Најмоћније су углавном најбогатије државе. У ранијим вековима богатством су располагали скоро искључиво владари, који су га трошили углавном да увећају своју власт. Највише средстава су трошили за ратове, да увећају територију којом владају. Већа територија значила је више природних ресурса. На већој територији је живело више становника. Они су плаћали порез владару, односно држави, која је заузврат имала задатак да се брине о њиховој безбедности. Владари нису нарочито бринули да побољшају услове живота својих поданика. Насупрот томе, трошили су државна средства да свој двор учине раскошнијим. Били су и покровитељи уметника, чија дела је требало да их додатно прославе. Један од најбољих примера такве политике била је апсолутистичка француска краљевина, нарочито за време владавине Луја XIV, најмоћније личности Европе XVII века.

Седамнаести век је било столеће Француске. До краја века су француски језик, култура, манири и начин облачења завладали богатијим друштвеним слојевима читаве европске заједнице. Француска дипломатија је доминирала западноевропским политичким збивањима, а утицала је и на источноевропска. Изгледало је да Француска државна благајна располаже неисцрпним количинама новца којим су краљ и његови министри могли да купе зависност других држава и да воде ратове углавном по сопственом избору. Превише су трошили на сјај дворског живота и на покровитељства уметности. Та слава и сјај можда нису баш били видљиви сељаку који је гладовао, просјаку на улицама Париза или војнику који је пљачкао рушевине неког пограничног града.

Владавина Луја XIV се уопште сматра сажетим изразом краљевског апсолутизма XVII века. Француски краљ Луј XIV (фр, енг, шп. Луис, хрв. Људевит, нем. Лудвиг, ит. Луиђи, рус. Људовик) је пола века доминирао европском политиком, а Француска је сматрана најмоћнијом силом у Европи. Француска је била најбогатија земља у Европи, мање због њених природних богатстава, а више због успешне економске политике. Главно богатство Француске били су њени бројни грађани. Имала је 20 милиона становника, знатно више него и једна друга западноевропска сила тог времена – Аустрија (12), Енглеска (8) и Шпанија (6). То јој је омогућавало да током ратова одолева савезима великих сила против ње.

Током његове младости, док је за време његовог малолетства Француском владало намесништво, избила је побуна (Фронде) племића против централне власти намесника и председника владе. Млади Луј је морао да бежи из једног замка у други. То понижење из младости ће га уверити да је неопходно да влада апсолутистички. Пунолетним се прогласио 1651. године, са 13 година старости. Током претходних деценија, када су Француску раздирали грађански ратови (1560-1598-1629) било је незамисливо да ће та држава стећи превласт на континенту. Томе је допринела и апсолутистичка унутрашња политика, у којој је краљ усмеравао све снаге Француске.

Апсолутистичко уређење државе

Лујеве апсолутистичке амбиције наишле су на озбиљне потешкоће, као што су недостатак администрације, саобраћаја и државног јединства. Француска није била јединствена политичка целина. Краљевска власт се највише осећала око престонице Париза и у долини Лоаре. Провинције су имале своју самоуправу. Слично је било и са професионалним удружењима, црквом и градовима. Постојале су многе локалне провинцијске царине, мере и новац. Луј је одлучио да заведе ред у држави. Упркос ритуалима, љубавницама и лову, његов строги дневни распоред је био тако састављен да је проводио шест или осам сати дневно за својим столом. Седећи за тим столом он је, у року од неколико година, реконструисао целу државну управу.

Традиционално уређење државе је било такво да краљ није баш самостално владао. Сарађивао је са Краљевским саветом, а за повећање пореза или потврду неких других важних одлука, требало је да добије сагласност Скупштине сталежа. Њу су чинили племство, свештенство и буржоазија, а сељаци који су чинили бар ¾ становништва се нису питали – нису имали политичка права. Луј Скупштину сталежа није ни сазивао, а Краљевском савету је променио састав. Искључио је из чланства Савета принчеве, висока црквена лица, генерале, мајку и брата. Нови чланови су били из редова буржоазије (богато грађанство). Они су свој положај дуговали краљу, па је он стога могао да рачуна на њихову оданост, и да неће имати нарочите амбиције да му се мешају у посао. 

Након смрти председника владе кардинала Мазарена, који је на тој функцији био од 1642. до смрти 1661. године, Луј је самостално преузео ту дужност. До краја његове владавине више није биран председник владе, него је сам себи био први министар. Владао је апсолутистички. Луј тако није уништио старе установе, него их је прилагодио својим потребама.

За јачање државе је било неопходно сређивање финансија. Министар финансија Жан-Батист Колбер увео је ред у државне приходе и расходе, планирао је буџет за сваку годину. Упозоравао је на раније слабости и предлагао мере за њихово уклањање. Указао је на смањење пореске способности земље, због глади, али и злоупотреба приликом прикупљања пореза. Злоупотребе су судови преиспитали, многи сакупљачи пореза су изгубили своје положаје, а државни приходи су се повећали.

Повећање прихода је омогућило Лују да води ратове, у борби за превласт у Европи. Међутим, од успостављања већег утицаја Француске у међународним односима, народ није имао користи. За већину Француза он је, као и сам краљ, био далек и недоступан. Народ се стално суочавао са глађу, ратовима и заразним болестима. Од 20 милиона Француза око 15 милиона су били сељаци, од којих је већина живела у беди. Сељаци су плаћали различите дажбине феудалцу, цркви и краљу. Живели су од тешког рада, а и поред тога зависили од жетви, и стално страховали од евентуалних тешких болести. Смртност деце је била велика. Просечна старост је била 25 година. Око 25% деце је умирало у првој години живота, а још четвртина до 20. године. Од пљачкања армија и заразних болести страдало је 10-15% људи.

Желео је Луј XIV да контролише све видове живота. Спољној политици је подредио унутрашњу, а њој верску политику. Хугенотима није био наклоњен. Године 1685. опозвао је Нантски едикт. Протестантима су укинути ранији уступци из 1598. и 1629. године. Уследило је насилно преобраћање протестаната. Храмови реформисане цркве су затворени, хугенотима је забрањено да се окупљају, протестантски свештеници су морали или да се одрекну вере или да напусте земљу под претњом слања на галије, а остали протестанти су морали да пошаљу своју децу у католичке цркве на крштење, затворени су у посебне школе, а исељавање је забрањено. То су биле мере унука Анрија IV. Произвеле су значајне последице. Протестантска Европа се ујединила против Луја XIV. Протестанти су, ипак, бежали из Француске. Одлазили су у суседне државе према томе која им је граница била најближа. Исељавање хугенота је наносило штету Француској. Међу њима је било богатих, учених и способних, који су недостајали Француској.

Покушао је Луј да учврсти и свој утицај над католичанством у Француској. Његов циљ је био учвршћивање галиканизма – независности француских краљева од Ватикана, пре свега у питању именовања бискупа (епископа). То наговештава могућност разлаза Ватикана и Француске. Ниједна страна није желела, па је спор решен, краљевим попуштањем, када је у Риму нови папа наследио претходног.

Духовно стваралаштво епохе подређено је Лују XIV и служило је као симбол његове моћи. Изградња Версаја и начин живота у њему потврђују такве склоности. Краљ је одлучио (1667) да гради двор који ће оличавати сјај и моћ његове владавине. Довео је најбоље архитекте, сликаре и вајаре да изграде и украсе велелепну палату, која је довршена 1682. године. Довео је у Версај племство и инсистирао да ту живе. Версај се налазио изван Париза, за разлику од дотадашњег двора у Лувру. Луј није волео Париз јер га је подсећао на побуну Фронде (1649-1653), када су побуњеници продрли у његову спаваћу собу у краљевском двору. Привлачности Версаја су изгледале, онима који су припадали дворском друштву, неодољиве. Поред задовољстава које су пружале храна, пиће и промискуитет, велика утакмица за високу благонаклоност је пружала могућности за стицање привилегија у виду богатстава, титула и државних положаја. У Версају  је живело 10 000 племића, чиновника и слуга. Чак 60% краљевских прихода се трошило на издржавање Версаја и краљевског двора. Инсистирањем да живе на двору краљ је онемогућио великашима да учествују у политичком животу. Живот на двору је био страховито скуп. Да би се задобила наклоност требало се разбацивати новцем.

Уметничко стваралаштво је зависило од Луја. Он је био мецена, патрон, давалац пензија, наручилац и критичар. Многе академије које настају под његовим надзором и заштитом брину се да нађу израза хвале за краља и његову величину.

Спољна политика

Током своје дуготрајне владавине Луј XIV је водио неколико ратова. Желео је престиж и хегемонију у Европи. То је створило велику коалицију против Француске, која је желела да припоји шпанске територије. Током ратова француски краљ је уживaо подршку племства.

Основ претензија за припајање шпанских територија био је Лујев брак са шпанском принцезом Маријом Терезом (1660). Обоје су били унуци француског краља Анрија IV. Били су двоструки рођаци. Његов отац је био рођени брат са њеном мајком, а њен отац је био рођени брат са његовом мајком.

Након смрти шпанског краља Филипа IV (1665) Луј је своју супругу и себе видео као наследнике, а пошто се то није догодило, нити је према уговору из 1659. исплаћен велики мираз за њено одрицање од права на наслеђе шпанске круне (престо наследио Карлос II, физички неспособан и ментално ретардиран полубрат Марије Терезе, рођен 1661. године, за којега се веровало да ће ускоро умрети због болести) послужило му је као оправдање за агресију на околне шпанске територије. Шпанске пограничне територије са Француском нису, као данас, биле само на југу у Пиринејима, него је на истоку то била Бургундија, а на северозападу преостали шпански поседи у Низоземској (Белгија). Године 1667. француска војска је упала у Бургундију и Низоземску и заузела обе те шпанске територије. Луј XIV је понудио шпанском краљу да бира коју од те две територије ће препустити, а коју да задржи. Шпанија је радије уступила део Низоземске, да би поморске силе Холандија и Енглеска у већој мери осетиле француску претњу. Током рата је дошло до склапања савеза Холандије са протестантским земљама Енглеском и Шведском, које су решиле да подрже Шпанију, иако су до тада деценијама биле савезнице Француске против Хабзбурга. То сведочи о страху од Француске превласти. Луј је у јануару 1668. ступио у тајне преговоре са аустријским царем, са којим је договорио да ако умре Карлос II од Шпаније да Француска и аустријски цар поделе територије шпанске круне (владари обе ове државе су били у роду са краљем Шпаније). Због тога тајнога договора, а и због могућности ширења рата са Тројном алијансом Луј је лако пристао на мир. Француска је Миром у Екс-ла-Шапелу (Ахену) 1668. године задржала део Фландрије са Лилом, али је вратила Бургундију Шпанији. Овај покушај припајања шпанских територија је назван Деволуциони рат (1667-1668).

Француска је ратовала и против Низоземске (1672-1678). Тиме је хтела да је казни за промену стране током Деволуционог рата, што су сматрали издајством. Издаја им је теже падала с обзиром да су помогли настанак Холандије, подржавајући њену побуну против шпанске власти током Тридесетогодишњег рата. Холандија је била протестантска земља, у савезу са другим протестантским силама у Европи – Енглеском и Шведском, сада против католичке Француске. Уз то, Низоземска је била трговачка и поморска сила. Француска је губила трговински рат са Низоземском, па је посегла за војном интервенцијом. У рату су на страни Француске учествовали Енглеска, бискупија Минстер (највећа црквена територија у Светом римском царству немачког народа) и надбискупија Келн (црквена кнежевина, чији је владар био један од кнежева изборника, који су бирали цара). Холанђани су великим поплавама зауставили продор Француза, а холандска флота је победила англо-француску флоту. Године 1674. Енглеска прелази на страну Холандије, након брака енглеске принцезе Мери са холандским владаром Вилијамом III (Холандија је била република). У рат су се временом на страни Холандије укључиле Шпанија и Царство. Француска је ипак извојевала успехе. На крају овог рата, Француска је трајно (до данас) од Шпанаца освојила Бургундију (до тада самостално војводство назван по Бургундима, настало распадом Франачке, које се каснијим одвајањем од Француске браковима проширило на разне поседе од Швајцарске до Северног мора и на исти начин дошло у посед Хабзбурга, који су владали тада и Шпанијом и Немачким царством), миром у Најмегену. Холанђанима су враћене све током рата освојене територије. Ратови су трошили велики део прихода француске краљевине. Године 1667. приходи су покривали само две трећине расхода. Колбер је тражио нове изворе прихода. Продавала су се звања, положаји и крунски поседи, а повећани су порези.

У периоду од 1679. до 1688. Луј је водио политику мира. Ипак, није одустао од настојања да оствари своју превласт у Европи. Привлачио је Пољаке, подстицао угарске побуне против аустријских Хабзбурга, подстицао и Турке против њих. Имао је огромну војску од 200 000 људи, спремних за интервенције. Решио је да припоји Француској погранична села и градове који су припадали Немачком царству и Шпанији. У време турске опсаде Беча споразумео се са Аустријом да добије Стразбур и Луксембург (1684). То је био врхунац француске моћи.

Међутим, ситуација се убрзо изменила. Опозив Нантског едикта је ујединио противнике Француске. Од 1687. године у рату против Француске су били Свето римско царство немачког народа, Шпанија, Енглеска, Холандија, Шведска и војводство Савоја. Такозванир Рат Аугзбуршке лиге је потрајао до 1697. године. Енглеска и низоземска морнарица су наносили поразе француској и ометали њену трговину, док је на копну француска армија наносила поразе противницима, али без очигледних резултата. Исцрпљеност је присилила обе стране на преговоре, а мир у Рисвику (данас предграђе Хага, у Холандији) 1697. године је значио пораз Француске, која је изгубила већину територија које је освојила у претходним ратовима Луја XIV. Уз то је рат Француској нанео и велике финансијске и материјалне жртве.

Одредбе мира у Рисвику нису донеле Француској добит и углед, а однеле су јој пограничне тврђаве. Француска се спремала да добије велике делове шпанске државе у наредном рату. Последњи рат Луја XIV био је Рат за шпанско наслеђе (1701-1714). Одлука Карлоса II да шпански престо остави унуку Луја XIV, Филипу Анжујском, изазива у Француској сумње у оправданост такве понуде. Француској би у случају прихватања претио рат са Царством, Енглеском и Низоземском, а одбијање понуде би значило да престо припадне аустријским Хабзбурзима и онда би територија Француске била окружена територијама Хабзбурга. Луј XIV је прихватио понуду. Након пораза, присуство непријатељских војски на француском тлу, беда и недостатак средстава за даљи рат навели су Луја XIV да прихвати преговоре о миру. Рат је повећао расходе три пута, повећани су порези, дошло је до побуна и Француска је морaла да изађе из рата.

Победе противника и унутрашње прилике у земљи присилиле су Луја да прихвати мировне преговоре, у нади да ће доћи до размимоилажења међу савезницима који су га поразили, због сукоба око територијалних питања. Одредбе мира биле су такве да нису правиле велику разлику између победника и побеђених. Циљ је био обнављање мира и безбедност путем одржавања равнотеже сила. Све се сводило на деобу шпанских земаља.

Територијалне промене у Европи и Америци биле су значајне. Миром из Утрехта је потврђено да је унук француског краља наследио шпански престо, али је заузврат Аустрија добила шпанске територије у Европи изван Пиринејског полуострва: преосталу Шпанску Низоземску (католички део, данашња Белгија), Милано, Напуљ и Сардинију, коју је заменила са Савојом за Сицилију. Енглеска је од Француске добила извесне колонијалне поседе у северној Америци, а од Шпаније Гибралтар, на Медитерану стратешки значајан посед на Пиринејском полуострву, који је задржала до данас. Француској је потврђено поседовање Алзаса, Бургундије и још неких пограничних територија. Коначно је прихватила да је у Енглеској Вилијам III краљ, а не побуњеник против Џејмса II, односно династију Хановер као владајућу у Енглеској. Лујев унук, шпански краљ Филип V, одрекао се права на француски престо, а задржао је Каталонију и поседе у Јужној Америци. Пруска је постала краљевина и проширила се. Дипломатија је тако правила веће промене на географској карти него војсковође. Утрехтски мир је отворио пут сукобима у будућности. Аустрија Хабзбурга је постала још шареноликија него до тада.

Луј XIV је преминуо 1715. године, након 77 година живота. Његова лична владавина (од тренутка када је након смрти рекао да му председник владе више није потребан) је трајала 55 година, од којих је 30 година ратовао. У то време ретко ко је и живео толико година колико је Луј провео на престолу. У време кратког животног века, услед велике смртности, одликовао се добрим здрављем, иако се у животу само два пута окупао и оба пута се након тога разболео (пред тај век се почело гајити неповерење према води, која је сматрана преносиоцем зараза). Био је низак и носио је перику. У владању је уживао и тражио славу.

Ратови Француске Луја XIV

• Деволуциони рат (1667-1668), мир у Ахену
• Рат против Холандије (1672-1678), мир у Најмегену
• Рат Аугзбуршке лиге (1687-1697), мир у Рисвику
• Рат за шпанско наслеђе (1701-1714), мир у Утрехту

Литература: 

• Драгољуб Живојиновић, Успон Европе, Матица српска, Нови Сад 1989.
• Е. Пероа, Р. Дусе, А. Латреј, Историја Француске, књига II, Просвета, Београд 1961.
• Д.Х. Пенингтон, Европа у седамнаестом веку, Клио, Београд 2002.