„Италија је капитулирала 1943. а Немачка је окупирала Албанију, постављајући марионетски режим уз помоћ националистичког Националног фронта. Заузврат, Хитлер је проширио албанске границе око Косова, региона у Југославији с преовлађујућим албанским становништвом, и Северног Епира, дела северне Грчке у коме су живели многи етнички Албанци. Међутим, до 1944. партизани напредују северно ка Тирани уз британску помоћ. У октобру је формирана привремена влада с Хоџом као њеним председником. Месец дана касније, Немци се повлаче из Албаније, а партизани тријумфално улазе у Тирану под заштитом савезничких авиона. Комунистичка пропаганда се хвалила како су храбри партизани ослободили Албанију после херојске битке. Историјске књиге прикладно су занемаривале подршку Југославије и оружје из Британије и Америке, да не говоримо о Хитлеровој одлуци да напусти Албанију. Уместо тога, Хоџа је створио слику о себи као чврстом герилском борцу с планина. Мит о отпору и ослобођењу, заједно с песмама, филмовима и композицијама о људским врлинама, постао је уједињујући фактор који је прожимао послератни живот.

Албанија је 1945. годину дочекала као рурална, сиромашна и ратом разорена држава. Привремена влада, с Хоџом на челу, почела је да национализује индустрију, транспорт и земљу. На изборима за скупштину у децембру 1945. учествовали су само кандидати из комунистичког Демократског фронта. Нова скупштина прогласила је ,,Народну републику“ и поставила Хоџу за премијера, министра спољних послова, министра одбране и врховног команданта.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 35.

Прва држава која је признала владу обновљене Албаније била је суседна Југославија, на чију подршку се Енвер Хоџа ослањао.

„У исто време, дошло је до подела у Албанији у вези са обимом југословенске контроле. Неки су се залагали за још чвршће везе, међутим, остали су страховали да ће Тито анектирати њихову малу и рањиву државу. Хоџа је у тој дебати остао неутралан, али је онда направио одлучујући потез. Када је Тито прекинуо односе са Совјетским Савезом 1948, Хоџа је прогласио југословенског вођу за корумпираног, ревизионистичког комунисту, који је издао марксистичке идеале. Југословенским саветницима дао је рок од четрдесет осам сати да напусте земљу.

Хоџа је искористио прилику да елиминише своје ривале, спроводећи чистку међу албанским званичницима који су имали стварне или наводне везе с Југославијом. Од тридесет једног члана Централног комитета Комунистичке партије ликвидирао је њих четрнаест, као и тридесет два од сто девет посланика у парламенту. Страховлада је почела.

У потрази за новим доброчинитељем, Хоџа се обратио Стаљину. Совјетски саветници заменили су југословенске, а СССР је понудио сталан прилив помоћи. Совјети су изградили подморничку базу на острву Сазан, у близини албанске обале на југу, чиме су добили стратешку тачку на Јадранском мору. На првом конгресу албанске Комунистичке партије, одржаном у новембру 1948, по Стаљиновој препоруци, делегати су променили име партије у Партија рада Албаније. Совјетска помоћ омогућила је да Хоџа побољша електричну мрежу, образовање и здравство. Неписменост и смртност деце је опала. Ипак, земља је остала пољопривредно заостала, занемарена и удаљена.

Стаљин умире 1953, а совјетске вође покушавају да поделе моћ коју је акумулирао. Хоџа их опонаша и предузима кораке ка „колективном вођству“, предајући Министарство спољних послова и Министарство одбране својим оданим сарадницима. Године 1954. место председника владе предаје Мехмету Шехуу, верном другу који је предводио партизанске војне акције за време рата. Хоџа остаје свемоћни вођа Партије рада и неприкосновени шеф државе.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 36-37.

Албанија је била сиромашна земља патријархалног друштва заснованог на племенским везама, које је било под строгом контролом власти.

View this post on Instagram

„Тајна полиција, или Сигурими, примењивала је контролу. Процењује се да је сваки четврти Албанац радио за тајну службу, обично као доушник. Комшије су се међусобно шпијунирале, мужеви су шпијунирали своје жене, а деца наставнике. Пријатељи су сведочили на суђењима против својих старих другова. За разлику од источноевропских земаља које су допуштале извесни степен разликовања у мишљењу, Хоџина толеранција по том питању била је једнака нули. Људи су због и најмање речи против партије завршавали иза решетака, или још горе. Читаве породице бивале су прогоњене у изгнанство у унутрашњост земље, где су обрађивали удаљена поља, и имали обавезу да се два пута дневно јављају полицији. Деца рођена у таквим условима била су обележена за читав живот.

Људи из најближег Хоџиног окружења били су у највећој опасности, причали су бивши чланови Политбироа и Централног комитета, зато што је изнова правио чистке и ликвидирао дугогодишње саборце и пријатеље. Током времена Политбиро је постао скуп послушних улизица – придошлица из унутрашњости који су дуговали Хоџи за лични успон.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 38.

Спољнополитички ослонац Енвер Хоџа је поново променио 1960. године, када је након разлаза СССР-а и Кине опет стао на страну удаљеније државе. Међутим, односи Албаније и Кине су се погоршали након посете председника САД-а Пекингу 1972. године, а шест година касније Кина је прекинула економске и војне везе. Албанија је први пут остала без покровитеља. Неразвијеној Албанији је била неопходна економска и војна помоћ, па се Енвер Хоџа опрезно приближавао западним земљама које су му биле по вољи, као што су биле Канада, Шпанија и Немачка.

Албанија је била специфична као једина званично атеистичка држава.

„Године 1967, Хоџа је забранио упражњавање религије, као да је био љубоморан ако би људи веровали у неку силу вишу од њега. Наредио је рушење џамија, цркава и манастира и њихово претварање у спортске дворане или магацине. Католичка катедрала у Скадру постала је кошаркашка арена с натписом ,,Слава марксизму и лењинизму“, исписаним Крупним црвеним словима на терену.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 39.

Религији су се верници вратили након пада комунизма који су надживела друга сведочанства овог периода.

„Након совјетске окупације Чехословачке 1968, Хоџа се повукао из Варшавског пакта, иако Албанија годинама није присуствовала заседањима ове организације. Министарство одбране отпочело је колосални пројекат изградње, колико се процењује, седамсто хиљада бетонских бункера, ојачаних челичном конструкцијом. Војска је постављала бетонске печурке дуж обале и граница, на врховима планина, по њивама, чак и по градским улицама. На барикадама су штрчали копљасти врхови како би ометали падобранце. Исувише скупи за уклањање, бункери су остали годинама након пада комунизма. Посећивали су их љубавни парови, а сиромашне породице користиле су их уместо крова над главом. Сељаци којима је враћена национализована имовина причали су колико бункера су добили.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 40.

Вођу Албаније су мучили здравствени проблеми од 1972. године. Када је постало јасно да му се крај живота ближи, побринуо се око избора свог наследника.

„Године 1981, Хоџа је скупио снагу за још једну, последњу чистку, како би елиминисао свог друга из Другог светског рата и наследника трона, премијера Мехмета Шехуа. Окидач је била веридба Шехуовог сина с девојком из Тиране, чији је рођак, који је живео у Сједињеним Државама, био антикомуниста. Шеху се, под притиском, сложио да откаже веридбу, али Хоџа је сазвао Политбиро, како би се продискутовао овај случај. Чланови Политбироа напали су Шехуа за издају и присилили га на самокритику. Хоџа није говорио. Идућег јутра, Радио Тирана објавио је да је Шеху извршио самоубиство. Очигледно осећајући да му прети смрт – и вероватно надајући се да ће тако поштедети своју породицу – Шеху се убио. Неки кажу – да је био убијен.

Партија је прогласила Шехуа за страног шпијуна, а полиција је ухапсила његову супругу и тројицу синова. Један син се убио наредне године тако што је повезао свој гвоздени кревет са утикачем за струју. Шехуова супруга преминула је у затвору шест година касније. Године 2001, породица је пронашла Шехуове посмртне остатке на необележеном гробу: кости, лобању, делове одеће, ручни сат и пар ципела.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 41-42.

По мишљењу партијских званичника тог времена, узрок што је уклоњен Шеху, чији повлађујући однос према вођи је трајао деценијама, није могао бити неслагање у политичким ставовима.

„Према мишљењима албанских вођа тог времена, највероватније објашњење за Шехуову смрт лежи у мегаломанији човека коме је служио. До 1981. Хоџа је већ био тешко болестан. Логично је било да га наследи Шеху, други најмоћнији човек у Албанији и знатно снажнији од броја три и четири. Међутим, Хоџа је жудео за влашћу чак и на самртној постељи и желео да остане запамћен у историји. Био му је потребан наследник који ће му идеолошки одговарати и који неће засенити Вођу. Свемоћан, као што је и Хоџа био четрдесет година, одлучни ратни херој Шеху, познат по калкулисању и крутости, могао је умањити Хоџину ауру непобедивог.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија, Од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 42-43.

Одлука вође је била да власт уместо његовог пријатеља Мехмета Шехуа наследи његов ученик Рамиз Алија. То се десило након смрти Енвера Хоџе 11. априла 1985. године. Албанија је остала изолована земља. Од доласка на власт комуниста после Другог светског рата, Албанцима су били онемогућени телефонски разговори са иностранством све до маја 1989. године. Приватни аутомобили су легализовани 1991. године. Пад комунизма у Европи је почео рушењем Берлинског зида и распадом СССР-а. Албанија је била последња комунистичка држава у Европи до 1992. године.