1. Личност која је објадинила Европу 16. века
2. Мoзаик Шпаније Карлоса I
3. Империјална политика Kарлоса I
4. Хабзбуршко наслеђе у Угарској и Чешкој
5. Супарништво Хабзбурговаца и Валоа
6. Рат са Турцима
7. Верски сукоби у Немачкој
8. Стварање шпанске Америке
9. Царева абдикација
10. Планетарна монархија Филипа II (1556-1598)
11. Криза XVII века
12. Смена династија у XVIII веку

Личност која је објадинила Европу 16. века

„У европској историји Карло се по делу континента који је захватио својом владавином једино може стварно упоредити с Наполеоном и Хитлером – али чини се да се он никад није забављао у тој улози и, пошто је до тога дошао чудним махинацијама свог деде пре него властитим освајањима, његови напори да га одбрани одају пре утисак тегобног осећаја дужности него мегаломаније. Максимилијан је сањао о многим комбинацијама – у једном тренутку промишљајући да ли би требало да покуша да самог себе учини и папом – али увек патећи од симпатичне неспособности да било шта истера до краја, осим својих брачних савеза, који су подсећали на играње друштвених игара. Карло је од Максимилијана наследио истински огромно пространство територија које је било без преседана, али није начинио ниједан озбиљан покушај да им обезбеди било какво јединство. Јурио је с једног места на друго, мењао шешире, круне, огрлице и специјалне огртаче. Увек је читао уставе и мото различитих места и вечно био подучаван о томе ко су чланови и који су ситни греси десетина накострешених аристократија и урбаних олигархија у различитим деловима Европе. На сваком кораку морао је да се сусреће с побуњенички настројеним становницима градова, османским пиратима, досадним протестантима, дволичним немачким принчићима и проблематичним породичним члановима.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 105.

Владавина Карла V је парадигма Европе XVI века и уопште епохе раног Новог века. Ту видимо примере династичке историје, вишенационалних држава, открића и освајања Новог света, борбе против неверника – Турака и јеретика – протестаната, јачање апсолутистичке монархије, стварање националних држава – подела лозе на шпанску и аустријску грану.

„Први обриси европског идентитета и јединства промаљали су се у случајно насталој унији држава, феудалних кнештава, аутономних провинција и колонија окупљених у наслеђу које је, игром судбине, припало римско-немачком цару и шпанском краљу Карлу V (1516-1556).“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 76.

Мoзаик Шпаније Карлоса I

„Шпанија Карла V обухватала је, изван Иберијског полуострва, Атлантска острва, северноафричка утврђења и Нови свет, чије је откривање и покоравање било у току; на самом полуострву, од старих краљевстава Астуријаса и Леона, баскијских провинција и Наваре на северу, до Андалузије на самом југу. Прикључена Кастиљи 1512, Навара је, попут осталих делова Шпаније, сачувала титулу краљевства. Развучена на обе стране Пиринеја, једним делом је припала Шпанији а другим Француској. Због свог граничног положаја имала је животни значај за сигурност Шпаније, и у њој су размештене снажне посаде, нарочито у престоници, Памплони. Краља је заступао поткраљ, мада је Навара сачувала своје законе, кортесе, новац и царине, своју цивилну управу и судство; у Навари су једино њени житељи имали право да обављају јавне службе. Трговина преко шпанских граница Наваре, с Кастиљом и Арагоном, остала је под надзором локалних царинарница; роба која се кретала у размени с Француском, унутар баскијских провинција, била је ослобођена дажбина. У мноштву својиих функција Навара је остала независна од остатка Шпаније. Суседне баскијске покрајине, Баскија, Гуипускоа и Алава, имале су јаке етничке и историјске везе с Наваром. Стари баскијски језици одржали су се у све четири области. Њихово порекло је тешко утврдити, док се њихова еволуција одвијала у уским оквирима брданског, пасторалног живота. […] Свака од баскијских покрајина располагала је повластицама неке врсте независне републике […] И Баскија је задржала знатну судску и пореску самосталност, дотле да је шпанског краља сматрала неком врстом феудалног господара. Повластице северних „република“ опстале су захваљујући њиховој удаљености од матичних шпанских краљевстава, и упорној аутономији њихове унутрашње историје, из које су се развиле парламентарне установе независне од непосредне воље и града и села. Та структура била је присутна и у Астуријасу, одакле је потекла сама реконкиста, где је деловала Јунта Генерал која се састајала сваке три године 1. маја у катедрали у Овиједу и заседала скоро три месеца. Слична установа постојала је и у Галисији.

Још изразитији пример независности од целине, чији је, у државном смислу, био удеони чинилац, био је Арагон. Арагон су сачињавала три континентална краљевства, Арагон, Каталонија и Валенсија, заједно с Балеарским острвима. Сваки нови владар био је обавезан да поштује домаће законе, лично и пред сталежима окупљеним у кортесима који су га формално признавали за владара. Његов заступник био је поткраљ, који је такође имао да положи заклетву на кодексе краљевства пре него што ступи на дужност. Поткраљ је обављао своју дужност три године. Начелно, спороводио је власт круне, која је у стварности ограничена локалним законима. Како је круна Арагона била у потпуности одвојена од Кастиље, краљ није у Арагону имао исту моћ као у Кастиљи. Основна препрека краљевским претензијама били су кортеси сваког краљевства, који су љубоморно претресали сваку краљеву намеру да се уплиће у законе, да намеће порезе иили подиже трупе, уколико је све то превазилазило уобичајене потребе. (Мада је, временом, моћ круне постајала све значајнија.) У краљевству Арагону управа је била смештена у престоници, Сарагоси.

[…]

Традиционалне слободе арагонске круне, које су се очувале, и њихова краљевства и појединачне муниципалне јединице, развиле су се у историји њене градске цивилизације и учешћа у оним облицима средоземног живота који су захтевали слободу појединца и малих заједница у њиховом учешћу у новца. Чини се, међутим, да се тај изузетни положај арагонских краљевстава почињао крунити како је и само Средоземље узмицало пред изазовима савлађивања атлантског пута који је нудио један сигурнији пролаз до старих европских тржишта на Истоку, али и један потпуно нови свет, који је још увек називан Индијама, са баснословним богатствима која су постојала и у стварности и у уобразиљи савременика. У том смислу, Кастиља као да је умела дубље да проникне у понуде историје тога време-на. Њена модерност почивала је и на њеном владарском апсолутизму. Вероватно је, са својом превлашћу у људству и оргомном територијом, коју је продужавала и на ону страну Атлантика, смерала да оствари потупун надзор над читавим Иберијским полуострвом. Отуд су се и односи између кастиљанске и арагонске круне посматрали у светлости борбе за одржање равнотеже између централизма и федерализма. Карло V је Кастиљи подарио улогу која је у свему била изузетна. Из њеног примата потекле су, међутим, и њене обавезе. Кастиљу је оптеретио својим европским ратовима, отпором турском продору, верским прозелитизмом, Америкама и проблемима у Низоземској. Нимало случајно, било је и Кастиљанаца који су се жалили на централизацију политичке моћи. У самој Кастиљи нестајале су њене сопствене традиционалне конституционалне слободе, fueros, које је до тад, заправо, уживала половина Шпаније; заузврат, Кастиља је за себе задржала привилегију да се богати на рачун Индија. (Ту цену она је платила уступивши остатку Шпаније, Каталонији и баскијским провинцијама, фискалне привилегије, у ствари покрајинске системе царина које су, опет, дискриминишући саме Кастиљанце, постале и препрека сједињавању унутрашњег трговачког саобраћаја.)

[…]

Због тога се и кастиљанизација целе Шпаније понекад прихватала неочекивано благо, нарочито у светлости арагонских борби за одбрану „аутономије“ и федерализма, која се у ствари сводила на залагање за мање опорезивање и веће политичке привилегије елите. Другим речима, док је Кастиља истовремено уживала у сопственој управи и трпела због пореских оптерећења, захтева да ратује на страни, потом и самовољне лакомости краљевског апосолутизма, Арагон је остао делимично заштићен, иако је у њему ипак владало једно уређење које су лако могли да злоупотребе и заступници централне круне и домаће велможе. […]

Посветивши се увођењу централизоване и делотворне управе, Кастиља је настојала да обузда провинцијалну самовољу. Уводила је једнообразна пореска начела, укидала унутрашње, феудалне царине, и остављала само оне према иностранству. Цивилна и војна управа била је истоветна свуда, у свим провинцијама. Званични језик постао је кастиљански. Све су то били успеси, који су се понекад сматрали апсолутистичким, мада се суштински домети Католичких краљева нису састојали у наметању једне ауторитарне власти, него у способности да се мноштво традиција, нарави и провинцијалних идентитета, најзад и различити народи, да се сви они убеде, или приморају да живе заједно под условима очигледне неједнакости. Ако ништа друго, то осећање било је једно од заједничких.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 234-240.

Империјална политика Kарлоса I

Католички краљеви, ујединитељи Шпаније су своју спољну активност претежно темељили на политички сврсисходној удаји својих кћерки како би на тај начин обезбедили савезништва са другим силама помоћу којих би изоловали Француску. Њихова најстарија кћи Хуана (она ће постати краљица Кастиље после смрти своје мајке Изабеле 1504. године) била је удата за Филипа I Хабзбуршког, сина немачког цара Максимилијана. Изненадна смрт Филипа (у 28. години), званог Лепи, нарушила је ментално здравље младе краљице (отуда њен надимак Луда), због чега је остатак живота провела у једној тврђави. Уместо ње, Фернандо Арагонски је преузео регенство над Кастиљом.

Након смрти арагонског монарха, 1516. године, обе круне наследио је син првенац Филипа и Хуане, Карлос I Хабзбуршки. Он се у почетку претварао да дели престо у Кастиљи са својом болесном мајком. Карлос је иначе стекао завидно територијално наследство. Од бабе по оцу, Марије од Бургундије, наследио је Низоземску, Луксембург и Бургундију; од деде по оцу, цара Максимилијана – хабзбуршке територије у Немачкој; од деде и бабе по мајчиној линији, католичких краљева, највећи део Иберијског полуострва, југ Италије, низ градова у северној Африци и прекоморско царство које је већ почело да постаје реалност. Нови владар је био образован на бургундској традицији, окружен фламанским саветницима и без знања језика земље у коју је дошао (матерњи му је био француски). Уз то, тек што је ступио на тле Пиринејског полуострва, Карлос I се суочио са два устаничка покрета различите природе, који ће убрзо попримити карактере грађанских ратова.

Градови Кастиље и еснафи Арагона су се бунили против саветника странаца и одлива новца из Шпаније за финансирање покушаја Карлоса I да дође на трон Светог римског царства немачког народа. Млади монарх је успео да буде изабран за цара 1519. године као Карло V.

„Кад је, необичним следом догађаја, припала унуку њених ујединитеља, Католичких краљева, Шпанија није осетила наклоност према томе странцу, остајући, у прво време, везана за његову мајку, без обзира на стање њеног духа и неспособност да влада, или за његовог брата Фердинанда који је рођен и поникао на домаћем тлу. Испоставило се и то да су, после четири деценије заједничке историје, опстали, веома изразити, разнолики партикуларизми, сталешки, регионални или историјски, који су захтевали да с новим владарем, сваки за себе, установе један нарочит однос који би, уважавајући обострана права и очекивања, још једном озваничиле њихове аутономне установе. Кад се нови краљ, као Карлос I, први пут појавио пред својим шпанским поданицима, наметнула се и изричита потреба да се озваничи његова узурпација престола, којом је оспорио владарске прерогативе своје мајке Хуане. То су, уважавајући потребе стварности, заиста учинили кортеси Кастиље и Арагона, у фебруару 1518. у Ваљадолиду, и у јануару 1519. у Сарагоси. Затим је, у Барселони, Карлос I сазнао да је, пошто је 12. јануара умро и његов деда по оцу Максимилијан И Хабзбуршки, стекао и прилику да постави своју империјалну кандидатуру. Поткрепивши је баснословном позајмицом од немачких и италијанских банкара (која је одговарала вредности од око 1.2 тоне злата), успео је да га 28. јуна веће кнезова изборника призна, као краља Римљана, за цара Светог римског царства немачког народа, петог по реду Карла који је понео империјално звање.

Краљ, потом убрзо и цар, незнанац који није разумео на-речја својих иберијских поданика, доделио је Шпанији једну универзалну судбину којој је она сама већ припала одважношћу својих помораца који су матици припајали поседе са оне стране Атлантика, а које су и даље називали Индијама. Заиста, одмах после свога империјалног избора, Карло V се обратио кортесима Кастиље захтевајући да њени сталежи поднесу трошкове његовог царског крунисања у Ахену. Кортеси су се састали у Сантијагу, у Ла Коруњи. Карло V се тада први пут суочио с незадовољством својих кастиљанских поданика који су му пребацивали да се на штету шпанских краљевстава препустио своме империјалном сну, и да је претерано окружен својим фламанским дворанима и саветницима, штавише остављао је као намесника, да у његовом одсуству влада, једнога од њих, Хадријан Утрехтски који је већ добио намештење бискупа од Тортосе (потом је постао и папа, као Хадријан VI).

Карло V оставио је своја иберијска краљевства, упутивши се у Ахен, у стању врења и пометености. Нарочито је незадовољна била Кастиља, матица једне дуге и велике историје, која је постајала свесна да, у саставима његове империје, добија, уз сопствене трошкове и одрицања, другоразредно место и улогу.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 224-225.

Главни циљеви спољне политике Шпаније у време владавине Хабзбурга били су успостављење контроле над Апенинским полуострвом, што ће продубити њен сукоб са Француском; спречавање турског продирања на Медитеран и посредовање у верским ратовима у средњој Европи. Карлова империјална политика је исцрпела Шпанију (Кастиљу) од које се очекивала помоћ. Шпанија је била неплоднија од француских села, па је њена помоћ била ограниченија. Карло је одбијао да своје амбиције усклади са могућностима, али је на крају морао да одустане од својих снова крсташа, и да се задовољи само жељом да успостави духовни мир у Европи, уз сузбијање протестантизма, што је изгледало да је успео након војне победе (код Мулберга), али ће испарити каснијим мировним споразумом (у Аугзбургу 1555).

Хабзбуршко наслеђе у Угарској и Чешкој

Карло је свом брату Фердинанду поверио непосредну контролу над хабзбуршким земљама у Немачкој и Аустрији. Фердинанд се оженио угарском принцезом Аном, а његова млађа сестра Марија се удала за Aниног брата, краља Угарске и Чешке Лајоша II. Пет година касније Лајош II је погинуо у Мохачкој бици (1526), кад јe силна турска војска разбила храбре, али неорганизоване и расуте угарске снаге. Будим, Пешта и већи део угарске равнице пали су под турску власт. Будући да Лајош и Марија нису имали деце, Фердинанд је наследио обе круне, и угарску и чешку. Али наслеђивање је донело нове велике проблеме. Не само што су Фердинанда сада непосредно угрожавали Турци  – 1529. су стигли до Беча, али нису успели да га заузму (одустали су од опсаде због проблема са снабдевањем трупа, због кише која није престајала и почетка зиме), а 1532. су ушли дубоко у Штајерску, већ је морао да одбрани своја права и од Јована Запоље, војводе од Трансилваније, кога је за краља угарске прогласила јака партија мађарског племства и кoјег је, логично, подржавао султан.

Супарништво Хабзбурговаца и Валоа

Карло је наследио политичке традиције и обавезе шпанских краљевина у северној Африци и Италији. Прво је довело цара у сукоб са Турцима и увукло га у борбу не само за контролу над северном обалом Африке већ и над целим средњим Медитераном. Друго је увукло Карла у супарнички спор шпанских Арагонаца и француских Анжујаца око полагања права на краљевину Напуљ и, неизбежно, у борбу са Француском за политичку контролу над Италијом. Царски и енглески напад на Француску претворио се у пораз који је много коштао, али коло среће се потом окренуло и 1525. године царска војска је сломила Французе код Павије. Међу заробљеницима је био и краљ Франсоа лично. Победник код Павије, поткраљ Напуља, довео је заточеног француског краља у Мадрид. Миром у Мадриду 1526. године Франсоа се оженио Карловом сестром Елеонором и одрекао се територијалних претензија према Италији, Бургундији и Навари. Међутим, чим се вратио у Француску Франсоа је одбацио тај споразум јер га је био потписао под присилом.

Тријумф цара Карла изазвао је узнемиреност у европским престоницама. Француски двор је искористио ситуацију да оформи Лигу у граду Коњаку, чије су чланице биле Енглеска, неколико италијанских држава и сам папа. Избио је рат у којем су царске трупе, састављене од Немаца и Шпанаца, стигле до Рима, освојиле га. Неплаћена царска војска је 1527. године похарала Рим и заробила папу. 

Након нове победе Карла V у Италији, Франсоа I је 1529. одустао и прихватио мировни споразум потписан у Камбреу (познатог још и као Мир дама). Франсоа се још једном одрекао својих права на Италију, а Карло је одустао од војводства Бургундија, односно од француске територије. Након што је завладао Италијом, Карла је папа крунисао за цара у Болоњи (јер је Рим био разрушен). Био је последњи цар којег је крунисао поглавар католичке цркве. Карло се потом посветио сређивању прилика у Немачкој – враћању лутерана католичкој цркви, и имао је у плану да се потом свим силама окрене против Турака.

Смрт последњег војводе Сфорце од Милана пружила је Франсоу I још једну прилику да обнови старо потраживање француских права на Mилано. Карло V је то сматрао неодговорним кршењем мира у Камбреу. Чак је предложио да њих двојица реше сукоб двобојем, али су га од те непромишљене идеје одвратили сарадници. Још два пута, 1536. и 1544. године, царева армија је напала Француску. „Ко год је намеравао да савлада Француску, што је увек било јако тешко, знао је да је једини тријумфални пут онај који води до Париза. За то је требало напасти из Брисела, и за Карла V није било другог решења.“

Франсоа је узвратио закључивањем формалног савеза са Турцима, оправдавши свој поступак потребом да спасе слободу европских држава од тираније цареве монархије. Карло и Фердинанд су заузврат преговарали са Енглеском и са турским непријатељима на северу и на истоку, са Пољском, Московском Русијом и Персијом. Миром у Крепију 1544. Франсоа је пристао да подржи Карла против својих дојучерашњих савезника, Турака. Пристао је и да подржи цара против протестаната ако они одбију да прихвате одлуке црквеног сабора који је требало да се одржи у Тренту. Заузврат је Карло обећао да ће хабзбуршку принцезу (своју ћерку или братаницу) удати за сина француског краља, и да ће подарити младом пару Милано или Низоземску. Био је то значајан споразум: после 4 узастопна рата против Француске, Карло је био вољан да призна скоро све француске територијалне захтеве и да размотри уступање свог права на наслеђивање Бургундије, у смислу постизања делотворног вођства католика и уједињеног хришћанског света. Међутим, одмах после тога француски принц је умро. Сарадници су убедили Карла да не обнавља понуду неком другом од Франсоових синова. Француско-империјални савез је пропао, али Франсоа I, превремено стар и уморан, није покушао да обнови рат.

Ни поменути мир, нити смрт француског краља 1547. године, нису ставиле тачку на шпанско-француске сукобе. Наследник француског престола Анри II такође је испољавао претензије према Италији, мада су се околности измениле верским сукобима у царству због Лутерових реформи. Рат са Француском, уз повремене прекиде, трајао је све до 1559. У њему је учествовао и син цара Карла, Филип II, који је у међувремену дошао на шпански престо, а окончао се тек када је Француска одустала да даље подржава прескупу интервенцију у Италији. Тако ће Италија наредних 150 година бити потчињена интересима Шпаније, господарице Миланског војводства и јужног дела Апенинског полуострва.

Рат са Турцима

Турци Османлије су продирале на Балкан и јужно Средоземље. Османлије су 1529. стигли до Беча, средишта Хабзбуршке моћи унутар царства. Војска састављена од Немаца и Шпанаца успела је да заустави продор Турака у Европу. Три године касније Карло је започео операције против турског адмирала Хајрудина Барбаросе. Он је био страх и трепет на Медитерану јер је из својих база у Алжиру и Тунису угрожавао трговину и пловидбу Средоземним морем, те често пустошио шпанске и италијанске обале. Шпанско-италијанске снаге су успеле да заузму град Тунис и том приликом су у њему затекле 20 000 хришћана. Карло је 1535. године лично командовао бродовима и војском који су ослободили Тунис од Турака. То је био његов највећи тријумф, оправдавање његове царске и његове личне улоге лидера хришћанског света. Али то је био само предах. 

Тај тријумф, међутим, није значио окончање проблема, јер су и наредних година алжирски Бербери, уз повремену помоћ Француске, представљали велику опасност за шпанску монархију. У жељи да једном за свагда реши проблем, цар је 1541. послао део својих трупа у Алжир, али је доживео пораз који је распршио његове снове о великом крсташком походу против муслимана у северној Африци.

„И док је обузетост османском силом и збивањима на Југоистоку и Леванту била симптом погрешних усмерења због којих је губила Низоземску и првенство на Атлантику, шпанска светска империја је обележила последњу славну епоху Средоземља.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 77.

Верски сукоби у Немачкој

У Немачкој је Карлу проблем задавао савез покрета реформације и једног броја амбициозних принчева и великих градова. Протестантску војску су поразиле царске трупе 1547. године. То је био врхунац Карлове владавине. Међутим, јачање Карлове моћи је забринуло папу, који је саботирао Карлов покушај компромиса са протестантима.

Карлов брат Фердинанд је постигао верски и политички споразум са протестантима у Аугзбургу 1555. године. Главна одредба тог мира је била право кнезова (и градоначелника слободних царских градова) да сопствену вероисповест наметну својим поданицима. Мир из Аугзбурга је био замишљен као средство окончања унутрашњих политичких немира путем замрзавања постојећих позиција католика и протестаната. Прихваћена је идеја да кнежеви могу да одређују веру својих поданика, али да се неће ангажовати у мисионарским делатностима с циљем да преокрену друге територије или заштите припаднике своје вере у другим крајевима. Свако ко се није слагао са вероисповешћу на датој територији морао је да емигрира, само је у градовима могло да буде верских мањина. Слобода вероисповести је тако значила слободу на територијалном, а не на индивидуалном нивоу. Слобода кнеза да одреди верски састав на својој територији касније је била позната као принцип „чија је земља, његова је вера“. Био је то иронични исход борбе која је започета као битка за индивидуално доживљавање вере. Аугзбуршким споразумом није разматрана ниједна варијанта протестантизма осим лутеранства. Аугзбуршки мир је Немачкој донео полувековни мир у вези са верским сукобима.

Стварање шпанске Америке

Након открића Америке крајем XV века, у време католичких краљева, уследило је освајање током прве половине XVI века, за време Карлоса I. Америку је освојио запањујуће мали број људи, од којих су многи били и авантуристи и мисионари. Колумбо је открио Америку (1492), Ернан Кортес освојио Мексико (1519-1522), а Франциско Пизаро царство Инка (1533). Шпански поседи у Америци ће обухватати југ данашњих САД, средњу и јужну Америку, и Филипине. Уследило је европско досељавање и потчињавање домородаца, који су практично постајали робови.

„Треба ли рећи шта су вести из Индија значиле за подстицај воље Шпанаца из тог доба, који никада нису ни изашли са Старог континента, почевши од самих владара. Било је то неко чудо које се сваке године само обнављало. Невероватну вест о открићу следиле су вести о освајању чудесних империја, као Астека и Инка, затим стална пошиљка драгоцених метала, улазак у огромна пространства Тихог океана и прво опловљавање глобуса. […]

Тај лет био је лет маште Шпанаца, њиховог поноса да буду припадници народа пионира, који је стигао тамо где нико никада пре није стигао, и открио чудеса за која и стари Римљани нису ни претпостављали да постоје. […]

Чак и ветеран из ратова у Холандији са краја века, као што је Дијего де Виљалобос, говори о томе:

„… како је због своје вредности име шпанско скоро бесмртно, од најсевернијих региона на свету до јужних на нашим половима, пролазећи топле регионе екваторијалне, следећи журно пут сунца, обилазећи мора и земље, не остављајући ни део где крстови шпански нису били непознати…“.

Пун поноса додаје:

„… где је тако далеко да стигне била римска сила…“.“ 

М.Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 200-201.

„Основни ослонац Карла V и Филипа II и њиховог империјализма било је америчко благо. Сребром и златом које се допремало са оне стране Атлантика плаћали су се ратови, путовања, дворци, катедрале и скупоцена сликарска платна. Био је то довољан подстицај да се у првих неколико деценија открића превали читав нови континент, од сливова великих северноамеричких река до Огњене земље, од Мексика Филипина, и од Перуа до Меланезије и Полинезије. Прво опловљавање земљине кугле настало је из потребе да се коначно преплови западни пут до Азије, и оспори португалски посед Молучких острва. После уговора које су закључили будући Карло V и Фернандо Магелан (Ferno de Mahagals) 1518, пет бродова испловило је из Севиље у августу 1519. После проласка кроз теснац на самом југу америчког континента, који је добио Магеланово име, у новембру су упловили у океан који је Магелан тада назвао Тихи. Магелан је био неопрезан, упркос упозорењима, да на Филипинима прогласи шпанску власт, и страдао је у окршају с домаћим становницима, да би подухват преузео и довршио Шпанац Хуан Себастијан Елкано. Брод Викторија, који је једини издржао цело путовање, упло-вио је у Севију у септембру 1522. Карло V примио је Елкана, одао почаст Магелану, и остао задивљен појединостима прве пловидбе око света, нарочито богатством које су понели с Молучких острва (клинчић, бибер, цимет, ђумбир, мускатов орах, сандалово дрво).“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 247.

Царева абдикација

Где год је то било могуће Карло је постављао чланове своје породице на кључне положаје. Пошто их није било довољно, на високе положаје су постављани и припадници аристократије из Бургундије, Шпаније и Италије. На стотине припадника нижег племства видело је у томе прилику за напредовање, стицање славе и отимачину. Огромној маси царевих поданика остала је само нада у мир у хришћанском свету. То је била једина царева универзалистичка тежња коју је обичан свет у потпуности разумео. Па ипак, баш тај мир Карло V није могао да им обезбеди, јер су, самим постојањем његовог царства, остале европске државе постале његови смртни непријатељи, уплашени за сопствену неизвесност.

Није сасвим јасно до које мере је Карло V схватио да је његов империјални програм пропао. Његов последњи велики успех, венчање сина Филипа са Мери од Енглеске, изгледало је као тријумф у најбољој династичкој империјалној традицији Хабзбурговаца. Није могао знати да ће, као и сама енглеска краљица, тај тријумф бити јалов. И поред тога, цареви неуспеси су били веома очигледни. Црква није реформисана на начин који ће је излечити од шизми нити су протестанти коначно сломљени снагом оружја. Французи и Турци су и даље, као и увек, представљали претњу.

Живот испуњен непрестаним путовањима и стално ратовање на раштрканим фронтовима, на крају су нарушили здравље енергичног Карлоса I. Због тога је већ 1548. почело да се поставља питање његовог наследника. Оно је, ако имамо на уму разнородност територија над којима је владао, изгледало веома замршено. Његов првенац, принц Филип, био је неоспоран наследник шпанске монархије којој је придодато и новоосвојено Миланско војводство.

Царев брат Фердинанд добио је 1521. године наследне државе Хабзбурга у источном делу Царства – Аустрију и Бохемију (Чешку), као најважније, да би касније постао и краљ Угарске.

Једино је остало нерешено питање наслеђа Низоземске. Карлос је желео да препусти царску круну своме брату, под условом да га наследи Карлосов првенац Филип. Али Фердинанд је одбацио идеју о наизменичном смењивању две династичке гране. На крају је, 1555. (након што је тог лета умрла краљица Хуана) у Бриселу, цар абдицирао као краљ Шпаније и господар Низоземске, препуштајући краљевски престо своме сину Филипу.

Годину дана касније одрећи ће се и царског трона, у корист свог брата Фердинанда, уз већ постојећи договор да Фердинандов син буде следећи наследник царског трона. Тако се лоза Хабзбурга поделила на грану шпанских краљева и грану немачких царева. Наставили су да сарађују. Цар Карлос је умро у манастиру 1558. године (21. септембра, а син и наследник му је то сазнао дубоко у октобру).

Напредак институција у Шпанији, и већа административна делотворност као његова последица, одиграли су своју улогу, заједно са финансијама, у постепеном претварању Шпаније у средиште Карлове империје. Нико није имао никаквих сумњи у погледу тога да је његов наследник Филип II Шпанац, и ништа друго осим Шпанац.  Већ при крају владавине Карла V његова царства су све више постајала шпанска. Чак и још за живота Карла V, универзално хришћанско царство, са његовом бургундском суштином и еразмовским надахнућем, мењало се у шпанско царство Филипа II, са његовом кастиљанском суштином и са надахнућем које је потицало из католичког оживљавања противреформације.

Планетарна монархија Филипа II (1556-1598)

Филип (Фелипе) II се, за разлику од свог оца, у потпуност сматрао Шпанцем.  Рођен је у Шпанији од мајке португалске принцезе. Отац му је дао то до тада ретко, а после једно од најпопуларнијих имена у спомен на свог рано преминулог оца Филипа Хабзбуршког, који је умро са 28 година.

„Филип II је од Карла V преузео већи део његове империје и све његове непријатеље, Турке, Французе и протестанте. Нешто доцније, Филип II је њима придружио и Енглеску и Низоземску, која је устала против шпанске власти.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 244.

Филип II je зауставио напредовање протестантске реформације у Низоземској, што је продубило јаз између шпанске монархије и њених фламанских поданика. Француска и Енглеска су подржавали фламанске протестанте, чије су Уједињене покрајине са севера Низоземске 1581. одбацили Филипа II као краља и тако утрли пут ка независности коју ће Шпанија дуго одбијати да призна. Побуну против шпанске власти у Холандији, започету 1572. године, предводио је Виљем Насавски, принц Орански, највећи низоземски земљопоседник пореклом из немачке породице, члан савета генералног гувернера Низоземске, којег је постављао краљ Шпаније. Све више и више, Холандија је постала жариште свих политичких и верских борби Западне Европе – до тада једино место на којем су Француска и Енглеска почеле да изазивају хегемонију Шпаније. Орански је убијен 1584. од стране фанатика чијој је породици прописно исплаћена награда коју је Филип II обећао за такав подвиг.

Године 1580. Филип II је искористиo ситуацију упражњеног престола у Португалији да је освоји. Филип II је са разлогом полагао права на наследство упражњеног португалског престола. Португалске владајуће класе су тада биле задовољне, јер им је Филип оставио све њихове повластице и управу над администрацијом у колонијама. Тако је Шпанија завладала целим Иберијским полуострвом. 

Године 1568. побунили су се Морисци у Гранади. Они су били покрштени Мавари који су остали у Шпанији после коначног хришћанског освајања полуострва 1492. године. Били су силом преобраћени у хришћане, али се нису асимиловали ни што се тиче језика, ни обичаја, нити верске праксе, будући да није било новца, а ни обученог особља које би спровело масовно подучавање. Због тога су их прогањали. У време напада Турака у Средоземљу у Шпанији се јавила бојазан да ће и Морисци стати на њихову страну. Филип II је 1566. године издао декрет којим је Морисцима забрањена употреба арапског писма, обичаја и начина одевања. Побуна Мориска изазвала је одлуку о њиховој депортацији из Андалузије у унутрашњост Кастиље, да не би дошли у контакт са берберима на северноафричкој обали. Ни тај покушај асимилације није успео. Стога су 1609. године Морисци коначно протерани из Шпаније.

Заузетост Шпаније у Фландрији и са Морисцима искористили су Турци да преотму Кипар Венецији и Тунис Шпанији. Турски успеси су изазвали панику на југу Европе, па је папа успео да уједини Шпанију, Венецију и Ђенову у Свету лигу која је поразила Турке у поморској бици код Лепантског (Коринтског) залива и тако окончала претње од турске флоте.

Шпанска авантура у Енглеској

Последњих година владавине Филипа II Шпанија је учествовала у још неколико ратних сукоба. Средства потрошена у тим ратовима убрзали су крах државне благајне. У Француској се Шпанија умешала у верске ратове, подржавајући католике против присталица Анрија Бурбонског. Када је он, пошто је прешао у католичанство, дошао на француски престо као Анри IV, грађански сукоб је прерастао у рат Француске и Шпаније, који ће се окончати миром у Вервину 1598. године. Потписани мир означиће крај њиховог вековног сукобљавања, чије је обележје готово увек било преимућство Шпаније.  

У Низоземској (данашње државе Холандија, Белгија, Луксембург и север Француске) је Шпанија расипала новац у бескорисном настојању да угуши побуну протестаната у Уједињеним покрајина (укупно њих 17) у северном делу некадашње Бургундије. Предвођених Холандијом, протестантске провинције су покренуле борбу за независност 1566. године. Католичке провинције су се удружиле и одвојиле од протестантских 1579. године. Протестантске су прогласиле независност 1581. године. Сукоби протестантских и католичких провинција су привремено окончани 1609. године, а обновљени су са избијањем Тридесетогодишњег рата. Независност протестантских провинција је међународно призната Вестфалским миром 1648. године. У новонасталој држави је укинут феудализам, па је Холандија постала прва међународно призната грађанска република у Европи. Католички југ Низоземске је остао под шпанском влашћу до XVIII века, а у XIX веку ће ту настати Белгија. Холандија се изузетно развила у XVII веку захваљујући трговини. Њена главна лука, град Амстердам је био један од најзначајнијих у Европи. Холанђани су оснивали и колоније. У северној Америци су основали Нови Амстердам (данашњи Њујорк), који су јој преотели Енглези 1664. године. Значајне су биле и холандске колоније у јужној Африци, а једно време су били и једини Европљани који су могли да тргују са Јапаном.

На мору се и даље водио сукоб са Енглеском, која је помагала Холанђане. Када је умро Филип II, 1598. године англо-хиспански сукоб постао је исцрпљујућ за обе стране, мада ће протећи још шест година до закључивања мира.

Велики планови његових последњих 15 година били су осујећени. Али он је био испунио своју првобитну намеру да очува своје територије и да где год може очува католичку веру. Северна Низоземска је изгубљена, али се он надао да није изгубљена заувек. Одбио је претњу коју су представљали Турци. Припојио је круну Португала својој великој царевини. Својом интервенцијом у Француској вероватно је спасио ту земљу да њоме влада јеретичку краљ. То су била велика остварења. Ипак, да би их постигао, жртвовао је благо Западноиндијских острва, крв и имовину својих кастиљанских поданика. Са победом код Лепанта и припајањем Португалије, може се тврдити да је у његово време достигнут зенит шпанске империје.

Филип II je оставио Шпанију са њеном потврђеном империјалном традицијом, али економски неспособну да сноси терет који таква традиција подразумева. Било је Шпанаца који су то јасно увиђали, али нико није могао да попуно предвиди њено опадање у 17. веку.

Друштво

Сталешки модел друштва, који је потицао из средњег века није претрпео знатније измене, сем што је положај одређених група у односу на власт била нешто другачија. Племство (земљовласнички и чиновничко) се бавило ратовањем и  уживало привилегије, управљајући земљом без државне контроле или не плаћајући порез. Међутим наметнуте су им забране бављења трговином, индустријом и занатством.

Шпанија је била земља дубоко прожета католичанством, у којој је црква била кључни елемент у одржавању друштвеног поретка и политичке моћи монархије. Она је уживала монопол у контроли јавног морала и обичаја. Своје богатство непрестано је увећавала. Свештенство је, попут племства, било изузето од плаћања пореза.

Након пораста броја становника у XVI веку, крајем тог века Шпанија је имала 8 милиона становника.

Револуција цена

Злато, а нарочито сребро, стизало је из Америке у огромним количинама у Европу, где је било права реткост, што је Шпанији донело огромну економску моћ. Велики прилив драгоцених метала изазвао је инфлацију, због пораста новчане масе у оптицају. Томе је допринео и пораст броја становника и потрошње. Када је умро Филип II, државни трошкови су шест пута надмашили приходе.

Криза XVII века

„Дугим трајањем кризе, и њеном дубином, било је обузето неколико генерација. Опште пропадање Шпаније, о чему су писали већ трактатисти с краја XVI века, постало је од 1609. савим очигледно. У четрдесетим, оно се исказало у пуној снази. Ретко се у дубинама друштва развијала тако разуђена свест о сопственим невољама, њиховом пореклу и будућим изгледима. Без обзира што, упркос грозничавом трагању и фантастичним, химеричним решењима, излаз нико није успео да пронаде. Заиста, шпанска криза XVII века била је довољно сложена да се, у доцнијем времену, разматрала у светлости неколико упоредних декаденција: док се државна управа налазила у пуном расулу, шпанске tercios још увек су односиле победе по Европи, да би војнички порази наступили кад су писци и уметници упорно исказивали дивљење стваралачкој снази Шпаније. Прва се осетила финансијска криза, у благој инфлацији која је испунила другу половину прехтодног столећа, и она се наставила првим периодичним банкротствима, растућим тешкоћама у производњи и извозу, и превласти космополитског капитализма над меркантилном економијом. У XVII веку кренула је наниже и демографска кривуља. Војна декаденција наступила је тек једну генерацију потом. Све до 1640. шпанска војска односила је победе, али су, од пораза код Рокроа 1643, а нарочито после 1660, порази уследили без изузетка. Једним делом то се десило услед нестанка великих војсковођа, племство се повлачло из војне службе, а саме трупе се осипале и деморалисале. У основи свега био је недостатак новца. Без новца, није било ни људи.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 275.

Године 1640. Португалија је искористила побуну у Каталонији да протера вицекраљицу и прогласи одвајање од Шпаније.  Избио је рат који је трајао до 1668. године, док Шпанија није одустала од покушаја да поврати изгубљене територије и признала независност Португалије и њеног прекоморског царства.

Након Тридесетогодишњег рата у Европи, Вестфалским миром 1648. године исцрпљена Шпанија је признала независност Низоземске. Територије данашње Белгије и Луксембурга и даље су припадале Шпанији.

Средином XVII  века Шпанија је губила територије од Енглеске (Јамајка) и Француске (неколико градова у Фландрији и Пиринејима), што је сведочило о крају једног и по века шпанске хегемоније у Европи  и колонијалном свету.

Смена династија у XVIII веку

У XVIII веку Шпанија је све више заостајала за Француском и Енглеском. Последњи хабзбуршки владар Шпаније Карлос II умро је 1700. године без браће и потомака. Његове сестре су биле удате за француског краља Луја XIV из династије Бурбона и немачког цара Леополда I из аустријске гране династије Хабзбург. Карлос II је тестаментом престо оставио Филипу Анжујском, унуку Луја XIV, који ће владати као Филип V. Могућност да Француска завлада и Шпанијом навела је Енглеску и Холандију да подрже права аустријског претедената, надвојводе Карла Хабзбуршког, сина цара Леополда I, а касније им се придружила и Португалија. Рат за шпанско наслеђе је вођен од 1701. до 1713. године. Кастиља је подржала Француза, а Арагон Аустријанца. У рату је славио бурбонски кандидат, а хабзбуршки је потом изгубио и подршку Енглеске и Холандије, јер је наследио царски престо, што је претило обнављању царства Карла V.

Исцрпљеност обеју страна допринела је дипломатском решењу, на које су Шпанци, највећи губитници, врло мало могли да утичу. Утрехтским споразумом из 1713. године Филипа V су велике силе признале за краља Шпаније, мада су за узврат он и његови наследници морали да се одрекну права на француски престо. Хабзбурзи су као надокнаду добили највећи део шпанских поседа у Европи: Шпанску Низоземску (Фландрију), Луксембург, војводство Милано, Напуљско краљевство и Сардинију. Острво Сицилија припало је италијанској династији Савоја, али су га касније они заменили за аустријску Сардинију. Енглеској је признато право да поседује Гибралтар и острво Менорку. Нова династија Бурбона је силом морала да се наметне Каталонији. Од тада до данас ће постојати нетрпељивост Каталоније према централној власти Бурбона Шпанијом у Мадриду.

Шпанија је остала без територија у Европи изван Иберијског полуострва, што је повлачило са собом и губитак позиције велике континенталне силе. Шпанија је претрпела понижење будући да је била присиљена да делове своје територије преда својим непријатељима, и то јеретицима. Међутим, губитком те позиције нестао је и узрок непрестаних ратних сукоба, пре свега са Француском, што је било главно обележје два века владавине Хабзбурга. Шпанија је ослобођена обавезе да штити удаљене и непрекидно угрожене територије, чија делотворна одбрана није била могућа због шпанске економске и демографске слабости крајем 17. века. Тежиште шпанске спољне политике преместило се на очување царства у Америци. Главни конкурент је постала Енглеска, а њена противница Француска је током 18. века савезница Шпаније.

Шпански Бурбони се нису помирили са Утрехтским миром и одрекли претензија на Италију. Друга супруга краља Филипа V била је Италијанка и имала је велики утицај на мужа. Хтела је својим синовима да обезбеди по престо у Италији. Шпанија је могла да освоји делове Италије, али не би могла да се одупре отпору европских сила. На крају су ипак добили Тоскану и нека мала војводства на северу Италије, да би коначно одустали од даљих покушаја.

„У самим европским односима, Шпанија је била изричито заинтересована за ревизију Утрехтског мира. До средине XVIII века она је у том смислу уложила све расположиве дипломатске и војне снаге. Њен наступ био је поткрепљен тесним династичким везама с Француском, које су озваничене, у неколико наврата, и посебним уговорима, Pactos de Familia (1733, 1743, 1761). Потрудила се и да обнови војну силу, уводећи стајаће трупе, а нарочито морнарицу која је била једина веза с прекоморским царством. И мада није учинила ништа како би вратила Фландрију, Шпанија је уложила све своје снаге да се поново домогне својих поседа у Италији. Још у августу 1717. Шпанци су се искрцали у Каљарију и заузели Сарди-нију, а 1718. и Сицилију, мада су истог августа, после пораза код рта Пасаро били приморани да напусте оба острва која су наново запосели почетком 1720, после успешних преговора. Рат за пољско наслеђе који је одвлачио аустријске снаге омогућио је Шпанији да Бечким уговором озваничи владавину трећег сина Филипа V, Карлоса (будућег Карлоса III), над Напуљем и Сицилијом, (чиме је установљена једна упоредна бурбонска грана која је опстала до самог италијанског уједињења, 1860). Рат за Аустријско наслеђе, покренут због оспоравања владарских права царици Марији Терезији, омогућио је четвртом сину Филипа V, такође Филипу, да добије војводства Парму, Пјаченцу и малену Гвасталу, миром у Ахену 1748, чиме је установљена друга италијанска бурбонска лоза која је трајала само пола године краће од претходне. Шпанија је тиме могла да сматра да је, колико је могла, озваничила своје ново присуство у Италији.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 300.

Након француско-шпанског пораза од Енглеске, Шпанија је 1761. морала Енглеској да препусти Флориду, а њеној савезници Португалији Сакраменто у данашњем Уругвају. Након рата за независност Сједињених Америчких Држава, које су против Енглеза подржале Француска и Шпанија, Версајским миром 1783. Шпанци су успели да поврате Флориду, Сакраменто и Менорку, али не и Гибралтар. Француска грађанска револуција је прекинула период француско-шпанског савезништва, па ће убрзо шпански Бурбони морати да се боре за независност од Наполеонове Француске.

Хабзбуршки модел власти је био признавање политичке организације и законодавног система сваке територије понаособ. Бурбони су пренели модел централизоване монархије. У другој половини XVIII  века Шпанијом је као просвећени апсолутиста владао Карлос III, који се одрекао напуљског престола да би ступио на шпански престо.

Нецитирана коришћена литература: 

• Алварес, Пећароман, Историја Шпаније, Clio, Београд 2003.
• Х. Г. Кенигсбергер, Џ. К. Боулер, Џ. Л. Моуз, Европа у шеснаестом веку, Клио, Београд 2002.
• Мери Фулбрук, Кратка историја Немачке, ЗУНС, Београд 2013.
• М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Clio, Београд 2003.
• Томас Кауфман, Спасени и проклети – Историја реформације, Београд 2019.

---