Срби под турском влашћу

„Сврха светог рата није била да уништава, већ да потчињава невернички свет, Дарулхарб. Османлије су утемељиле своју империју ујединивши муслиманску Анадолију и хришћански Балкан под својом управом и, мада је непрестани свети рат био основни принцип овог царства, оно је у исти мах иступало као заштитник православне цркве и милиона православних хришћана. Ислам је хришћанима и Јеврејима гарантовао живот и имовину под условом да буду покорни и да плаћају данак. Допуштао им је да слободно исповедају своја верска убеђења и да живе у складу са сопственим верским законима. Будући да је њихово друштво било пограничног типа и да су се слободно мешали са хришћанима, Османлије су ове принципе ислама примењивали са највећом широкогрудошћу и трпељивошћу. У првим годинама свог царства они су водили такву политику да су, пре него што би се латили оружја, најпре покушавали да обезбеде добровољно потчињавање хришћана и стекну њихово поверење.“
Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 12.

Поданици

Верска припадност је одређивала положај појединца у исламској држави. Србима је, као у рату пораженим хришћанима, да би избегли статус роба, наметнут положај зимије (поданика), којима је султан гарантовао право на живот, слободу, имовину, језик, писмо и веру. Имали су статус султанових штићеника подређеног положаја у односу на муслимане. Основне обавезе су биле плаћање пореза и поштовање закона.

“Статус зимије у Османском царству истовремено је подразумевао и заштиту и понижење. Подређени положај је морао да буде недвосмислен, јасан сваком појединцу и истицан свакодневно. Разлике су се очитавале у готово свим областима живота. Већина ограничења важила је за насеља са верским мешовитим живљем. Тамо где није било муслимана, није било потребе за ограничењима.”
приредио Александар Фотић, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, 71.

Шеријатске норме, да су примењиване доследно, биле би веома ограничавајуће, јер су обавезе хришћана према шеријату биле:

обавеза предавања шеријатских пореза
поштовање муслимана уз уклањање са пута и уступање места
гошћење муслиманских путника до три дана
забрана изградње нових цркава и манастира
забрана истицања верских симбола и коришћења црквених звона
забрана сахрањивања у близини муслимана
забрана подражавања муслимана у одевању, фризури, говору
забрана јахања и ношења оружја
забрана подизања кућа виших од муслиманских
забрана склапања брака између немуслимана и муслиманке

Девширма је била ванредна обавеза раје (сваке треће или седме године). Султан је претварао у своје робове младиће (између 7 и 20 година) које би његови изасланици одабирали међу хришћанским поданицима. Градско становништво је било изузето (што објашњава одсуство Јевреја), као и муслимани, изузев преобраћеника из Босне и Херцеговине. Бити султанов роб у османском друштву је значило част и привилегију. Последњи помен “одабира” је 1705. године. У почетку се то одигравало само на територији Румелије, али је од половине XV века била захваћена и Анадолија.

Хајдуци су били одметнути поданици Османског царства организовани у дружине које су се издржавале пљачком. Народ је хајдуке запамтио као заштитнике обесправљене раје. Опевани су у народним песмама као неустрашиви јунаци и осветници за неправде које су Турци нанели раји и хришћани који бране веру од ислама. Најпознатији хајдуци су били Старина Новак и Баја Пивљанин. Хајдука је, као разбојника, било и после ослобођења од Турака, чак и крајем XIX века (о чему сведочи и књижевност, као роман Горски цар, који је написао Светолик Ранковић 1897. године, у време док се судило хајдуцима).

Простор

Средњовековна Србија је под турску власт коначно пала 1459. године. Турци су простор Панонске низије освојили у првој половини XVI века. Карловачким миром 1699. године Турци су изгубили Бачку и део Срема, а Пожаревачким миром 1718. године остатак Срема, Банат и северну Србију до Западне Мораве. Међутим, Београдским миром 1739. године Турци су вратили (тадашњу) северну Србију и граница је успостављена на Сави и Дунаву. Кучуккајнаџијским миром 1774. године Русија добија право заштите православних хришћана у Османском царству. То је био најнеповољнији споразум који су Османлије до тада потписале.

Највећи број Срба живео је у оквиру Смедеревског санџака (познатији као “Београдски пашалук”) и Босанског ејалета. Седиште Смедеревског санџака је било у Београду од његовог освајања од Мађара 1521. године.

Друштво

Срби су, као и остали хришћани, углавном били раја – земљорадници који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Имала је обавезу да плаћа порезе: држави – харач (главарина), а спахијама (феудалцима) – десетак. Уз то, раја је била у обавези да иде у рат на позив спахије којег позове држава. Турци су живели по градовима, а хришћанима су препуштена села.

Становништво које се бавило сточарством називано је власи. Без сталног места становања (услед номадског живота ради исхране стоке), смештеним у брдским и планинским крајевима, теже је било наметнути им редовне обавезе. Због тога су били ослобођени рајинских обавеза земљорадника, уместо чега су плаћали филурију (дукат по кући) и две овце са по јагњетом и овном. Зато их рачунамо у категорију повлашћеног становништва, заједно са припадницима помоћних војних одреда, међу којима су се разликовали:

мартолоси – припадници пограничних чета за упаде на непријатељску територију, чланови посада у тврђавама и шајкаши на Дунаву
војнуци – старали се о коњима
џебелије – оклопни коњаници
дербенџије – чувари планинских прелаза
делије – погранични коњаници регрутовани међу исламизованим становништвом на простору Србије, Босне и Хрватске

Било је и мало Срба феудалаца (спахије), али са ситним земљишним поседима. Временом су прелазили у ислам или бежали у Угарску.

Националне институције

У недостатку српске државе и њених институција, српску националну свест у Османском царству одржавала је аутономна православна црква, а становништво се организовало захваљујући локалној самоуправи.

„Хришћани и Јевреји сматрани су посебним милетима [нацијама], којима је било дозвољено да задрже своје законе и обичаје, мада с извесним ограничењима. Њихови главари, које је потврђивао султан, били су део званичне хијерархије Царства и корисни за спровођење одлука власти. Јевреји протерани из Шпаније избегли су у градове Османлијског царства. Освајачи су ојачавали Цариградску патријаршију како би спречили папство, повезано са противосманлијском борбом, да привуче њихове хришћанске поданике у унију. Турци нису разумевали канонске финесе аутокефалности, сматрајући све православце делом Римског (Византијског) милета. Помесне хијерархије с огорчењем су прихватале заштиту цариградског патријарха.“
Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 15.

Са губитком државности страдала је и српска црква, али је Пећка патријаршија обновљена 1557. године. Султан је бератом (повељом) потврђивао избор патријарха. Црква је плаћала порез држави, који је прикупљала од верника. Пећка патријаршија је обухватала целокупну територију коју су настањивали Срби под турском влашћу, али је укинута 1766. године, због учешћа црквених власти у бунама и ратовима против Турака.

„Охридска архиепископија била је прва православна организација укључена у османлијско устројство. Турци су ширили њену јурисдикцију како су напредовали ка северу, све док нису ушли у Угарску. Потом је султан, да би пружио извесно задовољење Србима, који су сносили знатан терет рата на обема странама, као и да би осигурао њихов останак под духовном хијерархијом коју би било могуће контролисати, 1557. обновио српску Пећку патријаршију. Патријаршија је тада имала највећу јурисдикцију у својој историји, која се простирала од северне Македоније, преко Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, до православних насеобина на хабзбуршким и венецијанским територијама.

[…]

Османлије су ретко доживљавале Православну цркву као могућу опасност. Фанатици су повремено узбуњивали муслиманске руље, а било је и местимичних прогона, али власти углавном нису замерале упражњавање хришћанске службе, све док су хришћани имали на уму свој подређени статус. Опстанак Православне цркве омогућавала је управо њена слабост као организације. Одржавана је у животу захваљујући томе што је већина хришћана била привржена својој вери. С временом је научила мирно да подноси понижења.

Веру је одликовало дубоко осећање идентитета. Постати муслиман значило је постати Османлија – Турчин у свакодневном говору. Иначе, балкански Турци нису се толико разликовали од својих хришћанских поданика. Од краја 15. века њихову већину чинили су преобраћеници, док су им домаћи елементи били непрекидно придруживани.“
Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 16-17.

Ферманима (султановим наредбама) последње деценије XVIII правно је уређена локална самоуправа Срба (кнежинска самоуправа), која је постојала на три нивоа