1. Хрвати
2. Албанци
3. Румуни

Хрвати

Хрвати су са Србима дошли са североистока Европе и почетком VII века се настанили на простору где и данас живе  – на Балканском полуострву и Панонској низији. Од суседних Срба их је делила река Цетина. Живели су на простору између Византије и Франачке, под њиховим утицајем и врховном влашћу. Хришћански мисионари паганским Хрватима су стизали из обе државе. Хрватска је постала краљевина 925. године под краљем Томиславом. Први краљ је крунисан по обичајима тог доба, круном која је стигла из Рима, од папе, тек 1076. године.

Временом су Хрвати потпали под утицај католичке цркве. Историја самосталне Краљевине Хрватске се завршила 1102. године, када су је освојили Мађари. Далматинске градове су Мађари освојили 1105. године.

„У 16. веку су, поред угарских, и хрватске земље биле политички расцепкане, о чему су савремени хрватски песници и учени људи са огорчењем писали. Та јако умањена, „ужа Хрватска“ око Загреба, Карловца и Вараждина од тада је припадала Хабзбуршкој монархији. Хрватско племство је, после битке код Мохача 1526, морало да призна Фердинанда I за краља Хрватске, пошто су још од Средњег века Угарска и Хрватска имале заједничког владара. У међувремену, Славонија, Босна и Херцеговина потпале су под османску власт, док су Истра и Далмација остале под Млетачком републиком. Током наредних векова, ни један од народа југоисточне Европе није живео под тако различитим политичким и културним околностима као Хрвати.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 81-82.

Албанци

„Албанци се обично сматрају најстаријом етничком групом у југоисточној Европи. Они су изданци предхеленског етничког стабла, које су Хелени и Словени потиснули у планине западног Балкана. У том погледу, Албанци се могу упоредити с Келтима на Британским острвима, које су англосаксонски освајачи потиснули у планине Велса, Шкотске и Ирске.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 473.

Порекло Албанаца није поуздано утврђено.

„До данас није коначно објашњено да ли данашњи Албанци воде заправо порекло од Илира, или више од Трачана, или од неког другог старобалканског народа. Могуће је да су њихови преци такође дошли однекуд у своју будућу постојбину, али ни за једну од бројних теорија о пореклу нема убедљивих доказа. Албанци се први пут појављују у писаним изворима у 11. веку, а сведочења о себи остављају тек од 16. века. Прву књигу на албанском језику написао је 1555. свештеник из Рима, Гјон Бузуку. У средњем веку Албанци су се називали „Арванити“ или „Арбереши“, што вероватно потиче од античког племена „Албанои“. Такоде није објашњено одакле тачно назив потиче. Тек око 1700. године устаљује се термин којим се они сами називају, „шиптар“ (shqiptar).“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 23.

Албанија је била планинска област, без услова за земљорадњу (што је било главно занимање до модерног доба), али тешко освојива. Обала није погодна за луке (приобаље је плитко). Значајније су Драч и Валона. На том простору живело је нероманизовано староседелачко становништво Балкана.

Први талас христијанизације десио се још под римском влашћу. Словенским освајањем (око 600. године) у великој мери уништена је црквена организација и дошло је до повратка паганству у унутрашњости Албаније. До новог покрштавања дошло је са бугарском влашћу. Поделом Римског царства (395), Албанија је политички припала Византији, али је у црквеном погледу остала под Римом до 732. године, када је преовладао утицај из Цариграда. Деобом хришћанске цркве 1054. Албанија се нашла у зони интереса и католика и православаца. Са каснијим доласком турске власти већина Албанаца је прихватила ислам, чиме су постајали савезници Турака, насупрот суседним Словенима.

На простору данашње Албаније у раном средњем веку смењивале су се византијска и бугарска власт. Прво сачувано помињање Албанаца је из XI века. Латинским освајањем Цариграда (1204), самосталност је стекла малена кнежевина Арбанон (1204-1230), којом су после опет наизменично владали Бугари и Грци. Трећи владар ове државе, Деметрије (1208-1216), Прогонов син, био је ожењен Комнином, ћерком каснијег првог српског краља Стефана Првовенчаног и нећаком Алексија III Анђела.

Положај Албаније је био значајан за контролу Јадрана, због близине јужне Италије и пута са запада ка Византији. Стога су албанске градове опседали и привремено заузимали владари јужне Италије који су претендовали на византијске територије, најпре Нормани крајем XI и почетком XII века, а у XIII  и XIV веку владари Сицилије – Хоенштауфовци и Анжујци. Французи Анжујци су проширили католичку веру међу албанским становништвом. 

Срби су завладали северном Албанијом и Драчем у време краља Милутина крајем XIII века, а средином XIV века је Душан освојио целу Албанију изузев Драча, који је остао под Анжујцима. Душан је отпочео насељавање Албанаца у Грчкој.

Турско освајање Албаније отпочело је почетком XV века. Око 1430. већи део Албаније био је подељен између Турака и Млечана. Албанце је 25-огодишњом борбом против Турака прославио Ђорђе Кастриот, звани Скендербег, који је подигао устанак 1443. у време угарске офанзиве против Турака.

„Историја Скендербега је прича о пропадању феудалног поретка на Балкану и успону једног новог светског царства. Ђурађ Кастриот је био син албанског племића из околине Кроје. У надирању Османлија, његов отац је ступио у вазални однос са султаном. Зато је могао да задржи остатак својих земаља, али је морао да преда своје синове као таоце. Његов надарени син Ђурађ стекао је образовање као паж на султановом двору у Једрену, где се престоница Османског царства налазила већ 1365. године. Прешао је на ислам, а касније доспео и до ранга генерала коњице. Због своје вештине руковања оружјем добио је надимак „Скендербег“ (господин Александар), по Александру Великом, чијим су се наследницима сматрали и Османлије. Султан је тада тек осамнаестогодишњег Скендербега именовао управником једне административне области, санџак-бегом. Касније га је вратио у тврђаву Кроја као гувернера, али му није одобрио реституцију очеве кнежевине. Понижени Скендербег је интензивно ступао у тајне везе са Млетачком републиком и Напуљском краљевином, као и са угарским војсковођом Јаношем Хуњадијем, који је у јесен 1443. водио крсташки рат против Османлија. Овај Албанац искористио је један турски пораз да напусти султанову војску, запосео је својим трупама тврђаву Кроја и 28. новембра 1443. прогласио независност. Демонстративно се вратио у хришћанску веру. Скендербег је преузео врховну команду антиосманске лиге. Своју славу
војсковође потврдио је када је 29. јуна 1444. поразио далеко бројније Османлије код Торвиола. Помоћу варке успео је да непријатеља намами у замку и потуче. У тој великој бици седам хиљада турских војника је погинуло, а пет стотина је заробљено. Лига је изгубила само око половине тог броја људи. У време када су крсташи у новембру 1444. доживели тежак пораз у Бугарској и повукли се у Угарску, Скендербег је повратио очеву кнежевину. Крсташи су, после још једног неуспелог продора на Косову 1448, за тај тренутак признали пораз. Скендербег је, међутим, бранио своју независну територију четврт века, дуже од било код владара на Балкану.

Албанци до данас обожавају Скендербега као народног хероја. Још за живота он је на Западу био чувен, јер је као хришћански кнез тако дуго храбро одолевао продору ислама, због чега га је папа хвалио као „Христовог заточника“ (athleta christi). Око његове биографије испредају се бројни митови, легенде и историјске контроверзе, а до данас је спорно да ли је он можда деловао само из освете. У сваком случају, Ђурађ Кастриот Скендербег био је харзматични вођа, високог раста, доброг изгледа и атлетских способности. Биографи га описују као веома надареног борца и убедљивог говорника, храброг на бојном пољу и искусног политичара. Поред језика своје домовине, албанског и јужнословенског, он је владао и дипломатским језицима, италијанским и грчким, као и турским и арапским, које је научио на султановом двору. У борби је носио оклоп, штит и кацигу са роговима. У цивилу је овај култивисани племић радо носио италијанску берету и отмену одећу са сјајним оружјем, али је у Рим долазио „са само неколико коња и као сиромашан човек“, како је сведочио један очевидац.

[…]

Католички свет, који је славио Скендербега као браниоца хришћанства, само је половично пружао помоћ. Скендербег је узалуд на јесен нудио тврђаву Млетачкој републици, пре него што је следеће године потражио уточиште као вазал напуљског краља, и у пролеће 1451. овоме и формално предао тврђаву.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 62-64.

У борби против Скендербега Турци су основали Елбасан (“утврђен град силника”). Коначни пад Албаније под турску власт десио се 1479. године, када су Млечани изгубили и последње територије. Турско освајање навело је Албанце да се исељавају на југ у Грчку, што се дешавало и раније, услед српских продора са севера, и преко мора у јужну Италију и на Сицилију.

Румуни

Румуни, за разлику од својих суседа Бугара и Мађара, који су дошли из Азије, и Срба, који су дошли са североистока Европе, рачуна се да воде порекло од староседелачког балканског племена Дачана и Римљана, који су их поразили и на простору данашње Румуније потом основали провинцију Дакију.

„Зашто су Римљани почели да нападају Дачане? Истини за вољу треба рећи да су Дачани били агресивни. Видевши богатства Римске империје, они су упадали преко Дунава, уништавајући све пред собом, у области у којима су сада владали Римљани, а које су вековима биле под цивилизацијским утицајем Грчке.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 14.

Сам назив Румунија је од Римљана (од Roma, што је латински назив за Рим). У средњем веку се нису називали Румунима, него Власима, што је општи термин за становнике Балкана који су се романизовали (прихватили римску културу).

„У свести данашњих Румуна, детаљи о дачанском наслеђу су врло живи будући да се уче у школи, гледају на телевизији и понављају у оквиру породице. Неки од детаља су добили и посебан митски књижевни третман у песничким остварењима мајстора савремене румунске књижевности (Молитва једног Дачанина Михаја Еминескуа или Децебал свом народу Ђорђа Кошбука). Ипак, дачанско наслеђе је пре културна творевина скоријих времена него филолошка реалност, будући да је број дачанских речи идентификованих у румунском језику изузетно мали. Ни елементи конкретног историјског живота ни елементи фолклорних веровања не виде се директно у свему што је могло да допре до нас. […]

Нужност да се оправдају тежње Румуна ка независности и јединству између 18. и 20. века навела је Румуне да прецене дачанско наслеђе, у покушају да научним аргументима докажу да Румуни владају с пуним правом територијом бивше Страбонове [антички писац, аутор Географије] Дакије у својству директних потомака Дачана, макар и романизованих.

Овидију Печикан, Историја Румуна, Београд 2015, 37.

Дакија је Римљанима у почетку доносила злато, али је касније ту провинцију на североисточној периферији царства постало неисплативо бранити од најезди других народа, па је римска војска повучена јужно од Дунава, на простор данашње Бугарске. Дакија је препуштена Готима.

На формирање румунске нације утицали су и Словени. Били су мањински народ на простору некадашње римске Дакије, па су прихватили романски језик, супротно ситуацији јужно од Дунава, у Бугарској, где су освајачи прихватили језик бројнијих Словена.

Румуни су у средњем веку имали две независне кнежевине – Влашку и Молдавију, које су настале у XIV веку. Углавном су признавале врховну власт моћнијих суседа – Мађарске и Пољске.

„Очито је да је 1330. година моменат кад војводство Мунтеније [Влашка] постаје тобож независно. Међутим, у средњем веку независност није имала значај који јој ми данас придајемо. Све европске државе имале су владаре који су, у мањој или већој мери, били нечији вазали. Примерице, краљ Енглеске био је вазал краља Француске зато што је поседовао нека војводства и грофовије у Француској, за која је полагао заклетву верности пред неким краљем који је сизерен поменутих војводстава, мада он, по моћи, може бити једнак с њим. Не треба зато ни помислити да је било понижење бити вазал угарског краља. Витезови који су сејали страх, као што бејаху тевтонски витезови, били су вазали краља Пољске. Угарски краљ био је пак папин вазал. Кнез Мунтеније Басараб требало је да буде вазал угарског краља, само се, у датом тренутку, буни против мађарског краља јер не пристаје на толику послушност; доцније, након помирења са краљем Мађарске, поново је пред њим положио заклетву верности, па и син његов, Николае/Александар такође полаже заклетву пред мађарским краљем. Кнез или војвода Молдавије, како ћемо видети, полаже заклетву пред краљем Пољске, да би имао протекторат баш над Угарском. Није то, дакле, било никакво понижење, такав је био феудални систем.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 56.

Молдавија, названа по реци Молдови, настала је када је угарски краљ оставио локалног војводу да влада том територијом источно од Карпата након што су заједнички победили Татаре (Монголе).

У XV веку румунске кнежевине су потпале под турску власт.

„Османлијском царству су румунске кнежевине биле потребне као међуобласти које су Царству прилагале новац и обезбеђивале намирнице. У Влашку и Молдавију себе су иселили Турци и њихово постојање никада није доведено у питање. Као једини преостали православни владари на Балкану, њихови кнежеви (на румунском познати под титулом „домн“), бирани од стране земљопоседничког бојарског племства, видели су себе као наставак византијске традиције. За разлику од остатка полуострва, култура румунских земаља била је повезана са кнежевским дворовима, племством и црквеном хијерархијом.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 14-15.

Владар Влашке је средином 14. века изабрао да се Влашка црквено повеже са Цариградом, упркос настојању из Мађарске да је веже за Рим.