„За разлику од ранијих асирских и персијских освајања, која су трајала деценијама, или каснијих римских, за која су били потребни векови, Александар је освојио читав простор од Дунава до Инда у периоду од свега десетак година. Распад ове државе по његовој смрти био је подједнако брз, буран и насилан као и њен настанак. Из те борбе су настале хеленистичке државе које су постојале на простору источног Средоземља и западне Азије од IV до I века пре н. е.“

Немања Вујчић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 122.

Александрова освајања

Македонски краљ Александар III, познатији као Александар Велики, дошао је на власт са 20 година. Васпитаван је у веровању да води порекло од највећих хеленских хероја Херакла и Ахила. Учитељ му је био и највећи антички филозоф Аристотел (додуше тада још увек само један од Платонових ученика). Плашио се Александар да ће његов отац Филип освојити све, па њему неће остати ништа да освоји.

Александар је најпре угушио побуне племена на северу Балкана, међу којима су били и Трибали на простору данашње Србије. Александрово одсуство су покушали да искористе Грци, видевши згодну прилику у томе што је моћног Филипа заменио његов двадесетогодишњи син.

„Затим је неколико месеци касније стигла вест да је он мртав и да је убијен у борби. И још једном је радост букнула кроз грчке државе као шумски пожар. Овог пута су Тебанци били на челу, најављујући борбу у име слободе и задатак „да се збаци македонски јарам“. Али Александар није био мртав. Стигао је надомак Тебе на челу војске, њему својственом брзином. Том приликом су Тебанци остали сами у свом пркосу, мада су имали много симпатизера, укључујући Демостена и већину Атињана. Када су браниоци одбили да одступе, Александрове трупе су заузеле Тебу као олуја. Када је битка завршена, Алек-сандар је одлучио да од Тебе начини пример за друге. Упозо-рење је било још делотворније јер је пренето у име Заједничке државе Хелена, чији су представници морали на то да се потпишу. Цитадела у Теби сравњена је са земљом. Једино је кућа која је некада била дом песника Пиндара поштеђена из поштовања. Неких шест хиљада Тебанаца је побијено, а тридесет хиљада је продато у робље. И опет су Атињани страховали да су следећи на реду. И опет су поштеђени. Александар уопште није претерано веровао Атињанима – имао је добар разлог за то, као што ће показати догађаји који су уследили. Али у том тренутку су му били потребни као мање-више орни савезници, уколико жели да оправдање освајачког похода на Азију буде освета за пљачке у Персијским ратовима.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 172.

„Филипов син Александар постао је македонски краљ који је наследио јединствено краљевство, одлично увежбану и лојалну војску, и добио пуну контролу над европском Грчком. Победио је варваре на северној граници Македоније и уништио Тебу због покушаја устанка. Потом се окренуо остварењу главног циља, очевог аманета, рату против Персије.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 107.

Александар је од оца Филипа наследио и улогу предводника хеленског савеза за поход против Персије, најмногољудније и најбогатије држава света тога доба.  Персија је била не само прва финансијска сила тог времена, већ и прва поморска сила. Држећи под својом влашћу све обале источног Средоземља, она је располагала флотама народа који су улазили у њен састав – Феничана, Египћана, Крићана и малоазијских Хелена. Међутим, непостојање чврсте државне и војне организације паралисало је све потенцијале персијске државе. За то огромно царство сукоб са Македонијом је изгледао као нека погранична епизода. Требало је да Алаксандар освоји Малу Азију, па да цар стави у покрет своју царску војску. До тада су му се супротставиле само војске малоазијских сатрапа који су бранили своју територију.

Освајање Персије Александар је започео 334. године. Прва победа је извојевана на реци Граник (на северозападу Мале Азије) против малоазијских сатрапа.

„Пeрсијанци су се кретали преспоро, тако нису омели ни прелазак Дарданела, а нису спречили ни Александрове снаге да се придруже Македонцима који су већ били на азијској страни. Међутим, нису били далеко. Окршај се догодио у унутрашњости, неколико километара од јужне обале Мраморног мора. Река стрме обале, која се тада звала Граник, представљала је природну препреку коју су Персијанци могли да искористе за заустављање напредовања Грка. Ово је била прва од четири унапред планиране битке, вођене током наредних осам година, које су одредиле ток рата. У једном тренутку Александар је замало изгубио живот. Ипак, на крају су Персијанци потиснути назад, преко реке. Њихово повлачење претворило се у бекство. Освајачи су победили.

Кад је битка окончана, Александар је послао трофеј у Атину, посветивши га богињи заштитници града, Атини. Уз њега је приложена и исписана легенда: „Александар, син Филипов, и Хелени, без Лакедемоњана, посвећују овај плен, узет од варвара који пребивају у Азији.“ Била је то стара супротстављеност саопштена јасно и гласно: између Хелена и варвара, између Европе и Азије. Али било је у њој и трња, такође. Лакедемоњани – Спартанци – били су једини Грци који су одбили и да ступе у Филипову „Заједничку државу“ и да учествују у походу. Спартанци су такође, недавно пре тога, били најогорченији супарници Атињана. А сам трофеј се састојао од тачно три стотине задобијених оклопа. Тачно толико је Спартанаца погинуло у одбрани Термопилског кланца 480. п. н. е. што је заувек упамћено као најхеројскији чин свесног жртвовања живота током Персијских ратова. Александрова посвета богињи заштитници Атине показивала је крајњи презир према Спарти. Војна машина која је понизила Атину у Пелопонеском рату постала је небитна.

У истом духу, мада гледано данашњим очима много језивије, било је дивљаштво које је доживео знатни број грчких плаћеника који су се борили у битки на персијској страни. Док је сама битка трајала, Александар је издао наређење да се тај контингент опколи и „искасапи до последњег човека“. Упркос томе, око две хиљаде њих је преживело и било заробљено. За пример, Александар их је послао назад у Македонију у ланцима, на принудни рад. На скупу у Коринту изричито је забрањено грађанима држава чланица да се пријављују у стране војске. Дакле, Александрово понашање се и даље могло сматрати легитимним поступцима хегемона Заједничке државе Хелена. Чак и суровост тих поступака једва да је била необична по мерилима традиционалног грчког међудржавног ратовања. Али ова епизода такође драматично истиче колико је Александров поход био далеко од тога да личи на грчки „крсташки рат„, како се често назива. Заправо се више Грка борило на персијској страни против њега него под његовом заставом. Често с омаловажавањем називани плаћеницима, ови плаћени војници су у многим случајевима били прогнаници из сопствених градова или, попут оних што су преживели након разарања Тебе, по личном уверењу неумољиви непријатељи Македонаца. Заједничка држава је била веома далеко од тога да може да захтева оданост свих Хелена.

До јесени 334. п. н. е. Александрова војска прешла је читаво Егејско приморје Анадолије и избила на јужну обалу. Посао ослобађања грчких градова већ је био завршен – мада су неки -нарочито Милет и Херодотово родно место Халикарнас – пружали отпор, па су морали да их „ослободе“ на силу. На крају те године Александар је кренуо ка унутрашњости, према срцу Анадолије. Древни фригијски град Гордијум, недалеко од данашње Анкаре, место је у којем је он наводно „пресекао Гордијев чвор“. Вековима пре тога чвор је био тако замршен да нико није умео да га развеже; према тамошњем пророчанству, онај ко га развеже постаће господар читавог Персијског царства. Александрово решење, каже прича, било је да мачем пресече увезане конопце. Места кроз која је пролазио до те фазе похода лежала су на ободима грчког света. Када је следећег пролећа поново покренуо марш, Александар је водио војску још даље него икада од тог света, као и од политичких договора које је његов отац постигао ради управљања њиме.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 173-175.

Након тога је у Сирији код Иса 333. поражена војска коју је предводио сам цар Дарије III. У уској равници између мора и планина персијска бројчана надмоћ није дошла до изражаја.

„Друга велика битка водила се у новембру 333. п. н. е. на јужној обали данашње Турске, на месту које су Грци називали Ис. Дарије III је овога пута лично био на челу своје војске. Када је побегао из борбе, најближи следбеници из његовог логора и највећи део коморе пали су у македонске руке. Тако је Александар заробио Даријеву мајку, једну од његових жена и две кћери. Вековима од тада биће хваљен због понашања према тим краљевским заточеницама, које ће у каснија времена бити названо витешким. Дарије је понудио услове за закључење мира, али их је Александар одбио. Он лично је био нови краљ све Азије. „Све што ти имаш сада је моје“, охоло му је отписао. Уколико се Дарије не слаже с тим, мораће да се врати на бојно поље и да се поново бори.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 175-176.

После победе код Иса било је јасно да се Александар неће задовољити ослобађањем малоазијских Хелена, већ да има намеру да освоји Персијско царство, тада најмоћнију државу света. Није одмах после победе кренуо у потрагу за одбеглим царем, него је наставио пут на југ у покушају да освоји феничанске градове који су давали бродове за персијску флоту. Најтеже је било вишемесечно освајање луке Тир 332. године, за које је чак и земљоуз изградио.

„Александрова стратешка идеја била је једноставна: освајање западног дела Персије није било могуће уколико се не порази непријатељска флота, која је уз све друго могла нанети Александру и знатне ударце у матичној Грчкој, а та флота биће уништена када се преузму све луке у источном Медитерану.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 108.

Одатле је наставио у Египат, где је 332. дочекан као ослободилац од персијске власти и наследник фараона. Александар је принео жртве египатским боговима, чиме је стекао наклоност Египћана. На ушћу реке Нил у Средоземно море је изградио лучки град Александрију, која ће постати главни центар хеленистичке културе у Медитерану.

До одлучујућег сукоба са Даријем III је дошло код Гаугамеле у Месопотамији 331. године.

„У Гаугамели се 1. октобра 331. п. н. е. Александар суочио са највећом противничком војском до тада. Тада се први пут грчка коњица срела са ратним слоновима, доведеним из Даријевих најисточнијих покрајина. И поново је непријатељ разбијен. Дарије је побегао спасавајући голи живот, али ће га ускоро убити издајници из његових редова. Сада је Александар имао отворен пут ка Вавилону, једном од најславнијих градова античког света, и Сузи, престоници из које се управљало персијском империјом. Изгледа да се он у оба града прогласио новим, легитимним великим краљем Персије. Затим је борбама прокрчио себи пут на југ, до Персеполиса, што је грчко име церемонијалног центра те империје. Пре него што је Александар тамо стигао, његова војска је запалила раскошну палату персијских краљева, па је њен велики део уништен. По једној верзији догађаја, ватру је запалио лично Александар, и то случајно током пијаног дивљања. Друга верзија то представља као прорачунат чин освете Атине коју су запалили Ксеркс и Мардоније. Убрзо после тога, Александар је ослободио свог заповедништва сву војску грчког савеза која га је до тада пратила. Они који су желели да се пријаве за будућа освајања позвани су да постану плаћеници. И – неки јесу тако поступили. Остали су отишли кући.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 176-177.

Осветнички рат Хелена против Персије био је завршен освајањем и спаљивањем персијске престонице Персеполиса 330. године. Након тога Александар се прогласио за „краља Азије“.

„Потера за Даријем завршена је 330. године пре Христа, када су га убили његови дворани. Када их је Александар казнио, стекао је легитимитет господара Азије: један легитимни владар мора осветити убиство претходног.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 109.

Александар се није зауставио ни након освајања Персије, него је кренуо даље на исток. Привучен причама о богатствима Индије, ту област је освајао у периоду 327. до 325. године.

„У очима оних који су наставили да га прате, Александрове циљеве је од тог тренутка бивало све теже схватити. Историчари, на чије се речи ослањамо да бисмо се о томе обавестили, од којих је већина писала на грчком неколико стотина година после свега, били су збуњени као и ми данас. Да ли је неутажива жеља за освајањем била та која је водила Александра даље, пошто су сви његови лако разумљиви циљеви већ били постигнути? Или је постојао неки разумни план? Да ли је његова несумњива бриљантна војна тактика била у спрези са стратешким политичким умом и дугорочним циљем?

Александар је отишао из Персеполиса у мају 330. п. н. е. Следеће четири и по године водио је своје војске на север и исток, до обала Каспијског језера и далеко у данашњи Авганистан, а затим на југ, да би прешао реку Инд и стигао у Пенџаб. Последња од великих битака у походу вођена је на обалама реке Џелум [античко име било је Хидасп], у данашњем Пакистану, маја 326. п. н. е. Непријатељ је овога пута био раџа Паурава, џиновска фигура од човека, кога су Грци звали Порус. У његовој војсци био је највећи контингент ратних слонова са којим су се освајачи до тада суочили. Упркос слоновима, Порус је изгубио; Александар му је дозволио да задржи своје краљевство у замену за будућу оданост.

Убрзо после тога, поход је стигао до своје најдаље тачке. Логор је био постављен на обали реке Хифасис (данас Беас), на северозападу Индије, вероватно недалеко од Амритсара. Сви древни извори се слажу у томе шта се даље догодило. Александар је хтео да настави. Било је још богате земље за освајање између те и следеће, још веће реке, Ганга. Иза тога, веровали су Грци у то време, мора да лежи река звана Океан, која је означавала крајњу границу насељене земље. Александар је подстицао своје људе да га прате даље, да створе царство које „неће имати граница осим оне коју је сам Бог створио за цео свет“.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 177-178.

На корак до краја света – како је Александар Велики једини пораз доживео од своје војске или како је победио себе

„Присаједињење земаља с оне стране Инда његовом македонско-персијском царству у то време није било у плану. Требало је само обезбедити мир и ред у овим земљама да би се могло даље напредовати. На месту победе подигао је град Nikaia (Никеја; нике победа) и недалеко од њега други град који је назвао у спомен на свог славног коња Букефалија.“

Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, 121.

Трајан значај Александрових освајања огледао се у његовом подстицању мешања Хелена и источних народа, што је било неопходно како би се учврстила власт и одржао мир.

„Можда је то био први – икада начињен – покушај остварења глобалне превласти, намерним превазилажењем граница етницитета, култура и идентитета. Иако Александар вероватно никада није имао такву намеру, последица његових освајања је већ било очигледно преношење грчких идеја, грчког начина живота и рада, а пре свега грчког језика далеко од места где су настали, преко азијске копнене масе чак до данашњег Узбекистана, Авганистана, Пакистана и северозападног угла Индије.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 179.

Након повратка из Индије, Александар је маштао о освајању целокупног Медитерана, али су га је у тим плановима омела смрт. Умро је 10. јуна 323. године пре наше ере, месец дана пре свог 33. рођендана, исцрпљен походима у тешким природним условима. Створио је највеће царство у дотадашњој историји човечанства.

Александрова личност и значај његовог дела

„Тако изузетан човек, који је својим непревазиђеним умећем променио ток историје, непоражени војсковођа и победник над Персијом, освајач и господар огромне Азије, морао је оставити снажан утисак, који, колико год да бледи, јесте обележавао колективно сећање многих народа, Грка и оријенталаца. Александар је и романтични херој, младић који је способношћу, огромном енергијом и чудесном харизмом постигао немогуће, али и насилник који је у бесу и пијанству убио блиског пријатеља који му је спасао живот. Његова личност је била „херојска“, што је подразумевало храброст и великодушност, али и осветољубивост и спремност на злочин.

Он је био сјајан војсковођа, вероватно највећи од свих античких. У рату је показивао изванредну брзину која је непријатеља остављала без одбране, али и стрпљење, способност да води дефанзивне битке и да командује дуготрајним опсадама. Његови успеси заснивали су се и на сјајној војсци коју је наследио од оца; оснивањем градова и визијом о уједињавању показао је одлике сјајног стратега и државника.

Александра је карактерисала и херојска необузданост. Он није престајао са походима и освајањима све док га није зауставила физичка и психичка исцрпљеност његових сабораца и војника. Тешко је одговорити на питање да ли је његов циљ био оснивање универзалног краљевства. Божанске почасти су му се одавале током живота, али немамо доказа да је он сам делио таква уверења; вероватно их је прихватао као реалност и једно од средстава којим је учвршћивао своју власт на Истоку. Александрова идеја је чак значајнија од оцене његов личности, колико год она била привлачна. Александар је био велики државник, који је поред свега замислио једну велику државу, од Египта до Индије, која би била подвргнута македонској власти, али и оплемењена и вођена хеленском културом. У свом космополитизму, Александар је планирао да уједини Исток и Запад, али не тако што би оријенталце учинио робовима или слугама, како је то Исократ саветовао. То је био јединствен покушај уједињења у људској историји, један племенити идеал. Можда би се могло рећи и да је то био један велики историјски експеримент, у који ни већина савременика није веровала, а нису веровали ни људи блиски Александру.

Али, ако у политичком смислу Александар није успео, његова културна прегнућа су донела великог плода: довољно је да послужи као пример Александрово оснивање тридесетак Александрија широм његове велике државе, градова који су уводили грчки језик, писменост, културу и уопште урбани начин живота у забачене делове света, који ни до данас нису доживели значајнију културну ренесансу од оне из времена Александра и његових наследника. Грчка цивилизација и језик су захваљујући Александру продрли веома далеко. Један познији писац, из римске епохе, каже да је постојао филхеленски настројени браман, а други да су Индијци познавали Хомера на свом језику.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 110-111.

Александрови наследници и њихови потомци – хеленистичке монархије

Александар након смрти није оставио озбиљног наследника (све озбиљне претенденте на престо побио приликом доласка на власт). Полубрат му је био ментално болестан, а син тек рођен након Александрове смрти. Територије царства Александра Великог поделила су дванаесторица његових најзначајнијих војсковођа. Затим је уследила њихова међусобна полувековна борба око власти. Тај бурни период се назива доба дијадоха (наследника). Један по један нестајали су у тим борбама (током којих је украден леш Александра и убијени његова мајка, жена и дете), а тројица су успела да оснују династије које су владале великим државама. Македонијом су владали Антигониди, Египтом Птоломеиди, а Сиријом и источним азијским провинцијама Селеукиди. Тај период, све до римског освајања ових територија назива се доба епигона (потомака). Временом је значај стекла и Пергамска краљевина у Малој Азији. Постојање ових држава окончало је Римско царство.

„Чак и ако је Александар уопште намеравао да створи нови светски поредак, они који су га наследили били су спектакуларно неуспешни у остварењу тог пројекта. Читавих тридесет година после његове смрти, његови бивши заповедници су се у Вавилону борили међу собом – отприлике онако како су то грчки градови-државе радили већ стотинама година, само на географски много већем простору. И заиста, све што је настајало у новом свету Грчке било је џиновских размера у поређењу са било чиме из прошлих времена од ега владара до монументалних грађевина које су зидали и милиона не-Грка који су им сада били поданици. Коначно, настала су три релативно стабилна нова краљевства, по једно на свим континентима који су чинили тада познати свет: у Азији, Африци и Европи. Сваким краљевством ће владати династија чији је оснивач један од тих наследника, како су бивши заповедници касније називани. Али свет који је говорио грчким језиком, а који ми називамо хеленистичким, протезао се још даље, и ка истоку и ка западу.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 185.

Хеленистичке краљевине су биле апсолутистичке монархије. Њихови владари су имали неограничену, доживотну и наследну власт. У управљању државом хеленистички краљеви су се ослањали на своје најближе сараднике, чији је положај зависио од краљеве воље. Они су углавном били македонског или хеленског порекла, а врло ретко и истакнути представници аристократије покорених народа.

„Иако је хеленистички свет био политички подељен, економски, а нарочито културно био је јединствен: тада се то звала икумена, насељени свет, али у смислу насељен цивилизованим народима, Грцима или народима који су у извесној мери прихватали грчку културу. Краљевинама је владао монарх чија је власт била апсолутна, као власт неког оријенталног владара, персијског Краља, на пример. Предњеисточна идеја о владару који влада захваљујући божанском праву надвладала је грчки идеал слободних грађана. Више није било велике Александрове политике: краљеви више нису покушавали да уједине Грке са својим оријенталним поданицима.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 113.

---