Услед инвазије Монгола, снажна номадска турска племена Туркмени су се селили у правцу запада, из Средње Азије у Иран и Анадолију (Малу Азију), где су се нашли између Византије и Селџучког султаната. Између 1260. и 1320. године, вође ратоборних Туркмена оснивали су независне кнежевине у западној Анадолији – у земљама које би преотели од Византије. Међу њима се, победом над Византинцима, истакао Осман, који је стекао независност 1299. године. Његови потомци су познати под називом Османлије.

„У време када је основана, почетком четрнаестог века, османска држава била је мала кнежевина на границама исламског света чија је покретачка идеја била газа — свети рат против неверника хришћана. Ова безначајна погранична др- Жавица постепено је освојила и асимиловала бивше византијске територије у Анадолији и на Балкану, а када је 1517. године загосподарила арапским земљама, постала је најмоћ- нија држава исламског света.

За владавине Сулејмана І (1520-1566), узастопни војни успеси на широком простору од средње Европе до Индијског океана дали су Османском Царству статус светске силе. Међутим, током дугих ратова у седамнаестом столећу, теразије су превагнуле у корист Европе. Османска сила је све више опадала и, пошто је у осамнаестом веку преовладала свест о надмоћи Запада, Османско Царство је политички и економски постало зависно од Европе. Предуго постојање ове империје и могућност њеног распада коначно су постали проблем европске политике, такозвано „источно питање“. Политички живот одржавао се под европским старатељством до 1920. године.“

Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 7.

Значајан чинилац у настанку и развоју османске државе била је газа, идеал светог рата. Сврха светог рата није била да уништава, него да потчињава невернички свет, Дарулхарб. Пресудно је било када су Османлије извоевале упориште на Балкану, са изгледима на безграничну експанзију према западу. До тога је дошло захваљујући укључивању османлија и Срба у унутрашње сукобе око власти у Византији средином 14. века.

Османови потомци створили су крајем 14. века империју која се пружала од Дунава до Еуфрата, ујединивши под својом управом муслиманску Анадолију и хришћански Балкан. Њен творац је био Бајазит I (1389-1402), познат под надимком „Јилдирим“ (Муња). Он је био први османски султан кoга су савремени западни извори називали императором. Mада је непрестани свети рат био основни принцип тог царства, оно је у исто време наступало као заштитник православних хришћана. Ислам је хришћанима и jеврејима гарантовао живот и имовину под условом да буду покорни, живе у складу са сопственим верским законима и плаћају данак (порез) звани харач, који је чинио је велики део дохотка исламске државе.

За владавине Сулејмана I (1520-1566), узастопни војни успеси на широком простору од Средње Европе до Индијског океана дали су Османском царству статус велике силе. Mеђутим знаци слабљења били су приметни крајем његoве владавине, а у 17. веку османска сила је све више опадала, да би у 18. веку преовладала свест о надмоћи Запада, а Османско царство је политички и економски постало зависно од Европе. Царство је одржавано у животу под европским старатељством до 1923. године.

Конзервативизам Османлија у време успона Европе

За ширење османске државе пресудно је било заузимање упоришта на Балкану. У Европу су дошли умешавши сe у грађански рат у Византији. Прво је заузета тврђава Галипоље 1354. године. Уследила је колонизација Тракије муслиманима из Анадолије, по наредби султана. Тиме је створена оснoва за будућу експанзију у Европи. Турци су лако освајали балканске земље које су биле политички распарчане. Владари неких од њих су се обраћали Турцима за помоћ, како би сачували или заузели власт. Турци су од својих вазала, у складу са феудалним принципима, захтевали израз покорности, данак и војну помоћ. Главни супарник Турцима на Балкану је била католичка Угарска, а на приморју и Венеција. 

Године 1453. заузет је Цариград, који је постао нова престоница султана Мехмеда II Освајача (1451-1481) . Опсада Цариграда трајала је 54 дана, од 6. априла до 29. маја 1453. године. Град је бранило 8500 војника, док га је опседало око 50 000 ратника. Освајач је гађао град топовима већим него што је свет до тада видео. Освајање овог најјачег утврђења у средњем веку значило је победу тог мoдерног оружја. Султан Мехмед II се заузећем Цариграда сматрао наследником Источног римског царства, али је поглавар католичке цркве сматрао да би то могао бити само хришћанин. Цариград је имао значајан стратегијски положај за турску тежњу да завладају целим светом. Средином 15. века османска флота је заузела и обале Црног мора и присилила тамошње државе (ђеновљанске колоније, краљевину Трапезунт са византијском династијом Комнина и Молдавију) на вазални однос.

„Мехмед Освајач био је у правом смислу утемељивач Османског Царства. Успоставио је империју на територији Европе и Азије са престоницом у Цариграду, који ће пуна четири столећа остати језгро ове Царевине. Носио је титулу „суверена двеју земаља“ – Румелије [„земља Ромеја“ што је био грчки, односно византијски назив за Римљане, а Румелија за османске територије на Балкану] и Анадолије – „и два мора“ – Средоземног и Црног. Био је ратник који се борио за превласт светом, али у исти мах и човек наклоњен трпељивости и култури.“

Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 42-43.

Мехмед II Освајач је тврдио да у својој личности сједињава исламску, турску и римску традицију у један универзални суверенитет (власт) и имао је за циљ да Цариград учини средиштем светске империје. Пре османског освајања, број становника у Цариграду био је пао на тридесет до четрдесет хиљада људи. После освајања, Мехмед II није могао спречити своје војнике у пљачкању Цариграда зато што им је то гарантовао исламски закон, јер се град није добровољно предао, али је Освајач желео да своју будућу престоницу преузме што је могућно мање оштећену. Непосредно након освајања, Мехмед II је предузео кораке да Цариград преобрази у највећи престони град на свету. У покушају да Цариграду прибави значај светске метрополе, Мехмед Освајач је званично признао духовне вође грчке православне, јерменске и јеврејске цркве, за чије је средиште одредио свој престони град.

Султан Селим I (1512-1520) успео је да задобије одлучујуће победе над шахом у Ирану (Персији) и египатским Мамелуцима.

„Припајање арапских земаља Османском Царству, а особито Меке и Медине, обележава почетак новог раздобља. Османско Царство више није било погранична држава, већ исламски халифат, и од тог тренутка османски султани су себе сматрали заштитницима целог муслиманског света, а не само његових граница. Политичке предности овакве државне концепције доћи ће до израза за владавине Селимовог наследника.

Један од видова те нове свести османских владара била је чињеница што су верски закон ислама подигли на такав степен да је добио примарну важност у руковођењу државом. Још један, ништа мање значајан исход Селимових освајања био је тај што су Османлије сада контролисале најбогатија средишта транзитне трговине у свету. Приходи Османског Царства су се удвостручили, а државне резерве новца се преливале, Захваљујући тим средствима. Сулејман I (1520-1566) био је у стању да финансира своје планове за велика светска освајања.“

Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 49-50.

Султани су оспоравали царску титулу Kарлу V Хабзбуршком (1519-1556). Царев ривал, краљ Француске Франсоа I, постао је султанов савезник. Иако је потрајала деценијама, њихова сарадња није била нарочито плодоносна. Султан Сулејман I (1520-1566) је искористио сукобе цара и француског краља у Италији, па је 1521. године заузео Београд, 1522. Родос, 1526. Будим (након Мохачке битке) и опсео Беч 1529. године, али се после тронедељне опсаде повукао. Сулејман се надао одлучујућој бици против Карла V, али се цар није појавио на бојном пољу. Карло V je 1535. године заузео Тунис, али су га Турци повратили 1538. године и тиме постали неоспорни господари Средоземног мора. Када су се погоршали односи Османског царства са Ираном, Сулејман је желео мир на западном фронту. По мировном уговору 1547. потписаним са Фердинандом Хабзбуршким, који је обавезивао и његовог брата Карла V, a у чијем потписивању је по Сулејмановој жељи учествовала и Француска, Фердинанд је задржао део Угарске који је и иначе поседовао, у надокнаду за годишњи данак. Рат са Хабзбурзима ће се ипак наставити три године касније, када је Фердинанд покушао да се домогне Ердеља (Трансилваније). Турци су тада потиснули Фердинанда у јужном Ердељу и Банату и основали темишварски беглербеглук.

Против Хабзбурга у Европи Османлије су, осим са Француском, сарађивале и са њиховим унутрашњим непријатељем – немачким протестантским кнежевима. Турци су својим притисцима између 1521. и 1555. године присиљавали Хабзбурге да протестантима чине извесне уступке, што ће бити од значаја у коначном званичном признавању протестантизма. Заштита лутеранаца и калвиниста против католика и подршка њима била је основа османске политике у Европи. Лутер је са својим присталицама у почетку заузимао пасиван став, из убеђења да је османско зло божија казна, али када је турска опасност почела да угрожава Немачку, лутеранци су без оклевања подржали Фердинанда војном и новчаном помоћу; у надокнаду за то, редовно су добијали концесије у корист лутеранизма. Османска интервенција је због тога представљала значајан чинилац не само у рађању националних монархија, на пример у Француској, већ и у развоју протестантизма у Европи.

Пошто су Османлије, средином 16. века, поред Персијског залива, загосподарили и Црвеним морем, под њиховом контролом нашли су се сви путеви који су водили са Блиског истока ка Индији. Багдад је припао Турцима 1555. године. Од средине 16. века турски положај у црноморском басену и на Кавказу угрожавало је руско напредовање.

Повлачење Турака са Малте 1565. године и Сулејманов последњи поход против Угарске 1566. године означили су прве знаке застоја османског надирања у средњој Европи и на Средоземном мору. Последњи турски успех у Средоземљу било је освајање Кипра 1570. године, али већ следеће 1571. године је уследио тежак пораз у поморској бици код Лепанта (грчки приморски град Нафпактос, северно од Пелопонеза). То је била највећа поморска битка која се икада водила на Средоземном мору, са 438 бродова који су учествовали у том окршају. Османлије су изгубиле 200 од својих 230 бродова. Број изгинулих бораца на обема странама је био 59 хиљада. Ову победу савеза Шпаније, Венеције и Папске државе прославила је цела Европа као крај опасности која је претила од Османлија. Изгубивши поразом код Лепанта превласт на Средоземљу, Турци су изгубили и контролу над северноафричким провинцијама. До опадања османске поморске силе дошло је јер су османску флоту код Лепанта чиниле старе галије, неподобне у поређењу са непријатељским високим бродовима, са чијих бокова су испаљивани плотуни. Уз то, постојале су тешкоће у снабдевању флотом, јер су недостајале материјалне могућности.

„Један куриозитет из битке код Лепанта јесте да је у њој учествовао и шпански писац Мигел де Сервантес, будући рањен у груди и у леву руку, која му је остала тако повређена да више није била употребљива. Стога је добио погрдан надимак „богаљ са Лепанта“ (El Manco de Lepanto). (Прим. прев.)“

Жоао Моргадо, Књига о империји, Београд 2022, 251.

Током 16. века Османлије су поразиле Португалију у Индијском океану и тако спречили португалску контролу над трговином између Индије и Блиског Истока. Међутим, од 1580. нови противник је постала Шпанија, која је припојила Португалију. Шпански краљ Филип II je био убеђен да може задати судбоносан ударац Османлијама ако им пресече трговински пут ка Индијском океану.

„Нова коњунктура међународних односа настала је током Кандијског рата Турске и Венеције 1645-1669, мада је тај сукоб, у појавним облицима, био периферног карактера. Рат се водио око млетачких поседа у источном Средоземљу. Турски напад на Крит 1645. изазвао је значајне реакције, негде и панику у европској јавности. Венеција је била неспремна, и није била у стању да на Криту контролише аутономистичке снаге којима су се Турци послужили како би срушили њен управни и одбрамбени систем. Венеција тај рат није могла пренети, нити делимично, на Шпанију или Аустрију. Француска је неубедљиво негирала, да нова турска агресија одговара њеним потребама. У турско питање укључили су се Пољска и Русија, полажући права на Украјину и Црно море. Хоризонт догађаја је измицао могућностима непосредних увида. Зато се Француска држала устаљене стратегије одбијајући да помогне Венецији. Солидарност су потврдили велики тоскански војвода, Напуљ и папа. Венеција је изгубила Крит и претрпела велику финансијску, војну и политичку штету. Истовремено је посртала на плану крупних промена светске политике и финансија. Суочавала се с конкуренцијом Ђенове, Ливорна, Марсеја, низоземских и енглеских компанија. На другој страни, и Османско царство постајало је изложено дејству нових сила у међународним односима: Русија, Аустрија, Пруска, Енглеска.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 112-113.

У последњој четвртини 16. века и почетком 17. века Турци су водили низ исцрпљујућих ратова са Персијанцима на истоку и Хабзбурзима у Средњој Европи. Коњица у којој су служили тимарници (феудалци) наоружани традиционалним средњовековним оружјем – луком и стрелом, мачем и штитом – сачињавала је средњовековну војску која је постала превазиђена када се сусрела са немачком пешадијом опремљеном ватреним оружјем. Припадници коњице били су убеђени да коришћење ватреног оружја не доликује њиховом појму витештва. Стога су султани, почев од Сулејмана I, непрестано повећавали број јаничара наоружаних ватреним оружјем. Држави је било потребно више новца да би могла плаћати јаничаре. Корупција је била све присутнија међу државним званичницима. Тешки намети, корупција и несигурност због немира који су избијали  довели су и до првих већих буна међу рајом. Хајдучија је постала општа појава.

Неуспех османске опсаде Беча 1683. године изазвао је у Европи жељу да се искористи тај догађај и побудио је велике наде да се узврати Турцима, за које се сматрало да су поклекли после пораза. Тако се веома брзо основала коалиција главних противника Османлија: Аустријанаца, Руса и Пољака, којима су се придружиле Папска држава, а затим и Венеција. Ратовање Венеције против Турака у овом периоду је познато као Морејски рат (1684-1699), који је назван по средњовековном називу за Пелопонез (Мореја), где су борбе углавном вођене. Да би се борили против својих противника, османска држава је била приморана да заведе велики намет, што је изазвало инфлацију, праћену оскудицама хране и болестима.

„Османска освајања достигла су врхунац 1683, али су европске границе истовремено постале сувише удаљене од престонице из које су кретали походи и у коју су се враћали у начелно правилним годишњим циклусима. Турска војска настојала је да се са свакога похода врати на полазиште пре почетка зиме. Током XVIII века и присуство и одсуство војске у престоници могли су изазивати нереде и смене на врху. Сталне комуникације с претерано удаљеним крајњим тачкама освајања постајале су, због саме раздаљине, споре, неуредне и одоцнеле. Периферне провинције откривале су аутономистичке тенденције и све чешће тињале, или се распламсавале, у стању побуне.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 159.

Године 1687. Венецијанци су освојили Атину, уз оштећење Партенона, у којем је било складиште турске муниције, које су погодиле млетачке гранате. Наредне 1688. године Аустријанци су освојили тада значајнији Београд и Славонију. Турци су Београд повратили 1690. године. Турску противофанзиву Аустрија је задржала на Дунаву.

„Војска није била способна да предузме нову офанзиву, па је Хусеин-паша започео преговоре о миру посредством амбасадора Енглеске и Холандије. Тај мир су желели и Аустријанци, који су били у сукобу са Французима. Преговори који су започели јула 1698. године, завршили су се 26. јануара 1699. године, потписивањем Карловачког мира са Аустријанцима, Млечанима и Пољацима; Руси су га потписали 15. јула 1700. године.

С правом се може рећи да је то био први неповољан споразум који су Османлије потписале. Заиста, они су изгубили скоро читаву Угарску и Трансилванију које узимају Аустријанци, али су задржали темишварски Банат; Пољаци добијају Подолију и западну Украјину, Млечани задржавају Мореју, Коринт, острво Свету Мавру и један број места у Далмацији и Босни, али не добијају ништа на Криту. Градови и области који су раније плаћали данак Османлијама, а који су сада прешли под доминацију других сила, престали су са плаћањем тог намета. Што се Руса тиче, они су добили Азов на Криму, један део Украјине до Дњестра и право на територијално проширење до Кубана.

Карловачки споразум означава почетак османског повлачења из Европе. Од тог спорог али неизбежног повлачења, имаће корист све велике европске силе. Османске границе су од тада биле отворене, како за војне упаде тако и за јачање страног утицаја. На плану спољних односа, почели су да дувају неки други ветрови: османска држава више није диктирала своју вољу, напротив, била је приморана да преговара са противницима, а често и да се повинује њиховим захтевима.“

Роберт Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 300.

Карловчки мр је представљао велику прекретницу у историји Османског царства.

„У тренутку када је када је склопљен Карловачки мир, Османско царство више није одавало тако величанствен утисак као раније; први претрпљени порази, као и тај неповољни споразум били су докази његовог слабљења. У тој држави у којој је до тада султан био и световни и духовни вођа, те био веома поштован, војне побуне и револуције у палати, сада управљене и на личност владара, допринеле су рушењу мита о неприкосновености сизерена. Идеја о „Великом Господару“, апсолутном владару, представнику Бога на земљи, скоро светој личности, ма- ло-помало уступила је место концепцији једног искључиво овоземаљског владара, чија дела могу да буду критикована и осуђивана. За остале народе, то је било откровење једног значајног преображаја који је представнике тих народа наводио да се више тако лако не повинују одлукама султана или везира.“

Роберт Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 316-317.

Уследило је ново поглавље у османској историји.

„Османско царство је први пут у својој историји добило границе утврђене природним препрекама и вештачким, видљивим ознакама тамо где препрека није било. (…)

Прихватање политичке границе и начела територијалног интегритета могло је, међутим, да подразумева изненадно напуштање разлога за постојање османске династије, чије је лидерство у исламском свету било засновано на способности да непрестано ратује против хришћана. Од својих почетака османска династија је усвојила као основу званичне идеологије идеал експанзије муслиманског ,,краљевства“ (darül-Islam). Подстицани тим идеалом Турци Османлије су од малог вазалног кнештва Селџука створили империју која је преузела наслеђе и идеје калифа Абасидског царства и византијских царева.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 139-140.

Овај, за европску историју вероватно најзначајнији мировни споразум потписан на тлу данашње Србије има и свој специфични споменик.

„На јужним обронцима привлачног српског града Сремски Карловци (Karlowitz) постоји чудна мала капела која је изграђена да би се обележио Карловачки мир, 1699. године. Изглед капеле покушава да опонаша шатор турске војске у којем су се водили преговори између Свете лиге и Османлија (уз британско и данско посредовање), с оловним кровом који је забавно обликован тако да изгледа као да пада у наборима. Зграда има четворо врата како би била налик оригиналном шатору, који је осмишљен тако да четири групе могу да ушетају унутра симултано, чиме се никоме није давала предност. Унутра (по први пут) округли сто је коришћен како би се спречиле било какве шансе да преговарач изгледа доминантно – чудан пробој у дипломатској пракси. Ово су сами по себи били запањујући уступци Османлија, који нису били навикли да гледају своје непријатеље као ишта друго сем као беспомоћне молиоце, али и са европске тачке гледишта Османлије су признате као велика легитимна европска сила. Мир је трансформисао оновремену карту не само због хабзбуршког присвајања Мађарске и Славоније већ и због тога што су Млечани добили Пелопонез и Далмацију, а Пољска повратила Подоље, регион који је изгубила у ранијем рату Собјеског против Османлија. Мир је био катастрофа за Османлије, а нешто мало достојанства преговарачи су задржали због успешног инсистирања на томе да се документи потпишу 26. јануара 1699. у 11.45 сати, према инструкцијама дворског астролога. Пошто се град Сремски Карловци раширио, мала капела је сада окружена новим кућама и изгледа врло чудно, при чему је општи утисак незграпности којим зграда одише у предњем плану у односу на свакодневни контекст.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 199.

У близини, на Дунаву, код Новог Сада, налази се тврђава која је много импозантнији споменик том добу.

„Сам Петроварадин изгледа да је постао хоби за генерације војних инжењера. Постоје километри и километри тунела, са одељцима који су одвојени блоковима и завојитим пасажима. Родила се ђаволска идеја да командант сваког војног одељка једноставно не треба да зна како да стигне до следећег одељка, тако да чак и ако га ухвате и муче, не може Турцима да каже како да наставе даље кроз црева тврђаве. Ова врста болесне војне ингениозности никад ни до чега није довела: сан о хиљадама и хиљадама отоманских војника усисаним у тврђаву попут воде у сунђер, о читавим војскама које нестају закључане унутра и које се онда на миру масакрирају, није се остварио, пошто се линија фронта померила далеко одатле.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 201.

Најнеповољнији мир до краја 18. века Турци су били принуђени да потпишу са Русима у Кучук-Кајнарџију 1774. године, за време владавине царице Катарине II, Која је Балтичку флоту 1769. године послала у Медитеран (где је најпре пристала код Ливорна).

„Иако је долазак ове флоте у источно Средоземље проузроковао огромно запрепашћење, ипак су акције војних трупа Катарине ІІ биле најуспешније на Криму и у подунавским кнежевинама. Наиме, користећи ривалство између кримских (принчева, Руси су окупирали Крим, Влашку, Добруџу, Рушчук. Мировни преговори, започети августа 1772. године, пропали су, јер су Османлије оцениле да су руски захтеви претерани. Рат се наставио у корист Руса који су прешли Дунав и продрли у Бугарску. Руске услове за потписивање мира у потпуности је прихватио нови султан Абдулхамид І који је ступио на престо јануара 1774. године, али су преговори пропали због султановог упорног настојања да задржи сизеренство над Кри- мом. Катарина ІІ отпочела је нову офанзиву у Бугарској. Поражен код Козлуџе, султан је затражио мир који је потписан 21. јула 1774. године у Кучук-Кајнарци.

Овим споразумом, најнеповољнијим који су Османлије до тада потписале, потврђено је место које је Русија заузела у међународним односима, као и успех њене експанзије. Наиме, нако су се одрекли Молдавије, Влашке и Бесарабије, добили су Азов, територије између Дњепра и Буга, области Кубан и Терек; Криму је призната независност. Поред тога Руси су могли да поставе сталног амбасадора у Истанбулу, као и да саграде цркву са правом на заштиту православних становника престонице, право које ће Русија убрзо проширити на православно становништво Румелије, а затим на цело Царство. Такође су добили право на пловидбу Црним морем и Средоземљем за трговачке бродове. Османлије су са своје стране признале поли- тичке слободе Румунима, а Аустрија је добила Буковину.

Иако су услови мировног уговора били строги, Османлије су избегле најгоре захваљујући Пољском питању које је директно интересовало Русе. Тачно је, међутим, да се престиж Царства све више смањивао и да је оно ускоро постало плен за своје суседе. Унутрашња слабост, осредњост армије, дестабилизација неких провинција имали су удела у томе, као и политичка, економска и територијална експанзија великих европских сила: оне међу њима које су биле више заузете судбином својих удаљених колонија задовољавале су се да задрже своје дипломатске и трговачке позиције, док су друге (нарочито Француска) покушавале да у области Средоземља пронађу компензацију за своја прекоморска разочарања. Нарочито су Аустрија и Русија, које су имале претензије само према централној, балканској и подунавској Европи вршиле константни притисак на Османско царство, непрестано надгледајући једна другу.“

Роберт Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 324-325.

Међународна трговина

Када је у 13. веку основано велико Монголско царство, Анадолија је постала главни трговачки пут између истока и запада. У то време су главни трговачки артикли којима су трговали исток и запад биле скупоцене тканине из Фландрије и Фиренце, које је на Истоку поглавито носила горња класа, као и разне врсте кинеске и персијске свиле.

У тринаестом веку Анадолија није само повезивала Европу са Истоком него се преко ње обављала и трговина у правцу севера и југа, између ханата Златне хорде и арапских земаља. Зачини, шећер и разне врсте зачина са југа размењивали су се за крзна и робове са севера. Италијански трговци су ту робу преносили морем, а муслимански и копном. Трговина персијском свилом чинила је основу развоја и напретка Бурсе. Чак и када је Цариград постао престоница, Бурса је још читав век важила за једно од главних трговачких средишта Царства. У Бурси се продавао и кинески порцелан.

Богатство египатске и сиријске провинције биле су један од главних извора материјалне моћи Царства. Из Египта су допремани пиринач, пшеница, јечам, зачини, шећер и злато, а из Сирије сапун. Поморски пут између Александрије и Цариграда угрожавали су хришћански пирати, чија су се гнезда налазила на Родосу, Кипру и Криту. После освајања Египта 1517.  године било је веома значајно освајање Родоса 1522. године.

Из црноморске области Турци су за Цариград и егејски басен добављали пшеницу, уље, рибу, со. Одатле су потиснути италијански трговци.

Трговину Османског царства са западним хришћанским светом обављале су до 1569. године италијанске државе, нарочито Венеција, која је била главна поморска сила на Средоземљу. Она је уживала трговачке повластице на Леванту још у Византији, коју су освојили Турци. Венецијанци су имали трговачке базе у Албанији, на Пелопонезу и на Јонском мору. Заузели су и егејска острва, а 1489. године и Кипар.

Путеви

Три важна друма повезивала су Балкан са Цариградом: древни пут Виа Егнатиа који је полазио из албанских лука и пружао се преко Охрида, Битоља и Солуна; велики војни друм који је пролазио кроз Београд, Софију и Пловдив; и пут што је водио из доњег Подунавља преко Тунџанске долине и Једрена.

Иако је Цариград постао највеће тржишно средиште у Царству, Једрене и Бурса нису изгубили значај. Напротив, постали су највећи градови и трговачка средишта на Балкану и у Анадолији.

Турци су обнављали римски друм од Цариграда до Београда. Кола која су превозила путнике могла су за месец дана да превале пут од Београда до Цариграда. Селим II је 1566. године ту раздаљину савладао за две недеље.

Хронолошки преглед османских освајања до краја XVI века

1326. освојена Бурса (прва престоница)
1354. освојена Анкару

1354. освојено Галипоље (прва територија у Европи)
1366. освојено Једрене
1391. освојено Скопље
1393. припојена подунавска Бугарска
1394. освојена Тесалија
1398. освојена Видинска Бугарска
1430. освојен Солун
1439. освојено Смедерево – први пад Србије
1440. неуспех опсаде Београда
1453. освојен Цариград
1455. Молдавији наметнуто плаћање данка
1456. неуспешна опсада Београда
1459. заузето Смедерево – коначни пад Србије
1460. освојен Пелопонез
1462. покорена Влашка
1463. пораз од Венеције и губитак Пелопонеза
1463. освојена Босна
1521. освојен Београд
1522. освојен Родос
1526. Мохачка битка
1529. освојен Будим
1529. неуспешна опсада Беча
1533. освојен Тунис
1539. освојен Херцег-Нови
1541. припајање Угарске
1543. Француско-османска флота заузела Ницу
1544. освојен Вишеград
1552. освојен Банат
1554. Руси заузимају османске територије (Астрахан)
1570. освојен Тунис
1570. заузета Никозија
1571. битка код Лепанта
1572. губитак Туниса
1574. поновно освајање Туниса