латинске Европе у средњем веку на основу модерних метропола или великих градова византијског или муслиманског Истока. Значајан град на Западу имао је између 10 000 и 20 000 становника. Издвајали су се Палермо и Барселона са приближно 50 000 становника; Лондон, Гент, Ђенова и, на муслиманској територији, Кордоба, имали су приближно 60 000 становника; Болоња је несумњиво бројала између 60 000 и 70 000 становника, Милано 75 000, а само су Фиренца и Венеција достизале и, можда прелазиле 100 000 становника. Неспорно највећи град је био Париз, за који је доказано да је око 1300. године без икакве сумње имао 200 000 становника.”
Ширење власти градова
Након што су обезбедиле власт у граду, комуне су настојале да прошире своју власт. Већи градови су тежили да освоје своје слабије суседе. Временом градске власти унајмљују професионалне војнике да ратују уместо њих. Вође војних дружина (кондотјери) су нудили своје услуге градовима који би их највише платили.
Успон и пад италијанских најамних војника
„Становници градова били су изузетно поносни на своје политичке и привредне успехе и настојали су да свима покажу богатство и напредност својих градова. Величанствени криви торањ у Пизи подигнут је у славу једне победе Пизанаца. По градовима су се појављивале сјајне катедрале, градске већнице и приватне куће. Градска већница често је била украшена сликама које су представљале победе комуне над њеним непријатељима.“
„Исто одушевљење и животна снага који су довели до напретка на многим пољима, такође су увели огорчене међу страначке борбе у унутрашњу политику италијанских градова. Одмах пошто су комуне стекле независност, појавиле су се супротстављене странке које су неретко попуштале искушењу да стварају савезе са спољним силама. Тако је у већини градова једна странка, звана гибелини, подржавала пара, док је друга, позната као гвелфи, била у савезу са папством. Супарништво ових странака било је толико огорчено, а начини борбе толико насилни, да је редовно управљање градом било готово немогуће. Многи градови покушали су да реше овај проблем доводећи са стране неутралног врховног магистрата, званог podesta, који ће бар донекле довести странке у ред. То је било прилич но успешно, али је на крају већина градова у Ломбардији и Тоскани дошла под власт деспота, односно, како бисмо данас рекли диктатора. Порекло ових диктатора је било различито.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 268.
Изглед градова
Настајали су око утврђења. Прави град је морао да буде опасан зидинама. Оне се јављају као симбол града на печатима, грбовима… Занатлије и трговци су се обично настањивали изван зидина замка властелина. Тако су настајала предграђа. Временом су и она заштићена зидинама. Када би се простор у оквиру зидина попунио могао је настати нови појас, али је градња одбрамбених бедема била скупа. Због ограниченог простора унутар зидина грађевине су биле збијене, а улице уске. То је погодовало ширењу пожара (грађевине од дрвета брзо су гореле) и зараза (време лоших хигијенских прилика). Камене куће се јављају у 14. веку. Понос града била је црква у центру. Главна градска црква, седиште епископа, назива се катедрала. После цркве најзначајније грађевине су биле замкови феудалаца и седишта гилди, која су сведочила о моћи власника.
“У доба када се није дивио ни планинама ни обалама, када појам пејзажа није ни постојао, оно што је географија нудила као предмет дивљења средњовековним Европљанима били су градови. Дивљење градовима је уважавало број становника, важније економске делатности, лепоту споменика, разноврсност заната, ширење културе, број и лепоту цркава, као и плодност земљишта, будући да је град господарио околним пољима; најзад, сећање на често легендарну прошлост, на митове о оснивању и херојима – оснивачима какви су постојали у антици, које је средњи век у том погледу обновио. Град је представљао један од путева којима се обликовао осећај за историју, односно европску историографију. Градови и опатије су били главни предмет муцаве историографије.”
видео преглед
Банкарство
Банкарски послови су се споро развијали, јер их је црква осуђивала. Забрањивала је позајмљивање новца уз камату, као грех. У 9. и 10. веку црква није одобравала ни трговину, односно да се нешто што је купљено јефтиније скупље прода. Трговци и банкари су најпре оптуживани да тргују временом које припада једино Богу (приходи од камата су им се увећавали чак и кад спавају).
Због негативног става хришћанске цркве према зеленаштву, тим пословима су се у 11. и 12. веку бавили Јевреји. Њихов положај није био сигуран, јер се често дешавало да им феудалац или краљ заплене капитал, када им понестане новца. Јевреји нису били радо прихваћени због зеленаштва и друге вере. Када су се у 13. веку појавили зајмодавци хришћани, Јевреји су протерани из Енглеске (1290) и Француске (1306, 1394), a крајем 15. века и из Шпаније (1492). У банкарским пословима се посебно истицала фирентинска владајућа породица Медичи. У 12. веку и почетком 13. века међудржавни новчани промет превасходно су обављала два велика војничка реда, темплари и хоспиталци. Располагали су огромном имовином у свим деловима Западне Европе. Њихов духовни углед и војна моћ уливали су сигурност. Уништио их је француски краљ Филип IV Лепи (1285-1314), оптужујући их за јерес, да би им одузео имовину.
Образовање
Главно обележје образовања у средњем веку је да се учило само оно што је било неопходно за обављање сопственог посла. До 12. века скоро све школе су биле основне, при катедралама и манастирима, са циљем да обезбеде писмене свештенике за црквене потребе. У 13. веку се оснивају и градске основне школе. Свештеници постају учитељи.
Универзитети
Реч universitas у основи значи “све”, и односила се на сарадњу групе на заједничком циљу. Универзитети су настали као образовна удружења студената и професора. Први универзитети у Европи су основани крајем 11. и почетком 12. века у Болоњи, Паризу и Оксфорду. Током 13, 14. и 15. века основани су многи универзитети широм западне Европе. Универзитети су водили борбу за независношћу од црквених и световних власти. Пошто многи студенти нису имали пара за смештај и храну богати добротвори су им организовали домове са мензама. Да би се очувала дисциплина организован је и смештај неких професора. Студенти су се могли обратити професорима који су ту живели, када би желели да науче нешто од њих. Тако су настали колеџи.
Универзитети су се организовали према дисциплинама, кроз факултете. Постојала су четири факултета и сви универзитети теоријски су имали сва четири, али то није био увек случај – често је један факултет био претежнији од осталих чак и када су они постојали. Тако је Болоња, на првом месту, била правни универзитет, Париз теолошки универзитет, Монпелије медицински универзитет. У средњовековној Европи најугледнија је била диплома из теологије.
Почетком 13. века постојала су само три универзитета. Током штрајка у Паризу 1229-1231. године град Тулуз је придобио неке незапослене професоре да дођу и оснују универзитет. Током штрајка у Оксфорду 1209. године неки наставници су се повукли у Кембриџ, где су и остали.
Цар Фридрих II Хоенштауфен (1220-1250) био је први владар који је основао универзитет, у Напуљу 1224. године. До 1500. године основано је 70-ак универзитета, иако неки нису достигли ни средњовековни ниво, а старији су чували своје првенство.
По данашњим мерилима средњовековни универзитети су били мали. Упркос скромним бројкама, њихов културни утицај био је веома велики. Појединцу су се пружале могућности уносне каријере у цркви или држави. Племенито порекло је у позном средњем веку давало предност чак и незналицама, али универзитетска диплома била је друга по статусу за човека из средњег сталежа. Правничко образовање је било најсигурнији пут до добре каријере.
Историјска читанка 
[…] кадар, а њега је захтевао и пораст трговине. У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем […]